IZ „DNEVNIKA HOLOKAUSTA“ – ETTY HILLESUM...

 

Etty Hillesum's Epic jul 1942

I ako mi ovaj dan nije doneo ništa drugo — još ne tako fino i konačno

suočavanje sa smrću i izumiranjem — onda sam ipak zahvalan na tome

košer nemački vojnik na kiosku sa kesom šargarepe i karfiola. Prvo je on

gurnuo tu cedulju u ruku devojci u tramvaju, a onda je stiglo pismo koje sam ja

morala da čitam i ponovo čitam: podsetila je

njega toliko na pokojnog rabina kojeg je danima negovala na samrti danima i

noćima na kraju. A večeras dolazi u posetu. -

A kada mi je Liezel sve ovo rekla, odmah sam znala:

Moraću da se molim za ovog nemačkog vojnika. Od svih

tih uniformi jedan je sada dobio lice.

Biće i drugih lica, takođe, u kojima ćemo moći da pročitamo nešto što smo

shvatili: pate i nemački vojnici takođe. Nema granica

između ljudi koji stradaju, i moramo se moliti za sve njih.

Laku noć

-

Ponovo sam ostarila od sinoć, mnogo mnogo godina starija i ozbiljnija

jednim zamahom. Moje malodušje me je napustilo, i to mnogo veće

snage nego bilo koje drugo za koje sam znala da je zauzela to mesto.

-

Ovo takođe: učenjem poznati i prihvatati sopstvene neadekvatnosti, povećava se

sopstvena

snaga. Takođe je jednostavnije, i postaje mi sve jasnije

i jasnije, i nadam se da ću zadobiti dug

život da i drugima to razjasnim.

A sada, zaista, laku noć. -

Esther (Etty) Hillesum (15 januar 1914 — 30 novembar 1943, poživela 29 godina) bila je holandska jevrejska autorka ispovednih pisama i dnevnika koji opisuju kako njeno religiozno buđenje, tako i progone Jevreja u Amsterdamu tokom nemačke okupacije. Godine 1943 deportovana je i ubijena u koncentracionom logoru Aušvic.

Život

Esther (Etty) Hillesum rođena je 15 januara 1914 godine u svojoj porodičnoj kući u gradu Middelburg-u, kao najstarija od troje dece – a imala je dva brata: Jakob-a, zvanog „Jaap“ (1916–1945), i Michaela, zvanog „ Misha“ (1920–1944) – svi od oca po imenu Levie Hillesuma (1880–1943) i majke Rive Bernstein (1881–1943). Po završetku škole 1932 preselila se u Amsterdam na studije prava i slovenskih jezika. Tamo je upoznala Hendrik-a (Hansa) J. Wegerif-a, sa kojim je imala vezu koju opisuje u svojim dnevnicima.

Etty Hillesum počela je da piše svoj dnevnik u martu 1941 godine, verovatno na predlog svog analitičara Julius-a Spier-a, koga je konsultovala mesec dana. Iako njegov pacijent, Etty je takođe postala njegova sekretarica, prijatelj i, na kraju, ljubavnica. Njegov uticaj na njen duhovni razvoj očigledan je u njenim dnevnicima; kao i da ju je naučio kako da se nosi sa svojim depresivnim i egocentričnim epizodama, upoznao ju je sa Biblijom i Svetim Avgustinom i pomogao joj da razvije dublje razumevanje dela Rilkea i Dostojevskog.

Njeni dnevnici beleže sve veće antijevrejske mere koje je nametnula okupatorska nemačka vojska i rastuću neizvesnost oko sudbine sunarodnika Jevreja koje su oni deportovali. Pored toga što čine zapis o ugnjetavanju, njeni dnevnici opisuju njen duhovni razvoj i produbljivanje vere u Boga.

Kada su hvatanja (hapšenja) Jevreja intenzivirana u julu 1942, Etty je preuzela administrativne dužnosti za „Jevrejski savet“, dobrovoljno se prebacivši u odeljenje „Socijalne zaštite za ljude u tranzitu“ u tranzitnom logoru Westerbork. Tamo je radila mesec dana, ali se vratila u junu 1943 godine, kada je odbila ponude da se sakrije, verujući da je njena dužnost da podrži druge koji su planirani da budu transportovani iz Westerborka u koncentracione logore u Poljskoj pod nemačkom okupacijom i Nemačkoj. Dana 5 jula 1943 njen kadrovski status je iznenada ukinut i ona je postala internirana logorašica, zajedno sa ocem, majkom i bratom Mišom.

Dana 7 septembra 1943, porodica je deportovana iz Westerborka u Aushwitz (Aušvic). Samo Jaap Hillesum nije pošao sa njima; stigao je u Westerbork nakon njihovog uklanjanja, a februara 1944 poslat je u Bergen-Belsen, gde je umro ubrzo nakon njegovog oslobođenja u aprilu 1945 godine.

Zapisano je da su roditelji Etty Hillesum umrli 10 septembra 1943, što sugeriše da su umrli u tranzitu ili da su ubijeni odmah po dolasku. Miša Hillesum je ostao u Aušvicu do oktobra 1943, kada je premešten u Varšavski geto, gde je, prema podacima Crvenog krsta, umro pre 31 marta 1944. Etty je ubijena u Aušvicu 30 novembra 1943 godine.

Lični rast i filozofija

Mladost Etty Hillesum bila je haotična i burna, verovatno rezultat njene emocionalno nestabilne porodice, koju je ona sama nazivala „ludnicom“.  Njeni dnevnici odražavaju unutrašnje previranje koje doživljava tokom svog mladog odraslog doba, kao i mladosti, izlečenje i rast tokom godina pre njenog ubistva.

Ruski autori i hrišćanski mistici verovatno su doprineli da Hillesumova razume duhovnost. Nije težila zanosu, već je žudela da upozna dubinu sopstvene unutrašnjosti i samog života. Njena duhovnost nije bila ograničena na njeno intelektualno shvatanje veće moći što se ogleda u njenim dnevnicima. U koncentracionom logoru Westerbork imala je neobična iskustva duhovnog buđenja i uvida: „Ova dva meseca iza bodljikave žice bila su dva najbogatija i najintenzivnija meseca mog života, u kojima su moje najviše vrednosti bile tako duboko potvrđene. Naučila sam da volim Westerbork“.  Hillesum se više puta obraćala Bogu u svojim dnevnicima, ne smatrajući ga spasiocem, već silom koju treba negovati u sebi: „Avaj, čini se da nema mnogo toga što Ti sam možeš uraditi za naše prilike, za naše živote. Ni ja tebe ne smatram odgovornim. Ti nam ne možeš pomoći, ali mi moramo pomoći Tebi i braniti Tvoje prebivalište u nama do poslednjeg".  Još u Amsterdamu, Hilllesum je razvila ideologiju pokazivanja puta drugima ka sopstvenoj unutrašnjosti u vreme velike nevolje – nacističkog terora. Njeno vreme u Westerborku – kako se to ogleda u njenim dnevnicima – oslikava iskupljenje njenog duha, dok je njeno telo zarobljeno i na kraju ubijeno. Ona ne poriče užas nacističkog terora, niti se poistovećuje sa svojom žrtvom. Usred ekstremnih uslova, Hillesum razvija svest o neuništivoj lepoti ovoga sveta. Ona piše tokom svog boravka u Westerborku: „Nebo je puno ptica, ljubičaste lupine stoje tako kraljevski i mirno, dve male starice su sele da razgovaraju, sunce mi sija u lice – a pred našim očima, masovno ubistvo... stvar je jednostavno izvan razumevanja".  Hillesum neprestano piše sa mesta velike nežnosti, empatije i spoznaje.

Hillesum pati od velikih unutrašnjih previranja tokom svog mladog odraslog doba, ali se sve više transformiše u ženu zrelosti i mudrosti. Ona piše: „Svuda su stvari i veoma dobre i veoma loše u isto vreme. To dvoje su u ravnoteži, svuda i uvek. Nikada nemam osećaj da moram da izvučem najbolje iz stvari; sve je dobro baš kako i jeste. Svaka situacija ma koliko jadna, potpuna je sama po sebi i sadrži i dobro i loše".  U dodiru sa ravnotežom veće slike koje je svesna, ona neprestano izvlači iz ovog mesta da pronađe značenje u njenoj sadašnjoj stvarnosti. Dana 7 septembra 1943, manje od 3 meseca pre njenog ubistva, bacila je iz voza razglednicu sa poslednjim rečima: „Otvarajući nasumično Bibliju, nalazim ovo: 'Gospod je moja visoka kula'. Sedim na svom ranac usred punog teretnog vagona. Otac, mama i Miša su nekoliko kola dalje. Na kraju je polazak došao bez upozorenja... Iz kampa smo izašli pevajući... Hvala vam na vašoj dobroti i brizi ".

Stavovi drugih

Richard Layard je sa velikim poštovanjem govorio o gledištu Hillesumove da čovek mora da sačuva svoje unutrašnje ja, ili srž.

Rowan Rheingans je u svom albumu „Linije koje crtamo zajedno“ naslonila na pisanje Hillesumove, posebno na koegzistenciju lepote i užasa, kao i na ostavljanje mesta za tugu.

Dnevnici

Pre nego što je otišla u Westerbork, Etty Hillesum je dala svoje dnevnike osobi po imenu Maria Tuinzing, sa uputstvom da ih prosledi Klass Smelik-u na objavljivanje, ako ne preživi. Pokušaji da se objave bili su bezuspešni sve do 1979, kada se Smelikov sin, direktor „Etty Hillesum istraživačkog centra“, obratio izdavaču J. G. Gaarlandt-u. Skraćeno izdanje njenih dnevnika pojavilo se 1981 pod naslovom „Het verstoorde leven“ („Prekinuti život“, „Poremećen život“), nakon čega je usledila zbirka njenih pisama iz Westerborka. Kompletno izdanje njenih pisama i dnevnika objavljeno je na holandskom 1986 i prevedeno na engleski 2002. Njeni dnevnici su prevedeni na 18 jezika. Njena pisma su poslata prijateljima, a poslednja razglednica Hillesumove izbačena je iz voza u Westerborku, gde su je otkrili holandski farmeri nakon njene smrti.

Publikacije

„Prekinuti život: Dnevnici Etty Hillesum 1941–1943“

„Etty Hillesum: Prekinuti život Dnevnici, 1941–1943 i pisma iz Westerborka“

„Etty Hillesum: Osnovni spisi (savremeni duhovni učitelji)“

„Anne Frank i Etty Hillesum: Upisivanje duhovnosti i seksualnosti“

„Etty Hillesum: Pisma iz Westerborka“

Istraživački centar i muzej

Dana 13 juna 2006 godine, „Etty Hillesum istraživački centar“ (EHOC) zvanično je otvoren kao deo Univerziteta u Ghentu proslavom na Trgu Svetog Petra broj 5. On proučava i promoviše istraživanje pisama Hillesum i dnevnika iz Drugog svetskog rata.

Centrom rukovodi prof. dr Klaas A. D. Smelik, koji je uredio i objavio kompletno izdanje Pisma i dnevnika, i predaje hebrejski i judaizam na Univerzitetu u Ghentu. Član osoblja dr Meins G. S. Coetsier autor je knjige „Etty Hillesum and the Flow of Presence: A Voegelinian Analisis“.

Spomenik Etty Hillesum nalazi se u Deventer-u na obali reke, a po njoj su nazvane lokalne srednje škole. Tu je i skroman muzej posvećen njenom sećanju, „Etty Hillesum centar“, smešten u Roggestraat 3, Deventer, na lokaciji nekadašnje sinagoge i jevrejske škole.

Pesnik Doron Braunshtein posvetio joj je pesmu „Etty Hillesum je moj život” koja se nalazi na njegovom albumu „Izgubljeni njujorški dnevnici” iz 2016.

Izvor: „Holocaust Diaries“ i „Wikipedia“

(prevod sa engleskog)