"ČOVEK SA SLOMLJENIM PRSTIMA" - Karl Sandberg…

 

Pre stihova i pesme Karla Sandberga postoji jedan “uvod” ili “predgovor” pesmi u kome je sam pesnik kazao sledeće, a što je važno, da se shvati dalji tok i proces nastajanja jedne potresne pesma, a na osnovu jedne istinite ratne priče iz 1942 godine, na tlu Norveške, koja govori o nesalomljivosti ljudskog duha:

“(Kada je ova PRIČA o metodički zadavanim smrtnim mukama bila objavljena u novinama Čikago Tajms korporacije 23 avgusta 1942, mnogi su hteli da znaju da li se je to radilo o ratnoj propagandi ili o stvarnom događaju. Ja sam se služio podacima dobijenim od istaknutog norveškog smučara, poznatog pod imenom “poručnik Andreas” koje je nosio radi sigurnosti svoje porodice. On mi je prikazao događaj tačno onako kako je o njemu čuo od sina glavne tragične figure. Između ostalog pričao je i da su oni nemački vojnici čiji je um počeo da popušta pod pritiskom nečovečnih dela koje su od njih zahtevali njihovi pretpostavljeni, bili vraćeni u Nemačku kao “duševni bolesnici” kojima je bio potreban terapeutski postupak. “Andreas”, razborit i skroman junak, poginuo je u noćnoj akciji bombardovanja Berlina. ”Andreasovi” prijatelji kažu da je niže navedena priča prevedena na druge jezike i da je kružila među pripadnicima podzemnog  pokreta.)”…

Stihovi cele pesme koju je završio sa datumom 23 avgusta 1942 godine, i napisao Karl Sandberg, glase ovako:

“Čovek Sa Slomljenim Prstima baca senku. U slikovitim i večno zelenim norveškim šumama – i širom Evrope i Sredozemlja pa sve do palmi u  Libanskim oazama – on živi i govori znacima koje daju njegovi izgubljeni prsti. Jedan sin Norveške koji se provukao kroz mreže Gestapoa i nacističkih patrola, doneo nam je ovu priču što kruži među onima koji su sada u Norveškoj. Oltar u srcu oni imaju za bezimenog čoveka koji je odbio da se seti imena – imena – imena koja je Gestapo hteo.

”Reci nam ta imena. Ko su oni? Govori! Hoćemo ta imena!”

A on ih je gledao u lice, gledao ih u oči, i časovi su prolazili a imena se nisu pojavila – časovi i časovi i nijedno ime Gestapou. Rekli su mu da će ga SLOMITI kao što su SLOMILI druge. Gumena cev što treska po licu i po vratu, pendrek što zadaje bol a ne ostavlja trag, ili izdvajanje čete za paljbu i smrt u deliću sekunde – Gestapo je razmotrio sve to i odlučio se da za njega nađe nešto drugo.

“Reci nam ta imena. Koji su bili? Govori? Daj odmah imena – ili…!”

Ali imena se ne pojaviše – i tako stalno, ali imena nema. Onda mu SLOMIŠE mali prst na levoj ruci. Zatim tri prsta, i levi palac se savijao dok nije bio SLOMLJEN. Još uvek nema imena. Ostaviše mu dan i noć da se odmori i predomisli. Onda opet zahtev da da imena a on im dade isto ĆUTANJE. I mali prst na desnoj ruci su mu KRIVILI, KRIVILI nazad sve više dok se nije opustio viseći o čašici koja je krvarila. Onda su mu SLOMILI još tri prsta i ISKIDALI jedan po jedan, i desni palac SAVIJALI unazad dok se nije ZDROBILA kost. Da li je mislio o violinama i harmonikama kojih se više neće dotaći? Da li je mislio o dečjoj il’ ženskoj kosi s kojom se neće igrati više? Ili o čekićima i olovkama kojima neće više moći da se koristi? Ili o rukavicama koje mu nikad više neće biti podesne? Možda se trenutno POTSMEHNUO delu Gestapoa, sada dakle za neko vreme neće držati ni nož ni viljušku niti prineti šolju usnama niti potpisati svoje ime držeći pero između palca i prstiju. Ali to nije bilo sve – bili su na pola puta.Veština i lukavstvo Gestapoa imali su određen cilj. Oni su hteli da svako u Norveškoj uvidi koliko Gestapo može da bude grozan. Hteli su da se nadaleko šapuće u strahu o tome kako nacisti postupaju sa onima koji neće da kažu ili dostave imena.

“Daćemo ti još jednu priliku da  nam pomogneš”.

Ali on ipak nije hteo da im oda imena.

Na njegov ZAKLJUČANI JEZIK, njegovu norvešku volju suprotstavljenu nacističkoj volji, na njegovu gordost i veru u PUT SLOBODE, njegovu spremnost da radije umre no da im kaže što žele – na to su odvratili poslednjim besnim postupkom, SLOMIVŠI mu levu ruku u laktu, SLOMIVŠI je i u ramenu – a kad je došao k sebi i za trenutak otvorio oči SLOMILI su mu i desnu ruku, prvo u laktu pa u ramenu. Dotle je naravno zaboravio sva imena, čak i svoje. Ima ljudi ko što smo vi i ja i mnogi drugi koji nikad neće zaboraviti Čoveka Sa Slomljenim Prstima. Njegova volja i gordost slobodnog čoveka nadživele su ga. Kreće se njegova senka, govore njegovi sveti prsti. On govori ljudima da postoji hiljadu načina da se umre ZDROBLJEN i ZGRČEN, i da je bolje umreti redom na sve te načine nego reći da, da, da, kada je odgovor ne, ne, ne, a smrt je dobrodošla, smrt nailazi brzo, smrt je spokojni korak u blagu vedru ponoć”…

Povećavanje i naglašavanje samo nekih snažnih reči, kao što su slomiti, zdrobiti, zgrčiti, kriviti, iskriviti, ćutati, saviti, iskidati, potsmehnuti, zaključati, pričati, put, sloboda, itd. - “delo” su mene čitaoca...

I dobro je prizvati večars Senku i Duh Čoveka Sa Slomljenim Prstima, a nakon 81 godine, koliko traje prizivanje, pričanje i  oživljavanje ove potresne priče-pesme…