NEMA ZASEBNOST KONSTANTINA LJOVINA…

 

 

„Ana Karenjina“ roman je ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja. Prvi put je objavljen 1877. Roman govori o Ani Karenjini, udatoj aristokratkinji koja se upušta u strastvenu ljubavnu vezu (aferu), sa grofom Aleksijem Vronskim. Radnja prati i druge likove, uključujući Konstantina Ljovina, koji predstavlja autorovu sopstvenu filozofiju i iskustva.

Rezime:

Radnja romana smeštena je u Rusiju XIX veka i istražuje teme ljubavi, društva i morala. Ana Karenjina je nesrećno udata za Aleksija Aleksandroviča Karenjina i sa njim ima (osmogodišnjeg) sina. Njen život se drastično okreće kada upoznaje Vronskog u koga se duboko zaljubljuje. Anina afera sa Vronskim postaje skandal, što dovodi do njenog društvenog ostrakizma (proteranosti, progona) i njenog emocionalnog skliznuća. U međuvremenu, roman se bavi i paralelnom pričom o Konstantinu Ljovinu, zemljoposedniku, i njegovoj potrazi za smislom života kroz njegov rad u poljoprivredi (na selu) i ljubav prema Kiti, koja ga u početku odbija, ali se kasnije udaje za njega. Roman suprotstavlja Anin tragični pad sa Ljovinovom težnjom ka sreći i samootkrivanju.

Kritička analiza:

„Ana Karenjina” se smatra jednim od najvećih romana ikada napisanih. Poznat je po svom dubokom istraživanju ljudske psihologije, morala i društvenih normi. Evo nekoliko kritičnih aspekata:

Razvoj karaktera: Tolstojevi likovi su složeni i višedimenzionalni. Anin unutrašnji nemir i unutrašnji sukobi Vronskog živo su prikazani, što ih čini bliskim i ubedljivim figurama.

Društvena kritika: Roman kritikuje rusku aristokratiju i njene krute društvene norme. Anina afera i reakcija društva na nju naglašavaju licemerje i ograničenja tog vremena.

Teme: Ljubav, ljubomora i potraga za smislom jesu centralne teme. Ljovinovo filozofsko putovanje i Anina tragična ljubavna afera nude suprotne poglede na život.

Stil pisanja: Tolstojevo pisanje je poznato po svojim detaljnim opisima i dubokoj introspekciji (samoposmatranju). On zapošljava sveznajućeg pripovedača iz trećeg lica da se udubi u misli i emocije svojih likova.

Simbolika: Roman uključuje simboličke elemente, kao što je voz koji na kraju vodi do Anine smrti, koji predstavlja neumoljivu silu sudbine.

Ukratko, "Ana Karenjina" je duboko istraživanje ljudske prirode i društva, nudeći kritički komentar normi i vrednosti svog vremena. Njegovi bogati likovi i teme nastavljaju da očaravaju čitaoce i naučnike, (Izvor: “English Literature”; prevod sa engleskog).

U svom eseju “Ana Karenjina” Tomas Man, govoreći o ovom ”modernom romanu iz visokog petrogradskog i moskovskog društva”,  veli svim budućim Tolstojevim čitaocima: “Ali, da bi shvatio punu vrednost ”Ane Karenjine”, ne samo umetnički nego i ljudski, čitalac bi trebalo da se ispuni predstavom da je Konstantin Ljovin sam napisao roman; i umesto da budem čovek sa prutom koji pokazuje jedinstvene lepote ove mnogo čim krcate slike, učiniću bolje ako budem govorio o veoma teškim i nepovoljnim uslovima pod kojima je delo nastajalo… izaziva utisak da mu je njegov pisac bio predan celom, ljubavi punom dušom, da ga je, blaženstvom nagnan, stavio na hartiju tako reći u jednom danu. To je zabluda – iako nastajanje “Ane Karenjine” stvarno pada u najsrećnije, najharmoničnije doba Tolstojeva života. Godine u kojima je pisao pripadaju prvoj deceniji i po njegovog braka sa ženom čiji je pesnički lik Kiti Ščerbatska i koja je docnije imala toliko da pati zbog svog Ljovočke, dok je on, kao starac, pred samu smrt nije napustio i pobegao. Ona je ta što je, bez obzira na stalnu trudnoću i mnoge dužnosti kao spahinica, mati i domaćica, sedam puta prepisala “Rat i mir” svojom rukom, prvi kolosalni duhovni plod one prirode koja je sumnjom i mislima zaokupljenome Tolstoju donela relativan mir u patrijarhalnom animalizmu bračnog i porodičnig života na selu, kada je Lavić postao “prorok s Jasne Poljane” i kad je uspeo… da razumski razori i ubije u sebi sve čulne instinktne strasti, porodicu, naciju, državu, crkvu, ljubav, lov, u osnovi sav telesni život, a naročito umetnost, koja je čulnost i telesni život predstavljala za nj od sveg najviše”.

Pretila je i takva vrsta stvaralačke opasnost da sam Tolstoj prekine pisanje svog romana, da ga baš nikad ne završi ili ne napiše, a onda se desio i takav obrtni trenutaku, prelomni, u kome su delovi romana ili roman u delovima, nastavcima, počeo da se objavljuje u “Ruskom vesniku”, a što je Tolstoju dalje sve bilo novi izazov ili obaveza, dug prema čitaocima, kao i izdavaču Kratkovu. O svemu tome Tomas Man piše u svom eseju “Ana Karenjina” sledeće: “Januara 1875 i u tri sledeća meseca pojavili su se u tome časopisu delovi romana. Zatim je objavljivanje prestalo, jer autor nije više imao šta da da. Prvi meseci sledeće godine doneli su opet nekoliko fragmenata – pa sedam meseci pauze, i tek u decembru opet jedan deo. Ono što nas oduševljava, i što ne možemo zamisliti da je nastalo drukčije sem u stanju trajne inspiracije, Tolstoj je stenjao pod tim. “Dosadna, strašna Ana Karenjina”, pisao je iz Samare, gde je pio kobilje mleko. Sic! Od reči do reči! “Konačno”, veli u martu 1876, “moram završiti roman, kog sam do guše sit”.

Kako dalje u svom eseju “Ana Karenjina “, Tomas Man primećuje, ne treba da budući neki čitalac posumnja da recimo Lav Nikolajevič Tolstoj nije mnogo ili čak uopšte voleo svoju glavnu junakinju, jer takvo nešto ne bi u romanu ovom moglo ni da se zamisli, nasluti, a ni oseti, a zar bi i naslovio svoj roman reku po imenu njenom da je nije, a kako Tomas Man primećuje baš toliko, mnogo voleo. O nekim drugim, a takođe važnim likovim u romanu, Tomas Man piše: ”Ali njegov junak nije Anin ljubavnik, energično-pristojni, viteško-banalni gardijski oficir grof Vronski; nije ni Aleksandar Aleksandrovič, Anin muž… To je neko sasvim drugi, koji s Aninom sudbinom nema skoro nikave veze, i čije uvođenje u roman u neku ruku skreće njegovu tematiku, skoro na drugo mesto baca njegov prvi motiv: to je Konstantin Ljovin, čovek kog brige more, pesnikova slika i prilika, i tek on, svojim gledanjem i mišljenjem, osobitom snagom i insistencijom svoje kritičke svesti i svojeglavosti, stvara od ovoga velikog društvenog romana delo društvu zapravo neprijateljsko”.

Ako je i vama, kao i meni, kao i Tolstoju, a možda i Tomasu Manu, Ljovin najomiljeniji lik u romanu, onda oslušnimo kako nam ga interpretira Man u svom eseju: ”Jak i plašljiv, prokosan i pun sumnje, s nekom čudnom antilogičnom i prirodi srodnom punoćom i nesnalažljivošću inteligencije, Ljovin je u osnovi ubeđen da su pristojnost, čestitost, ozbiljnost i istinitost mogućni čoveku samo u usamljenosti, i nemoj zasebici, a da sav društveni život stvara od njega brbljivca, lažljivca i budalu”.

Kad u nekoliko navrata Ljovin poseti Moskvu (razvratni Vavilon) i njene salone, i kad se obrete silom ličnih neprilika unutar svih tih društvenih konverzacija, i kad se uključi u kolotečine, a kako bi pokazao svoj način gledanja i razmišljanja, stava na neke stvari, događanja, obasjavaju li ga samo moskovske prigušene svetlosti, pod kojima ne samo da ovakav čovek crveni, već ispada glup, ispada budala (ili kako bi Rusi nabrzaka kazali “durak”), a Tomas Man to opisao kao: “brbljivac, papagaj i budala”.

O Ljovinu Tomas Man još veli: ”Naći ćete da ovaj rusoist misli kako je baš sva građanska civilizacija i sve što je duhom i kulturom konverzacije vezano za nju, otpadak greha, i da je jedino seoski život dostojan čoveka no ne seoski život za koji gradski čovek, u sentimentalnoj snishodljivosti, veli da je dražestan (kao što se, recimo, Ljovinov učeni brat hvali u neku ruku tim što mu se dopada jedno tako neduhovno zanimanje kao što je pecanje), nego stvarni, ozbiljni, onaj što prisiljava da se telesno radi, što čoveka ozbiljno i razumljivo uklapa u prirodu, čijim se “lepotam” gost iz grada sentimentalno divi”.

Ljovin je čovek morala i savesti, odnosno izrazite svesnosti, i takav snažan karakter koji bi se pokvario kao mućak da nije izložen nekom od fizičkih velikih napora i pregalaštva, rada, naprezanja, truda, borbe, podviga. I tako pribegava svim vrstama seoskih poslova počev od košenja, setve deteline, itd. Isto tako to je čovek koji odbija da poveruje u sve nazadno, u sve što je duhovno, neprosvećeno, neobrazovano, a posebno se naježi kad mu lenji seljaci, neradnici, kažu: “Ako bog da!”, jer kako Tomas Man piše, Ljovin je “čovek civilizacije”.

Ljovin je takođe i čovek stavova, a o nekim njegovim stavovima, kao što su stav prema prirodi i stav prema narodu (naciji), Man je to opiso ovako, navodeći reči koje u romanu izgovara sam Konstantin Ljovin: ” “Zašto da se brinem o školama u koje nikad neću slati svoju decu, u koje ni seljaci neće da ih šalju? I još, ja nisam čak ni ubeđen da ih je potrebno slati!” – Seljak i radnik koji ume da čita i piše mnogo ti je korisniji i potrebniji nego koji ne ume”. – “Ne, pitaj koga hoćeš”, odgovori Konstantin Ljovin odlučno, “Pismeni seljak, kao radnik, mnogo je gori”… Priznaješ li da je obrazovanje blago za narod?” – “Da, priznajem”, odgovori Ljovin olako, i odmah pomisli da je rekao nešto drugo nego što stvarno misli”… Zlo! Težak, opasan slučaj! On priznaje da je “obrazovanje” blago zato jer se ono što misli “u stvari” u XIX stoleću ne može izreći, pa se zato već ni misliti ne može”.

I u samo zaključku ili na kraju svog eseja o Ljovinu, Tomas Man piše: ”Ljovinu dakle nisu dovoljne ideje njegove epohe, on od njih ne može da živi… izvesno (je) svim ljudima zajedničko uverenje da je sramota živeti samo za svoj trbuh, i da se, upravo, mora živeti za boga, za istinu i dobrotu, nema nikakve veze sa razumom, ono mu je upravo suprotno; jer razum nas daleko podstiče da se staramo za svoje telesno dobro i na to da u interesu tog dobra iskorišćujemo bližnjeg što je više moguće. Saznanje dobroga, utvrđuje Ljovin, ne leži u granicama razuma; dobro je izvan naučnog lanca uzroka i posledice. Dobro je čudo, zato što se otima razumu, a ipak ga shvata…Umetnost zaboraviti ni ne mora, on, kako se čini, za nju uopšte ni ne zna, nego je očigledno poznaje samo kao društveno kulturno ćaskanje o Luki, o Vagneru i o slikama. To je razlika između njega i Tolstoja… Umetnost je najlepši, najstroži, najradosniji i najskromniji simbol sveg nadrazumnoga ljudskog stremljenja za dobrim, za istinom i za savršenošću; i dah uzvaljanog mora epike ne bi nam tako životno širio grudi kad ne bi donosio sobom stroge i okrepljujuće draži duhovnog i božanskog”, (Izvor: Tomas Man: “Eseji”, “Ana Karenjina”, Novi Sad, Matica srpska,1978 ili iz “Predgovora”, knjige prve “Ana Karenjina”, u izdanju “Školske knjige - Novi Sad”, 2015 godine, u prevodu Zorke Velimirović, str. 5-24).