VIDIKOVAC BANJSKA STENA…

 

 

Pre 57 godina, ili od 1966 godine, promenjen je zauvek prirodni netaknuti krajolik ili pejzaž u koji danas 22 oktobra 2023 godine sa vrha strme litice smotrimo, kroz dvogled posmatramo, u daljinu kao u prošlost gledamo. I to više nikad neće biti isti onaj prirodan pogled koji su zapamtili svi naši dedovi splavari sa Drine, a koji su verovatno sa najvećom tugom u srcu gledali kako se jedan prirodan krajolik potapa, zarad stvaranja veštačkog jezera Perućac...

Vidikovac Banjska stena svoj naziv dobi po istoimenom Banjskom vrelu, koje je jednom, a sve do 1966 prirodno izviralo u samom podnožju istog. Reč je o izvoru kraškog tipa, koji je potopljen zauvek te 1966 godine, a kako bi se napravilo jedno veštačko jezero. Ispod vidikovca nalazilo se tzv. Banjsko točilo sipar (geomorfološki oblik koluvijalnog procesa), a nastao je na jako strmim padinama i odsecima, koji su još od XIX stoleća ovde korišćeni kao najlakši i najbrži vodeni putevi, a putevi transporta i eksploatisanja tarske i drinske drvene građe, tj. šume...

Naime, balvani su najpre isečeni, oboreni, a onda su načinom otiskivanja bacani niz ovo strmo točilo. I tako su najkraćim putem stizali na same obale drinske, odakle su dalje odvoženi rečnim splavovima nizvodno krivudavom rekom Drinom, a zatim rekom Savom, sve do Beograda i ostalih srpskih gradova. Bio je ovo dakle najjeftiniji način za eksploatatore, ali fizički jako zahtevan i mukotrpan za sve splavare i drugu sitniju radnu snagu, u ondašnjoj drvno-industrijskoj težnji da se tarska šuma i drinska građa dopreme do skoro svih delova Srbije, ako ne i mnogo šire…

Banjsko točilo dugo je 1300 metara, pokriveno je rastinjem, a na tom prostoru nalazi se stanište velikog broja veoma retkih biljaka, a tu uspeva i raste crni bor, grab, bukva, jarebika, kleka, cer, crni jasen, itd...

Sa ovog vidikovca pruža se širok pogled na samo plavo veštačko jezero Perućac, čija je ukupna dužina 52 kilometra, a kojim se uzvodno stiže sve do Višegrada vodenim putem. Jezero nastade 1966 godine, kada je reka Drina pregrađena, te tako nastade i brana i hidroelektrana. Svojim većim delom ovo veštačko jezero protiče kroz istoimeni kanjoj reke Drine, a u dužini od 36 kilometara, dok na nekim mestima te litice prelaze u visnu preko hiljadu metara nadmorske visine…

Takođe, voda iz ovog veštačkog jezera, a uz pomoć pumpi, kao i jednog tunela ispumpava se u drugo veštačko akumulaciono jezero Zaovine, a ukoliko bude potrebe ista ta voda može da se vrati nazad tamo odakle je i došla,  a sva voda odlazi samo za potrebe proizvodnje električne struje. Tunel ima dužinu od 9,5 kilometara, a visinske razlike su tu od 600 metara...

Sa vidikovca pogled se proteže ogromnim delom i na Bosnu, iz koje na ove prostore nije samo stigla kultura i pismenost (stećci) bogumila, već i arhitektura. Gledamo na Osat, ali ne samo tamo gde se relativno nedavno palilo, rušilo, ubijalo i ratovalo. Već na Osat, mnogo dalje tamo, u prošlost, a tamo gde su nekada čestito živeli i radili ljudi, čuveni neimari Osaćani, koji su poslom prelazili u naše zapadne i neke druge delove srednje Srbije, a kako bi ostavili kroz sazidane objekte svoje prepoznatljive građevinske veštine, dakle graditeljske pečate svojim nadaleko čuvenim stilom ondašnje izgradnje koji je poznat kao kuće osaćanke, na 4 vode. I nisu gradili majstori iz Osata samo kuće, brvnare, već i neke bogomolje. A i danas na Tari neke od brvnara podignutih u tom starom stilu nazivaju se brvnare osaćanke...

Tek od 2002 godine mrki medved sa Tare postao je zaštićena vrsta, te još od tada, dakle već 21 godinu, ovde nema lova na medvede, ali ima raznih istinitih priča kako u sela naša zalaze sve više medvedi i kako ljudima ubijaju i kolju stoku, prave nenadoknadive gubitke i veoma veliku štetu (što im inače rade i divlje svinje i neko drugo, ostalo zverinje)... 

Danas najveći broj mrkih medveda živi na Tari, a kad ih je u jednom času na Tari bilo 40 jedinki, u čitavoj Srbiji bilo ih je ukuno 60. Ova vrsta medveda spada u najkrupniju evropsku zver ili u najkrupnijeg predatora na svetu, a dostiže visinu od 100-120 cm, dužinu od 200-250 cm i težinu od 180-300 kg. U ovim predlima Tare (“Nacionalni park”) postoje i 4 hranilišta koja služe za dohranu ovih medveda…

Kaže se još da su šanse veoma male da na Tari sretnete mrkog medveda (za one koji mogu da ne sumnjaju u to), ali u slučaju da ih ikad sretnete preporuke idu u tom pravcu, da nam dalje, bezbrižno vele, da samo u slučaju jednog takvog susreta treba stajati nepomično i bezrečno, ukopano bez straha u zatečenom mestu, te ne činiti nikakve nagle, kao ni oštre, ishitrene pokrete, ali takođe ne davati nikakve zvučne signale. Bilo bi krasno zaista videti takve goloruke delije i junake…

Itd…