“ANA KARENJINA” – V deo…

 

 

PETI DEO ima 33 glave…

Svadba Ljevinova i Kitina biće pre posta. A posle svadbe odmah idu na medeni mesec, na selo. Ljevin je presrećan. Ljevina nateraše da posti pre venčanja, jer se nepričešćen ne može venčati u crkvi. A on nije postio dobrih 9 godina. Odlazi na liturgiju. Tamo je na ispovesti (ispoveda se). Ljevin reče svešteniku da ima sumnje, da mnogo sumnja, i da je to njegov glavni, tj. najveći greh. Čak reče da sumnja i u postojanje boga. Sveštenik ga nekako razreši i otpusti.

Na dan venčanja Ljevin ruča sa svojim prijteljima, i oprašta se od momačkog načina života. Ljevin ne žali za  gubitkom momačke slobode. Sreća je samo u ljubavi i željama. Opet ga obuzima sumnja. Pošao je kod Kiti i reče joj da sve mogu poništiti, ako su se možda prevarili u odluci, i reče joj da je sve na svetu mnogo bolje od bračne nesreće, a nesreća je za njega ukoliko ga ona slučajno ne voli. Kiti zaplaka, a onda se izmiriše. Ona ga naravno voli, jer ga potpuno razume.

Venčanje u crkvi. Mladenci kasne, a gosti su nestrpljivi. Lakej ode da kupi Ljevinu košulju, jer je sluga sve stvari već unapred odneo za put mladencima kod Kitinih roditelja, i sada mladoženja nema u čemu da pođe na venčanje (kasni).

Obred (sveta tajna) venčanja.

Zvanice komentarišu venčanje.

Posle večere mladenci otputovaše na selo.

Vronski i Ana već 3 meseca putuju po Evropi (Italija), Venecija, Rim, Napulj. U Italiji Vronski sreće svog prijatelja Goljeniščeva.

Ana više ne pati, i nema sramote. Srećna je i radosna. Vronski nije potpuno srećan, jer u duši još uvek nosi neku samo svoju tugu. Počeo se baviti slikarstvom, sakuplja gravire, razume umetnost. Započeo je oslikavati Anin portret.

Vronski hoće da ode kod slikara Mihailova da uradi Anin portret. Goljenjiščev i Vronski sa Anom odlaze kod poznatog slikara, koji ih prima u svoj atelje.

Mihailov ih najljubaznije uvodi u svoj atelje.

Pokazuje im svoje slike.

Gosti odlaze iz ateljea, živahni i veseli. Vronski želi da kupi jednu sliku.

Slikar Vronskom prodaje tu sliku, i pristaje da uradi Anin portret.Vronski prestade odjednom da se zanima za slikarstvo. Život u Italiji dosadan je. Rešili su da se vrate u Rusiju na selo.Vronski će u Petrogradu sa bratom sve da podeli, a Ana će da vidi sina. Leto će provesti na seoskom imanju.

Ljevin je već 3 meseca oženjen, ali nije onako kako je zamišljao. On i Kiti se čak i posvađaju, a ona je ljubomorna. Stalno dolazi do pomirenja. I onda su opet srećni. Dolazi do sukoba, do rđavih raspoloženja, i to je teško vreme, zategnutost njihovih odnosa, trzavice, a medeni mesec je nešto najteže. Tek posle 3 meseca braka život im je postao mnogo bolji.

Kiti i Ljevin su radosni, srećni. Ljevin piše i dalje svoju knjigu o gazdinstvu. Lepo im je, dobro. Kiti bezbrižno veze, a za Ljevina ona ništa ne radi, i sasvim je zadovoljna.

Kiti pije čaj, čita pismo koje je dobila od svoje sestre Doli. Ljevin je dobio pismo od Marije (prostitutke i ljubavnice njegovog brata Nikolaja), koja mu piše da su opet zajedno, da su se pomirili, da je Nikolaj bez novca, da je opet bolestan, i da je na samrti. Kiti želi da pođe sa njim u Moskvu, ali joj muž to ne da. Izbija svađa. Kiti plače. Rešiše da putuju zajedno sutradan.

Ljevin prvo sam poseti brata, a onda htede i Kiti da ga vidi, te odoše zajedno.

Kiti neguje bolesnika. Nikolaj je zahvalan i poljubi Ljevinovu ruku. Ljevin je zajecao potrešen, slomljen, ganut, te izađe iz sobe.

Kiti (Kaća) ubedi Nikolaja da treba da se pričesti, i da mu se očita maslo (sveta tajna jeleosvećenja). Doktori su mu dali još 3 dana života.

Smrt. Pričešće i osveštanje masla. Uveče Nikolaj pade u stanje predsmrtnog ropca, kao da pada u najveće smirenje. Izjutra Nikolaj je i dalje živ, ali je mnogo ljut, razdražen (jer ko voli da umre), traži da mu dovedu lekara iz Moskve. Ljevin želi da izmiri svoja dva posvađana brata Nikolaja i Sergija Ivanoviča. Nikolaj reče Ljevinu da u pismu napiše Sergiju da mu ovaj dovede doktora. Kiti je dobila glavobolju. Nikolaj umire. Ljevin oseti da ljubav spasava od očajanja. Kiti je trudna.

Karenjin je izgubljen, usamljen, osramoćen, ismejan, prezren. On je izmučeni pas koji skiči od bolova, a spas vidi u skrivanju rana od ljudi. Nema bliskog prijatelja, kome bi mogao da se izjada. Jedino priča sa Mihailom Vasiljevičem Sljuđinom šefom svog kabineta. Sve žene ga odbijaju, te nema ni utešnog ženskog prijatelja.

Karenjina poseti grofica Lidija Ivanovna, koja dođe da ga uteši. Reče joj da je razbijen, ubijen, da nema oslonca, da je slab i uništen. Lidija se sama ponudi (jedva dočeka da mu bude rame za plakanje) da mu pomogne oko kuće i oko sina. Lidija ode kod malog Serjože i reče detetu da mu je otac svetac, a da mu je majka umrla! (Lidija je dakle prava kučka). Karenjina je brzo ta licemerna vernica i dobročiniteljka, obratila i sve naučila kako treba biti veliki vernik, makar lažno, makar samo spolja, gledano po spoljašnjoj fasadi.

Lidija je inače mnogo zaljubljena žena, a od prvog muža ostavljena, a sada je posle mnogo propalih ljubavnika, rešila da se zaljubi u još uvek nerazvedenog Karenjina. Čula je ona već da su Vronski i Ana u Petrogradu. Odjednom ovo dvoje ljubavnika (Anu i Vronskog) Lidija “svetica” naziva odvratnim ljudima. Ana joj šalje pismo u kome traži da vidi svog sina. Lidija je već zauzela mesto majke, te piše pismo Karenjinu u kome traži da hitno popričaju o jednoj jako važnoj stvari.

Svi pričaju o grofici, koliko odjednom voli Karenjina, a koliko s druge strane mrzi Anu. Svi ismevaju Karenjina. Njegova karijera je okončana. Grofica Lidija reče Karenjinu da je dobila pismo od Ane.

Karenjin dođe kod grofice Lidije na razgovor. Lidija reče da je to nisko, surovo. Karenjin je oprostio Ani (tako uvek samo kaže), i rešen je da joj dopusti da vidi sina. No, grofica mu reče da joj to uopšte ne dopusti, i da Ana ne treba da vidi sina. Lidija piše pismo Ani u kome je jako vređa. Karenjin se vrati svojoj pustoj kući nezadovoljan i izmučen svojom prošlošću.

Serjoži je sutra rođendan. Karenjin je dobio orden Aleksandra Nevskog.

Serjoža nije verovao u priču o smrti svoje majke, i uvek dok šeta sa dadiljom on majku traži pogledom da je negde ugleda. Karenjin i Serjožin pedagog (novi učitelj) nezadovoljni su Serjožom, jer dečak nije mogao da uči ono što su ga na silu svi oni učili. Dečaku je 9 godina. I jako žudi za svojom majkom. Otac kažnjava sina. Serjoža bi želeo da vidi svoju majku sutra, na dan svog rođendana.

Vronski i Ana nalaze se u gostionici u Petrogradu.Vornski ode kod svog brata i tu srete majku. Bratu je kazao da će oženiti Anu, čim ona dobije razvod. Majka i snaja neće da čuju za Anu.Vronski zna da je svet ovaj za njih dvoje zatvor (zatvoren), ali se nada da će ih jednom i taj i takav svet primiti i prihvatiti. Otišli su kod Betsi. Svi se sada bacaju kamenom na Anu kao na grešnicu Mariju Magdalenu. Snaja Varja ne može da primi Anu, jer se plaši svekrve. Vronski je osetio da Anu nešto tišti i muči i da ona nešto taji, skriva.

Ana želi da vidi sina. I piše pismo grofici Lidiji, a ova neće da joj odgovori (takva se hrani tuđom mukom i tuđim bolom), jer se već oseća gospodaricom svega. Ana je unižena, ponižena, uvređena, izmučena, napaćena duša. Rešila je da sutra na Serjožin rođendan ode u muževljevu kuću nepozvana, da upadne kao provalnik i da sinu svom donese kupljene poklone i igračke. Upala je izjutra rano dok svi spavaju u kuću i podmitila drskog vrata sa 3 rublje. Prišla je sinu dok ovaj spava, i poljubila ga, zagrlila,probudila. Dečak reče majci da mu je rođendan i da je znao da će ona doći. Ana plače i reče sinu da je to samo od radosti. Dečak kaza majci da nikad nije verovao da je ona umrla.

Sva posluga zna za Aninu posetu. Posluga želi da spreči neprijatan susret Ane i njenog muža. Sinu majka reče da voli svoga oca, da mu je otac bolji od majke, i da je samo ona kriva. Ana plače, i Serjoža plače. Ana treba da ode, a onda ugleda muža Karenjina, i obori svoju glavu. Istrčala je iz sobe, a sve kupljene igračke vratila nazad kući, jer nije stigla da ih iz svoje torbe povadi.

Ana se vratila u gostionicu. Sama je. Dadilja joj donese ćerku, ali ljubav prema sinu Serjoži bila je za majčino slomljeno srce nešto najjače u tom trenu. Ana gleda Serjožine slike, pati, plače.Vronskog nikad nema kad joj zatreba, i zato ona pomisli da je on više ne voli, jer stalno je zauzet nekim svojim gostima, poslovima. Ana pada u očajanje.Vronski dođe sa Jašvinom. Ana gosta pozva na ručak. Nasamo Ana upita Vronskog kada će otići.

Vronski se vratio kući. Ane još nema. Zatim se Ana vratila sa svojom tetkom. Betsi šalje pismo u kome poziva Anu. Na ručku kod Ane su tetka kneginja, Jašvin i Tuškjevič. Ana je vesela, koketira sa svim muškarcima. Zatim je obukla najlepšu haljinu iz Pariza i namerno pošla u pozorište među svet koji je neće, i koji će da izaziva, prkosna. Reče da ide tamo sa kneginjom Varvarom, da se ne kaje, da bi sve isto uradila. Anu muči što ona i Vronski žive i dalje odvojeno, što se ne viđaju. On je moli da ne ide među svet, u pozorište, sa Jašvinom,Varvarom i Tuškjevičem (on želi da je poštedi poniženja i vređanja, pljuvanja, koje je tamo čeka).

Vronski oseća jed, mržnju. Jašvin i Vronski pričaju nasamo o konjima, dok ovaj nije pošao sa ženama u pozorište. Vronski ostade sam. Zatim i on dođe u pozorište, te traži očima Karenjina, koji tu ipak nije bio. Onda je opazio Anu i video kako su je Kartasovi ponizili, i kako su zbog nje napustili ložu. Ana je ipak dobro odigrala svoju spoljašnju mirnoću, prikovana na društevni stub srama. Vronski pođe u ložu svog brata i tu zatiče svoju majku i snaju Varju. Varja mu ispriča o sukobu Ane i Kartasova. Majka ga provocira zbog Ane. Vronski ode kod Ane. Zatiče je u razgovoru sa Stremovim. Vronski ode kući. No, Ana ga je već čekala kod kuće. Ana ga dalje okrivljuje, plače, i reče kako joj je ta žena rekla da je stid sedeti pored Ane.Vronski je uverava da je i dalje voli, ali ju je nažalost prekorevao iznutra, nemo ćutke. Ana se malo umirila. Sutradan odoše na selo izmireni.

(kraj petog dela)