HARALD FAJN ČOVEK KOGA SU POKUŠALI DA UNIŠTE…

 

 

“Živimo u vrijeme kad gotovo svatko svakoga – pa i samoga sebe – neprestano laže i vara. Radi novca! To je vrijeme hijena. Vrijeme onih koji su osuđeni na uspjeh” – Keler…

 

Za pisca kao što je Hans Helmut Kirst bilo je lako napisati roman pod nazivom “Osuđen na uspjeh”, sa svim izmišljenim radnjama i personama, zahvaljujući najčistijoj svojoj radosti, koju mu daruju njegova dva psa Antoan i pudla Mukela.

Ovo je roman koji govori kako su svi udruženo pokušali da unište jednog čoveka po imenu Harald Fajn, a ko zna možda bi njihov združeni pokušaj uspeo da se tu po prirodi svoga posla u jednom uglu nije našao komesar kriminalističke policije po imenu Keler, branitelj pravde na dosledan i smeo način.

Harald Fajn zatekao se jedne letnje noći na parkingu, na pogrešnom mestu, u blizini mesta zločina kada je ubijena jedna prostitutka (onu koju je uhodio iz puke znatiželje) i odmah postao prvo i glavno osumnjičeni, uz mnogo svedoka koji lažu i dokaza. Njegova jedina “krivica” bila je što se našao na početku romana u ulozi velikog društvenog posmatrača.

Bio je u braku sa Helgom Fajn  razmaženom bogatašicom sa kojom je imao dvoje dece, sina Hajnca od 18 i ćerku Helgu od 16 godina, kao i veoma poljuljanu i klimavu porodicu nesređenih odnosa.

Harald Fajn davno je shvatio da je Minhen u kome živi zapravo takav grad u kome su svi besramno lažljivi, a mnogo je tu idiotizma, pa i idiota, koji ga okužuju, ali nažalosti silovatelja i samoubica.

Kada počnu prva saslušavanja i prvi informativni policijski razgovori (o kojima se uredno vode beleške, pišu izveštaji) pojaviće se i svedok po imenu Penač, inače vratar zgrade u kojoj je počinjeno ubistvo, a onaj koji će Haralda Fajna pokušati da optuži da je seksualno iskorišćavao svoju sobaricu, a devojku ovoga Penača, koja se zove Marija Tribner.

Treba će mnogo vremena čitanja proći do kraja romana da se shvati da je ubica i davitelj bio ovaj Penač.

Svaki dan novine i crne hronike jesu pune užasnih vesti o porastu kriminala, ubistava, silovanja, nasilja, samoubistava, te leševi isplivavaju na sve strane.

Policija ima pune ruke posla.

Tast Haralda Fajna bio je pripadnik iz velike minhenske bogate, uticajne klase, koja krupnim milionskim kapitalom ili utajom poreza misli da rešava sve, a vlasnik građevinskog preduzeća (u kome Fajn pošteno radi), a zvao se Paul Platner, ali se do kraja romana ispostavlja da nije tako uzoran i častan kako se o njemu u društvu misli, u magazinima piše i javno i privatno govori.

Harald Fajn bio je bivši, lečeni alkoholičar i za one koji žele da ga unište još jedan dokaz više da je sklon svemu onome za šta ga optuže.

Stvar ili predmet već stiže u ruke državnog tužioca po imenu doktor Bartel. U društvu konstatuje se porast razvrata, kriminala, korupcije, silovanja, amorala svakog tipa i vrste, zatim tu su i mnogi poroci, droga, jednom rečju u takvom društvu kurve su postale društvene dame, a podvodači se brinu za razbibrigu svake vrste, dok su plejboje izigravali moralno propali ljudi.

Policija ima takva ovlašćenja da ima pravo da svakog građanina, posebno Haralda Fajna sprovodi i dovodi u kriminalističke kancelarije, pa čak i pod silom primoravanja.

Ubijena prostitutka imala je adresar i beležnicu prepunu brojeva i imena svoje klijentele, a tu je jedno od kobnih imen abilo Fajn. Ubrzo se ispostavilo da se iza tog skraćenog imena krije jedan veliki nedodirljivi političar, koji će krivotvoriti mnoge papire, potpise, tajiti stvari, lagati, a kako bi dokazao da u vreme ubistva i nije bio na dotičnoj adresi, a jeste kao što će se kasnije doznati.

Čitav slučaj pao je u ruke kriminalističkom komesaru Braunu bivšem uticajnom nacisti, preko koga će mnogi uticajni političari pokušati da zataškuju neke krupne stvari u istrazi. Pomaže mu u istrazi i inspektor Feldman,  a tu će biti učesnik-posmatrač naš Keler iz ugla.

Harald Fajn je glavno osumnjičeni za ubistvo, te na njegova pleća se svakim novim danom dodaje sve više i više, a krupnih stvari se tovari.

Policija još nema hrabrosti da se obračuna sa onima iz vrha vlasti, iz sfere politike, a sve to postaje jedna vrsta društvenog bekstva  od službeno obavezujućeg kanona zakona, po kome treba postupati pravedno, ma o kome da jeste reč, te da nema prezaštićenih i prenaglašenih.

Haralda Fajna počinje da tereti vratar zgrade u kojoj je počinjeno ubistvo, a inače bivši robijaš i kriminalac po imenu Penač, trvdeći da je video pred žrtvinim vratima u hodniku Fajna, da se sa njim lično susreo, (iako Fajn nije ni jednog trenutka izašao iz svoga automobila parkiranog na parkingu sporne zgrade).

Keler je znao da pored intuicije za svaki slučaj, mora biti jako strpljiv do kraja, a kako bi razrešio još jedan slučaj. Pritisci su dolazili sa vrha vlasti, iz sfere politike. Politika policiji veže lisice.

Harald Fajn u preduzeću dobija odmah otkaz, a potom se na njegovu poziciju brzo penje Jonas, željan uspeha preko tuđih leševa, a inače i onaj lažni prijatelj koji mu se iza leđa još penje na ženu.

Harald Fajn jeste čovek koji neće da se opire i brani, a on se zapravo i ničim tu ne brani. Svi su ga otpisali, osudili, te udruženi žele da ga unište – i lažni Jones, i njegov tast Platner i supruga, itd. Oni žele da od njega naprave mrtvog čoveka.

Zločini rastu na sve strane, posebno nasilni zločini, najbrutalniji zločini, te više nema poštovanja za nečiji drugi život, za nečiji tuđi život. To je cena brzog kapitalističkog progresa i minhenskog blagostanja, u vreme velike hiper izgradnje. Politika i biznis svi u velikoj sprezi i ako samo neko nekome stane na žulj biva ubijen. Uspešni postaju uspešni preko noći i to zahvaljujući jedino tome što su kao hijene naučili u to nasilno progresivno kapitalističko doba kako treba druge napadati, druge odstreliti, ubiti, izopštiti, skloniti, ukloniti, koknuti, ukokati, razoriti, uništiti, optustiti, itd.

Harald Fajn zna da živi u teškom gradu u kome caruje ludost svake vrste, u gradu u kome se samo polovično vode tobožnji neki normalni životi, te da je čitavo okruženje najodvartnije moguće i samo lažljivo. Sve je tu osuđeno na prskanje, na prsnuće, na kolaps, a u tom lancu društva puklo je sve i crkva, i poezija, i socijalizam, i fašizam, itd.

Hilda je podnela odmah tužbu i traži razvod braka. Jako je gruba prema Haraldu Fajnu koga više orgnaski ne podnosi, te ga isteruje iz svoje prebogate kuće. Fajn uzima sobu u hotelu “Rojal”. Počeo je da pije konjak. Posećuje ga sin Hajnc. Sinu će kazati: ”Čovjek može biti pregažen uvjek i svuda, pa i otvorenih očiju, ako se tko  ne pridržava pomenutih propisa. Nedužnih žrtvava  ima dnevno na tisuće”.

Dolazi do susreta i prvog razgovora između Kelera i Haralda Fajna. Keler mu savetuje oprez i preporučuje mu da nađe advokata, te da počne da se brani, jer ga svi ovi žele samo pregaziti.

Zatim je  Harald Fajn iznajmio kuću sa apartmanom, i tu je počeo da stvara skice i crteže, tačnije pravi planove porodičnih kuća. Njegov advokat postao je Henri Meser, koga mu plaća i šalje jedini pravi prijatelj Abendort, sa kojim su hteli i pokušali da ga posvađaju.

Zatim ga posećuje Jonas jedan od hijena koje ga okružuju (jedan od onih koji su osuđeni na uspeh), a došao je da potraži crvenu fasciklu koja je netragom nestala iz Patnerovog sefa, jer u toj kobnoj fascikli postoje vrlo kompromitujući papiri.

Neki iz policije žele odmah da uhapse Haralda Fajna, no traže još neki čvršći dokaz.

Stan Haralda Fajna je ispreturan, provalnici su tragali za nečim i sve su ispreturali. Događaj koji je asmo odložio da se Harald Fajn konačno uhapsi.

Broj krivičnih dela je u porastu, a kako raste broj stanovnika, tako raste i broj krivičnih dela, a u porastu je i maloletnička delikvencija. Na sve strane nasilni zločini, silovanja, razbojništva sa smrtnim ishodima, dilovanje droge, krađe, pljačke, krađe automobila, samoubistva.

Harald Fajn nije prijavio demoliranje svoga stana, te je za policijske činovnike samo čovek preumoran od života.

Jonas  je po naredbi svoga gazde Platnera tragao za crvenom fasciklom, a unajmio je ljude da demoliraju stan Haralda Fajna (ti isti pretućiće ga na ulici, ti isti neće mu dati da uđe na groblje na sahranu svog deteta). Fajn je za policiju i dalje jedini osumnjičeni (žrtveni jarac), te samo čekaju papire o njegovom hapšenju. Policija mu predlaže da uzme advokata. Zatim se pojavljuje kao njegov advokat Meser koga je pre toga odbio, a biće to jedini čovek uz Kelera koji takođe neće dopustiti da udruženo, a sistemski prekolju Haralda Fajna kao dragoceno zlatno tele.

Ćerka Haralda Fajna se ubija i baca u vodu reke, nakon što ju je deda po majci ugledni Platner pokušao da napastvuje. Državni tužilac odbija da se izda nalog za hapšenje Fajna.

Jonas ponovo traži nagodbu sa Haraldom Fajnom oko crvene fascike u zamenu za dosta novca i okončanje brakorazvodne parnice bez buke i skandala. Keler je došao kod Fajna da mu saopšti da se njegova ćerka utopila. Do tada Fajn nema volje da se bori, ali od tada on jedino želi da sazna zašto se njegova ćerka ubila. Kada je Fajn izašao iz stana na ulici ga napadaju dva napadača i otimaju mu torbu iz ruku, a njemu nanose teže povrede, od čega gubi svest.

Odveden je u bolnicu. Od tada Keler preuzima brigu o njegovom psu Antonu i od tada postaje nerazdvojan sa tim psom, koga će na kraju i dobiti na poklon.

Fajnov tast i bivša žena krive jedino Haralda Fajna za ćerkinu smrt. te mu stavljaju na teret ravnodušnost, nemarnost i okrutnost.

Zatim su mnogi poslali pisma Haraldu Fajnu  i otkazali svako poslovanje sa njim. Potom mu stiže i pismo iz poreske uprave po kome mu bivša firma Platner traži povraćaj novca od preko 18 hiljada maraka, itd.

Mnogi ljudi iz policije, a posebno komesar Braun žele da spreče i zapreče Fajnov slučaj da ode još dalje. Zahvaljujući Keleru Fajnov advokat Meser dobija neke važne službene policijske papire (onekoje Braun treba da zapreči).

Haraldu Fajnu su postavili prepreku na grobljanskoj kapiji i to čovek-deda koji je u samoubistvo oterao Fajnovu ćerku, naredio je da se Fajnu spreči dolazak na ćerkinu sahranu. Zahvaljujući Keleru to im nije uspelo.

Trebalo je pronaći Helgin opraštajno pismo, a pronaći će ga njen brat Hajnc u ladici svoje majke skriveno. U pismu je napisala da više ne može da podnese prljavštinu i niskost koja je okružuje, dotiče, čak ni svu tu odvratnost, neshvaćenost, zloupotrebljivanje, iskorišćavanje, gadost, itd.

Harald Fajn se setio tablica nečijeg jaguar, koga je video parkiranog  ispred zgrade u kojoj se desio zločin ubistva, a bio je to Fajninger (Fajn.). Jedan političar i jedan policijski komesar čine prljavo sve samo da ime ovog važnog političara ne bude uvučeno u istragu. Fajninger je otišao iz grada tek pošto je ubistvo počinjeno.

Helgino opraštajno pismo pogodilo je Fajna žestoko. I želi da sazna o kakvoj to prljavštini njegova ćerka govori. Policijski činovnik Nojman odlazi kod Platnera da obavi razgovor. U toku razgovora i saznavanja određenih podataka Platner postaje jako besan te optušta Jonasa.

Fajninger priznaje u policiji da jeste boravio na mestu zločina kratko i da je žrtvu video na podu misleći da je pijana, te se brzo udaljio. Onda su mu dokazali kako je krivotvorio listu sa upisanim imenima na mestu jednog važnog sastanka ili svog alibija.

Zatim je iz prostitutkine beležnice pronađena zabeleška iz koje se vidi da joj je vratar dosađivao i upadao često u stan, i jedini imao ključeve od svih stanova u zgradi. Vratar ju je ubio i zadavio.

U hodniku vratar Penač nije sreo nikada Haralda Fajna, ali sreće Fajningera i od tada obojica će strogo tajiti i ćutati da su se tu ikada sreli.

Harald Fajn je te iste noći na mestu zločina video i Platnera.

Keler saopštava Fajnu sve detalje o Helginom samoubistvu. Platner nije bio biološki otac Hilde Fajn, te je i nju obljubivao kad god je hteo, a koju je podizao kao svoju rođenu ćerku. Helga se ubila nakon što ju je deda Platner pokušao da obljubi i siluje.

Harald Fajn želi da uništi Platnera. Policija više ne vodi istragu protiv Haralda Fajna, već protiv Fajningera, Penača i Platnera. Crvena fascikla je sve vreme bila kod Fajnovog sina Hajnca.

Na kraju romana komesar Braun kazaće Feldmanu sledeće: ”Pravi zločinac ne mora biti onaj koji je uzmahnuo nožem, koji odapne pištolj  ili zgrči ruke u davljenju. Takvi su ljudi često jadna oruđa – od neodgovornih svinja zavedeni, razjareni ili potaknuti. Oni slušaju o lako zarađenom novcu, o slatkom životu i o najluđim zavođenjima… Proizvodi ovog raspuštenog društva! Zasluga postaje zasluživanje. Častan, nesebičan čovek – postaje komična figura. Čitav svjet jedna velika klopka! Slistiti još nekoliko takvih ništarija može postati upravo hobby”.

Harald Fajn uzima torbu, te u nju kradom stavlja pištolj i kreće sam kod Plantera u skupocenu vilu. Za njim kreću sin Hajnc i Keler.

U vili ga napada bivša žena i opet krivi za ćerkinu smrt. Dolazi Keler i sve se razrešava, završava.

Harald Fajn odlazi sa svojim prijateljem Abendrotom za Kaliforniju da održi niz predavanja.

Na ispraćaju sada penzioner Keler na poklon dobija psa Antona.

 

The End

 

 

31 MAJ 2024…

 

 

Jutrošnja berba krastavaca...

Najveći ubrani jutrošnji krastavac iz kupovne rasade imao je na vagici ravno 200 g, a manji iz naše rasade krastavac ubran pri samom dnu, imao je ravno 80 g, i duplo je manji...

Zatim sam za ćurane načupala iz “Hirošime” polovinu salate koja je rasla u dužnici po levoj strani, a ispred ranog kupusa ditmar, a ujutru ću načisot počupati tu jednu prebogatu liniju salate...

Salata je i dalje dobra za jelo nama, te uzimamo one lepše i mekše liske, a sve ostalo damo kokama nosiljama...

Bila sam dokona te sam jednim uzorkom polovnog crepa odmerila, premerila, sve prepešačila, zamišljene lije, te prešla sve linije brojeći, a koje želim na jesen da zamenim i najmanje mi treba 300 polovnih crepljika.

Ako to uspem da napravim “Hirošima” će iznutra postati savršenstvo…

Na koncu maja ubrale smo dve prve ljutačice paprike, a to sam jedva čekala ovih dana…

I zašto svi kukaju kako moje paprike izgledaju ove godine jadno, a gle čuda one daju plodova i plodova...

Meni su moje paprike savršene…

Došla sam konačno u takvo stanje da mi je sve presavrešno čega se god taknem…

Moje paprike svaki put prežive neki stress i krizu, ali uskoro kad se otmu i grunu, ubujaju, neće se prepoznati…

Načupala sam i belog luka  u “Hirošimi”, po nekoliko čena uz ručak da se konzumira obavezno, i tako mi vampiri ne mogu ništa...

Ostaje još jedna linija salate uz stazicu, te ću tu pokušati da je srežem, i da joj sačuvam koren ne bi li opet poterivala...

Blitva je opet izgruvala, tako da od prekosutra ponovo šišam blitvu za svoju pernatu živinu...

Neven između paradajza je tako divo izgruvao i prava je svelepota posmatrati svu tu cvetnu i jestivu oazu...

Još malo i sa ulaza neću videti dno “Hirošime”, jer se sve pošumljava, a tako u ovo doba meseca i godine treba...

Dan je oblačan o prohladan, jako mračan, te sam malo danas šišala liske po čeriju, paradajzu i krastavcima...

Divota je primetiti uspele glavice svog ranog kupusa koje se sve uspešnije glaviče...

Jedan skakavac mali jedva okom vidljiv izgrickao lišće mog matičnjaka, lepo ga pokupim vrhom prstiju i izbacim živog na travu, napolje, a kako je pametan i on zna šta je lekovito...

Dok zagledam povrtnjak spoljašnji uz “Hirošimu” primetim dve dobre samoniklice paradajza te dodamo kočić i povežemo ga, a eno ga pun cvetova...

Volim da bacim sada i pogled sa dna “Hirošime” svoje, ali kroz žicu i onda primetim i iz tog ugla kako se sve lepo pošumljava…

Kiše jeste bilo, ali malo i nedovoljno...

Mama je bila nestrpljiva jutros te je pre to malo ispadale kiše zalila tikvišta…

U jednom času imala sam volje da ispečem pun pleh gurabija prepunih badema…

I kad počeh ovaj zapis iz “Hirošime” da ispisujem oko 17 sati setih se da sam napustila prebrzo polje, jer nisam uradila glavnu stvar danas…

I vratim se brzo nazad i pospem pepeo, onaj juče spravljen, a prvo pospem po peršunu, onda po paradajazu i na kraju po krompiru, da eliminišem štetočine lisne vaškice i bube zlatice...

Da vidimo šta će ova magija opadajućeg meseca da donese…

Itd...

 

 

 

HANS HELMUT KIRST…

 

 

“Pišem zato da razorim jeftine ideale.

Pišem da dadnem nadu,

nadu u to da bi pak mogao

pobijediti zdrav ljudski razum”…

 

 

 

 

“PIŠEM ZATO DA RAZORIM JEFTINE IDEALE” - Hans Helmut Kirst (1914-1989)…

 

 

Enciklopedija “Britannica”, o Hansu Helmutu Kirstu, pak veli ukratko ovako (prevod sa engleskog):

Hans Helmut Kirst (rođen 5 decembra 1914, Osterode, Nemačka — umro 23 februara 1989, Bremen, Zapadna Nemačka) bio je zapadnonemački romanopisac koji je napisao više od 40 popularnih romana, uglavnom političkih trilera i vojnih satira.

Kirst je služio u nemačkoj vojsci (1933–45), popevši se do čina prvog poručnika tokom Drugog svetskog rata. Razočaran svojim vojnim iskustvima, okrenuo se fikciji s antinacističkim romanom “Wir nannten ihn Galgenstrick (1951; “The Lieutenant Must Be Mad”). Kirst je stekao međunarodno priznanje za satiričnu trilogiju “Null-acht fünfzhen” (1954–55; “Zero Eight Fifteen”), nastavak priče o vojniku, artiljercu Aschu (Ašu), i njegovoj ličnoj borbi s apsurdima nemačkog vojnog sistema. Bio je možda najpoznatiji po romanu “Die Nacht der Generale” (1962, “Noć generala”), po kome je snimljen holivudski film (1967). Mnogi od njegovih romana prenosili su kolektivni osjećaj krivice zbog nemačkog samozadovoljstva pod nacizmom. Kirstova posleratna popularnost donekle je izbledela 1970-ih godina.

Tek, ovoliko može se dakle saznati, na pomenutoj stranici enciklopedije “Britannica”, ali o ovom piscu treba tragati dalje i saznati pak malo više, posebno posle pročitanog romana od 9 glava, a pod nazivom “Osuđen na uspjeh”, kojije kod nas izašao  u prevodu sa nemačkog kao “Prosvetino” izdanje na hrvatskom jeziku, daleke 1987 u 5 hiljada primeraka. Da bi više moglo da se sazna o pomenutom piscu Hansu Helmutu Kirstu sa kojim se čovek po prvi put kroz književnost sretne, treba pročitati nakon pročitanog romana za 9 jutara, te istražiti sve ono što je kazano u “Pogovoru” ovog pomenutog romana.

Čim sam došla u posed ove knjige, koju je neko odbacio kao suvišak, ili smetnju, na nekoliko stranica neki čitalac zamišljam jako davno, ali po rodu u kome se izjašnjava vidim bila je čitateljka, žena ili devojka, a napisala je tako upečatljivo čas crnom, a čas plavom olovkom hemijskom, a na više stranica sledeće: ”Odvratna knjiga!!!”, odmah na prvoj početnoj strani, a onda na kraju te iste strane dodala velikim krupnim slovima: “FUJ!”, i odmah ispod naslova knjige napisala: ”Najgora knjiga koju sam ikad pročitala!!!”, a na prvoj strani, tamo gde počinje tekst ili radnja dešavanja romana, piše: ”Knjiga je sranje!!!”. I na kraju knjige, ali pre “Pogovora” napisala je ili je napisao: ”Najgluplja knjiga na svetu!!!”, i opet jedno veliko: ”FUJ!” i na kraju: “Odvratna knjiga”. Možda je ova osoba iz male varoši postala i književni kritičar u međuvremenu.

Danima sam uzimala ovu knjigu, koja me je zbog nečega, a verovatno zbog naslova jako zainteresovala, a sve u nekoj vrsti šoka, i zgranutosti, ganutosti, te sam bila baš paralisana, te pomislim možda ovo nije vredno čitanja (iako je svaka knjiga pa i najlošija vredna čitanja, a kamo li jedan ovakav pisac i tema koje se sve dotiče). Ali, nisam htela da me uplaši jedan ovakav loš trag u prostakluku ili prostakluk u tragu lošega, te sam pre 9 dana rešila da sama spoznam da li je ovaj ili ova neko zaista tako “mudar” ili konačno jako glup i jadan kad ovim merama  uništavanja knjiga pribegava. I otkrila sam savršenstvo neke jako bitne literature, itd. Otkrila sam čak i našu današnjicu ili upravo svu ovu horror sadašnjicu u malom, tj. čitav jedan svet u rušenju (sa namerom da roman već od sutra, pa kad stignem i prepričam, a u nekoliko bar malih navrata, jer otvara tako mnogo uglova sagledavanja, pitanja).

I tako dok čitam roman, pažljivo, polagano, bez umora, od početka verujući da lažno optuženi ni u čemu nema krivice, a brzo namirišem stvarne krivce, podlace, kad na jednoj stranici neki čitalac jeste pocepao samo malo pri dnu knjigu na strani 247 i 248, tak oda sam lišena da doznam na svega dve strane šta piše u tih nekoliko zadnjih redova. No, uspela sam da pojmim detektivski sve do konca i kraja romana.

Najpre treba izvući sve ono što je sam Hans Helmut Kirst kazao o sebi samom, a kroz jednu belešku autobiografske prirode, a napisao je o sebi sledeće:

“Godine 1933 bio sam glupi dječak”. Zatim je kazao da ni 1945 sa svojih 30 godina života nije odviše pametniji, čak ni kao stariji, a onda je dodao: “Tek sam kasnije počeo razmišljati o svemu što se u međuvremenu dogodilo, i tada me je obuzeo fatalan osjećaj kako mora da sam bio prava komična pojava. U svojim knjigama ne pričam o sebi, zato moj život nije bio dovoljno interesantan; izvještavam o ljudima koje sam sretao i o ostalim za koje bih  želio da sam ih sreo”.

Iz njegove autobiografije da se videti da je po mestu rođenja pripadao stranama Istočne Pruske, ali da su njegovi preci po majčinoj liniji bili iz Holandije, dok po ocu vuče svoje poreklo iz Salcburga. O svemu tome dalje Hans Helmut Kirst piše ovako:

“… prvi su bili obrtnici, drugi seljaci. Sam sam veoma želio da budem učitelj – a neko  sam vrijeme to i bio na ratnoj školi zrakoplovstva… kažu da sam bio veoma lijen ali i nadaren učenik… u matematici  nas je poučavao neki krvopija; i upravo se on izdavao za socijalista. Ali je naš učitelj njemačkog jezika bio zanesenjak i uz to nacionalista. A jer su svi, dobri Istočni Prusi načelno bili patrioti. I ja sam ponekad fantazirao o tome da se borim za domovinu i, ako to mora biti, da umrem”.

Ali, Hans Helmut Kirst, kako dalje sam priznaje nije znao šta će postati ili biti, te tako počinje da obavlja mnoge, razne, a sledeće poslove, te najpre radi na imanju jednog plemića kao pomoćni blagajnik, a do 1945 bio je,  kako sam za sebe kaže kao svaki pravi Prus “dobar vojnik”, i doterao do čina natporučnika. Onda je radio još kao “cestivni radnik” i na kraju kao baštovan. I tek nakon svih ovih raznih poslova i zanimanja, počinje da se bavi spisateljskim radom, i dostiže međunarodnu slavu, i postaje jedan od najprodavanijih pisaca, sudeći po milionskom broju ukupno prodatih tiraža.

Ovoliko je kazao sam o sebi Hans Helmut Kirst, a u “Pogovoru” dalje, mada dopunjenije, o njemu je kazanao još i sledeće:

Njegov otac bio je policijski činovnik, koji je dosta menjao mesta službovanja, te je tako i sam Hans Helmut Kirst morao da pođaha razlite škole, od gimnazije, do više trgovačke. Zatim je bio nezaposlen, a onda je počeo da radi na imanju Milen kod jednog plemića kao pomoćnik blagajnika. U Kenigsbergu bio je profesionalni vojnik od 1933, pa sve do 1945, a stigaoje u toj službi do Poljske, Francuske, Rusije. Od 1944 dobija čin natporučnika i bio je “rukovodilac organizacije NS”. Potom je 9 meseci kod Amerikanaca proveo u internaciji u Garmišu. Potom je radio kao “cestovni radnik”, i kao baštovan, i na kraju postao dramaturg, a onda i filmski kritičar od 1947-72. Radio je u redakciji dva lista “Minhener Mitag” i “Minhener Merkur”. Onda je postao i član PEN kluba Savezne Republike Nemačke Linhenštajn 1979. Živeo je u Feldafingu kod Minhena, u Kaslanu, Tisin. Bostonski univerzitet je 1967 priredio “Kirstovu antologiju”, kada je kazano da je to “Dokumente za savremenu historiju”. Bio je televizijski saradnik do 1969, gde pravi priloge za sve posetioce Kine, a radio je i kao kolumnista “Abendcajtunga” od 1972-75.

Dobitnik je više nagrada: 1964 “Zlatna palma Bodigera”, 1965 “Edgar Alna Po”, a onda je dobio titulu “Vitez od Marka Tvena” koju mu dodeljuje “Udruženje Marka Tvena”, za roman “Vukovi”. Hans Helmut Kirst bio je prvi nemački pisac koji postaje član Američkog udruženja književnika.

Njegov cilj bio je da godišnje napiše makar jednu knjigu, roman. I bio je pisac i čovek neiscrpne energije i snage. Njegovi romani i knjige su: “Pobuna u jednom malom gradu” 1953, “08/15” (“Neobična pobuna kaplara Aša”) roman koji doživljava čak 4 filmske adatacije, “Noć generala”, “Svi ćemo izginuti” gde se bavi problemima nuklearnog rata i vojevanja u središtu Evrope, “Blicmedl”, “Fabrika oficira” 1960, knjiga koju je pisao mladima i posvećivao je upravo njima na veliku opomenu, jer je smatrao da Nemačku nije upropastila armija, već političke nacističke vođe; “Pobuna vojnika”, ”Junak u tamnici”,onda tu slede i tzv. “zavičajni romani, kao što su: “Bog spava u Mazuriji”, “Vukovi”, ”Ratni drugovi”, “Osuđeni na uspjeh” (roman  koji donosi sliku Minhena na kraju 60-ih godina XX veka, milionskom gradu koji je ogrezao u criminal, građevinarstvo, bankarstvo, politikanstvo, elitizam, bedu, koji je usko povezan sa ondašnjom politikom i političarima sklonih mitu i korupciji, ubistvu, dakle najjezivija slika kapitalističkog sveta, koja se recimo upravo kod nas dešava danas i sada sa mnogo istog i sličnog nasilja, skandala, prevara, malverzacija, ubistava, nameštenih tendera, itd. Ovaj roman govori o mitu, korupciji, podmićivanju, podilaženju, incestu, moralu, nemoralu, politici, kriminalu, policiji, sistemu. Nakon ovog romana napisao je Hans Helmut Kirst i knjige: “Sve ima svoju cijenu”, “Neugodni prijatelj”.

Njegovo pisanje obuhvata dva razdoblja, jer do1971 u prvom mučnijem i tegobnijem svom ličnom razdoblju, Hans Helmut Kirst piše o temama rata, kao i o posledicama koje rat za sobom donosi. Nije skrivao da je do kraja Drugog svetskog rata, tj. do nemačke kapitulacije ostao “vjeran Firerov vojnik”, a onda u višemesečnoj internaciji kod Amerikanaca postaje mu odjednom sve mnogo jasnije, bistrije. Tu je progledao Hans Helmut Kirst posle jednog višegodišnjeg slepila. Počeo je da oseća ličnu krivicu, a u vojsku je stupio sa 18 godina, za mnoge zločine nije ni znao, ni čuo, i zato je tako dugo, uporno, istrajno, a sve do 1971 morao da pobedi i pobeđuje svu svoju  prošlost u sebi samom. Dve njegove najomiljenije književne teme bile su - ”čovjekoljublje i preziranje ljudi, ljubav i mržnja, humor i surova stvarnost”. Svojim romanima i knjigama hteo je da pokaže kako rat “deformira ljude i pretvara ih u psihopatološka čudovišta”. Od 1971 Hans Helmut Kirst nalazi se u drugoj književnoj razvojnoj fazi ili razdoblju svoga pisanja, čas u  kome je konačno raskrstio sa ratom i prošlošću, te sada najviše i jedino kritički piše o moralu, o nemačkom urušenom i poljuljanom, potkopanom društvu kapitalističkog blagostanja koje je potonulo i ogrezlo u beznađu droge i kriminala, gde više ne važe čovečna i humana moralna načela, a gde su dve najveće razvratne stvari ”seks i novac” što pokvariše sav taj “narodni moral”, i zato je svaka njegova kritika ravna vrsti osuđivanja  jednog takvog društva, a društva lažne slike sreće, lažnog morala, lažnog uspeha i blagostanja.

Bio je Hans Helmut Kirst jako uspešan kao književnik, koji uspeva da za 33 godine stvaranja i rada napiše preko 40 romana, koji su prevedeni na 28 jezika (bar do 1987 tako se govorilo, a možda je danas to i mnogo više), a 1983 njegov tiraž iznosio je 12 miliona primeraka, te postaje bestseller pisac, a o tome kaže se još i ovako: ”… Kirstu kao piscu bestselera nije toliko ni stalo do “prave” literature nego do toga da se knjige prodaju i čitaju”, a sam Hans Helmut Kirst kaže dalje ovako, pojašnjavajući nam zašto piše: “Pišem zato da razorim jeftine ideale. Pišem da dadnem nadu, nadu u to da bi pak mogao pobijediti zdrav ljudski razum”.

Hans Helmut Kirst sam za sebe kaže još i ovako: ”Tipičan sam njemački pisac koji piše o onome što se u Njemačkoj događa”.

Itd…

 

 

 

 

 

30 MAJ 2024…

 

 

Ponovila sam jutros za doručak spanać omlet od dva sastojka (spanać i jaja) i ovoga puta jako dobro iscedila odleđen spanać i omlet je uspeo da se ispeče u jednom komadu, u jednom potezu, a bez raspadanja...

Dok sam ja završavala čitanje još jednog romana, koga sam pročitala lagano za 9 divnih jutara, mama je išla na pijacu i dokupila još 20 paprika amanda, a svaki struk paprike po 20 dinara, tako da je danas za paprike utrošeno još 400 dinara...

Odmah smo posadile paprike u “Hirošimi”, a na ista mesta onih sasušenih nekoliko (neke su i počupane načisto), a na nekim mestima uz te već delimično sasušene paprike postavile smo i po novu amandu papriku, jer te sasušene visokorodne još nekako opstaju i imaju koren, te nisu presečene...

Moja ruka posadila je jutros sve paprike Amanda, a nadama se da ću biti batlji, ali da vidimo ipak kako će zaista sada teći i rasti ta nova, a jeftinija i niža rasa paprike tamo u “Hirošimi”…

Oko dva panjića, ispod malog tikvišta, primetim nekakve pečurke iznikle preko noći napolju oko malog tikvišta, a verujem da su možda bukovače, ali neću da se njima hranim, jer šta ako nisu. Za sada neka ih, neka ih pojedu neke druge smelije i lakovernije životinje…

Sinoć sam pošišala moj čeri iz moje rasade i tek jutros primetim ima prve žute cvetove, a još malo moji čeriji će u visinu da prestignu sve one kupovne koji su pod vaškicama malo, kako brzo i dobro izrastaju…

Sutra posle 16 sati izvodim novi eksperiment u opadajućoj fazi mesečeve mene i suzbijam na 3 mesta 3 vrste malih štetočina...

Danas sam spalila sasušene bube zlatice da bih dobila pepeo, a takođe sam spalila i malo lišća peršuna i lišća paradajza sve što je bilo pod vaškicama…

Sutra ću krompir, paradajz i peršun da time poprskam ili pospem, i tako zauvek uklonim nepoželjne elemente iz moje “Hirošime”…

Sutra izvodim Štajnerove rituale…

Više neću biti lenja da sprovedem čak i ovu Štajnerovu magičnost ili ideju, koja je posve bezopasna i neštetna, a veoma je zanimljivo dok sve ovo čovek priprema, nešto se lepo naigra...

Onda sam napustila “Hirošimu” i počupala svu salatu iz malog plitkog setvenog boksa, koja je inače počela da vene, prolazi, i njome nahranila obilato  ćurane i koke nosilje...

Sada tu ostaje da raste cveće, neven, po neka kadifica, i naravno suncokreti...

Onda sam trknula da dokupim dve saksije, a svaka po 200 dinara, tako da je na saksije otišlo ukupno 400 dinara...

Onda smo kupile dve različite sorte čili papričica…

Odmah su posađene čili papričice u saksije nove, a koliko već sutra naći ću im mesto u “Hirošimi”, a večeras sam ih ostavila na mestu na kome inače neće stajati...

Treba nešto sutra da oslobodim, da bi na to mesto došlo nešto posve novo, itd…

Već dogodine imaću 3 različite sorte čili papričica da zasejem…

Za paprike i saksije utrošeno je ukupno 1000 dinara, a svaka rasada paprike čili staje 300 dinara...

Rešila sam da kupim bar po jednu novu biljku koju ove godine 2024  nemam u  “Hirošimi”...

Osušiću po neku papričicu tokom zime, te ću iz nje izvući seme na proleće 2025 da napravim svoju rasadu čilija...

Sve danas zasađene paprike, kao i praziluk zalile smo sa koprivom…

Ostao mi je još samo jedan balon od 5 litara koprive, a sve one balone smo potrošile...

Samo malo je palo kiše, gotovo ništa, i samo malo je zagrmelo i ništa više, a to nije ni prašinu moglo da pokupi i opere ako je još negde ima...

Dakle, sutra ćemo morati napolju zaliti naše bundeve i tikvice, pošto ni danas nije bilo kiše…

Radujem se junu, jer će biti prepun lepih iznenađenja i branja najlepših plodova…

Itd…

 

29 MAJ 2024…

 

 

Tek što sam sišla, puna optimizma, da započnem još jedan svoj divan dana, makar on bio samo malo truda oko ručka…

Kad čujem od majke da nam je jutros, tj. upravo u tom času uginulo drugo tovno pile, dakle za klanje ostade ih 22…

Tako da umesto 7 ili 8 juna - klanje tovnih pilića treba da bude od 4 juna najskorije moguć, samo da zbrinem to što smo se trudile i mučile da podižemo iz pepela…

U “Hirošimi” jutros prvo berem nove plodove, dva krastavca iz svoje rasade…

Potom berem prvu baburu papriu koja po svom obliku i ne liči mnogo na baburu…

Oko 15 paprika je loše, klonulo, isušeno te ćemo da kupimo paprike amande i da ih postavimo na ta njihova mesta…

Berem iz spoljašnjeg vrta prvi struk crnog luka, a u “Hirošimi” navadih još malo belog luka...

Danas sam uvezala u snopiće sve velike nevene između dva struka paradajza da se bolje vide plodovi paradajza…

Neki plodvi paradjza počinju da blede, svetle, a to znači već se naučilo da polako paradajz počinje da ide ka svom zrenju...

Večeras sam ošišala liske na čeriju iz moje rasade…

Jun će mi podariti prvi zreli paradajz, osećam i znam unapred…

Pripremam sastojke za sarmicu od raštana jutros u prvom ranom branju...

U “Hirošimi” počupam svu salatu koja je rasla u onom bočnom, a manjem boksu uz rani kupus ditmar…

Napolju zagledam u saksiju sa nigelom i prvi cvetovi za sada su nekako beličasti, prosvetljeni, a ja sam očekivala da pomodre i poplave, ali možda to dolazi nešto kasnije…

Dok sređujem ružičnjak uberem još nekoliko pupoljak preživelih ruža, a posle onih kiša, te napravim novu cvetnu ikebanu...

Zavirujem u moje plave makove koji još uvek traju i treba uživati dok njihove latice postoje...

A svaka nova prozirna, snežno bela latica plavog maka deluje na nekoliko fotografija kao blago zgužvana hartija, po kojoj kosmički zraci Sunca danas ispisuju ko zna kakve divne haiku stihove, prepune Zen tišine...

U “Hirošimi” na jednoj kadifici primetime belog malog leptirića, ali nisam nikome rekla da ga upravo uočavam i vidim, da mu se divim, a koji je ipak dopustio da ga uhvatim u dva škljoca samo, a onda se podvukao i sakrio ispod kadifice, te više nije bilo moguće da ga zumiram, a ni posmatram tako jasno...

Danas sam nabrala iz dva puta i ostavila još 3 pakovanja liski ranog kupusaza sarmice, i tu je završetak branja, jer više nemam mesta za liske, pošto treba sakupljati i neke druge, a svoje raznovrsne plodove (od svega po malo ili od svega koliko nam se dadne)...

Zatim sam u smiraj dana sve zalila unutar “Hirošime” crevom i dok završavam zalivanje primetim na liskama salate neobično velikog insekta sa jako velikim rogovima ili kleštima, a mislim da se buba, tj. ovaj insekt zove jelenko ili jelenak…

Dobro sam mislila, tako je…

Majka ga je pokupila ašovčićem i brzo iznela napolje i bacila ga u travu, ali izvan “Hirošime”, ostala sam zatečena, poražena...

Po lepoti rogova zaključujemo lako da je u pitanju mužjak, samo što u suton današnji nije imao svog dostojnog suparnika, već dve suparnice, koje nije ničim nije napao...

No, ja da se pitam ovog bih insekta nazvala samuraj pod punom ratnom opremom, i oklopom, šlemom, a spreman za borbu...

Do zalivanja imala sam mnogo lufta, prostora, dosade, sparine, posebno posle ručka i za rešavanje ukrštenih reči, ali i za jedan trenutak lepog odmora uz hladan izmišljeni koktel ispod majske trešnje…

Napolju je majka zalila tikvice kišnicom…

Trebalo bi dobre kiše, bar zbog svega što nam raste napolju…

Ali, kiše nema i džaba je nekakve aplikacije ili prognoze samo bezuspešno najavljuju tako danima, a fali nam jak i bogat, dobar pljusak, da od nejga bude samo vajde, ali ne i štete...

Jedva čekam da prođe sve, celo leto i malo jeseni, i da se ubere mnogo plodova, i da dođe lepa jesen, jer na jesen imam da realizujem novu svoju veliku ideju koja me obuzima evo već danima, baš ovih majskih dana, kako bih eto sad mogla sve drugačije unutar “Hirošime” da preuredim, sredim i poboljšam, malo više izmenim…

Tu svoju jako veliku ideju po kojoj ću da adaptiram čitavu unutrašnjost “Hirošime, jer želim da sve razrovi, te da napravim nešto estetičnije i još lepše, još savršenije...

Da bih izvela tu svoju ideju, i počupala, razvalila sve one raznolike daske i daščice, treba mi mnogo polovnog crepa…

Ako slučajno ili ikad nabavim do jeseni 2024 polovan bačen crep, onda mi predstoji najlepši deo ove godine 2024,  a to je ponovno podizanje nečega iz pepela, a dakle moje večito igranje, eksperimentisanje, poboljšavanje, doterivanje…

Kamen će mi verovatno biti višak, ali to će iznova naći svoje novo mesto u avliji, jer i tu imam neke nove ideje da napravim cvetne alejice ili kamene krugove, elipse...

Čak i kod drvare treba da izvedem tokom leta jednu novu adaptaciju (tu mi je popodne uvek hladovina), ali tek kad povadim ljubičasti luk…

Drugu zonu kod drvare, gde raste blitva i kupus, imam nameru da ukinem, a tu zemlju, compost, prenesem nn a već postojeće setvene parcele, itd…

Tako da sam ove godine 2024 sebi već idejno, a bogme i fizički, manetnula tako mnogo novog truda, rada i znoja – jednom rečju svega...

Ali, dok ne postignem svoje već zamišljeno savršenstvo prostora, tako će nekako sve ići…

Itd…