EDITH CAVELL (1865-1915)…

 

 

Edith Louis Cavell (4 decembar 1865 — 12 oktobar 1915) bila je britanska medicinska sestra i članica “La Dame Blanche” (na francuskom bukvalno znači „Bela dama“, a to je bio kodni naziv za podzemnu obaveštajnu mrežu koja je delovala u Belgiji koju su okupirali Nemci tokom Prvog svetskog rata. Ime je dobila po nemačkoj legendi koja je glasila će pad Hohenzollern dinastije najaviti žena obučena u belo). Proslavila se po tome što je lečila ranjene vojnike sa obe strane bez diskriminacije i što je tajno pomogla da oko 200 savezničkih vojnika pobegne iz nemačke okupirane Belgije i vrate se u aktivnu službu tokom Prvog svetskog rata, što je u ratno vreme bilo krivično delo smrtne kazne po nemačkom vojnom zakonu Drugog Rajha. Cavell je uhapšena i izvedena pred vojni sud za to krivično delo kao delo Kriegsverat-a (bukvalno: "ratna izdaja", perfidnost), proglašena je krivom i osuđen na smrt streljanjem. Uprkos međunarodnom pritisku za milost, nemačka vlada je odlučila da je Cavell znala da su njena dela kažnjiva; tako su odbili da joj ublaže kaznu i ona je streljana. Njeno pogubljenje, međutim, naišlo je na svetsku osudu i obimnu globalnu medijsku pokrivenost koju je organizovala “Wellington House”.

Noć pre svog pogubljenja rekla je: "Patriotizam nije dovoljan. Ne smem da imam mržnju ni gorčinu prema bilo kome". Ove reči su kasnije ispisane na njenom spomeniku u blizini Trafalgar skvera. Njena snažna anglikanska uverenja naterala su je da pomogne svima kojima je to bilo potrebno, uključujući nemačke i savezničke vojnike. Citirano je da je rekla: „Ne mogu da stanem dok ima života koje treba spasiti“. Engleska crkva obeležava njen spomen u svom kalendaru svetaca 12 oktobra.

Cavell, koja je imala 49 godina (nepunih 50) u vreme svog pogubljenja, već je bila poznata kao pionir moderne medicinske sestrinske nege u Belgiji.

Rani život i karijera

Kejvel je rođena 4 decembra 1865 u Swardeston-u, selu blizu Norwicha, gde je njen otac bio vikar 45 godina. Bila je najstarija od četvoro dece velečasnog Frederick-a Cavella (1824–1910) i njegove supruge Louise Sophia Warming (1835–1918). Edith-ina braća i sestre bili su Florence Mery (1867-1950), Mery Lilian (1870-1967) i Jhon Frederck Scott (1872-1923).

Cavell se školovala u srednjoj školi za devojčice u Norwichu, zatim u internatima u Clevedon-u, Somerset-u i Peterborough-u (Laurel Court).

Nakon perioda guvernante, uključujući i porodicu u Briselu od 1890 do 1895 godine, Cavell  se vratila kući da brine o svom ocu tokom teške bolesti. Iskustvo ju je dovelo do toga da postane medicinska sestra nakon oporavka njenog oca. Cavell je radila kao medicinska sestra u bolnici “Fountain Fever” u Tooting-u od decembra 1895 godine. U dobi od 30 godina, Cavell se prijavila da postane medicinska sestra na probnom radu pri Londonskoj bolnici i počela je kao redovna pripravnica u Londonskoj bolnici septembra meseca 1896 pod vodstvom Matrone Eva Luckes. Cavell je bila upućen da radi sa drugim medicinskim sestrama londonske bolnice za epidemije tifusa u Maidstone, od 15 oktobra 1897 do početka januara 1898 godine, dok je još uvek bila na probnom radu. Zajedno sa ostalim osobljem, nagrađena je Maidston-ovom medaljom za tifus. Nakon školovanja, Cavell je radila od oktobra 1898 do decembra 1899 kao privatna medicinska sestra zaposlena u privatnoj ustanovi za negu Londonske bolnice, lečeći pacijente u njihovim domovima. Cavell je putovala da bi lečila pacijente sa rakom, gihtom, upalom pluća, pleuritisom, problemima sa očima i upalom slepog creva. Godine 1901, Luckes je preporučio Cavell za poziciju noćne nadzornice bolnice St Pancras. U novembru 1903 postala je pomoćnica matrone bolnice Svetog Leonarda u Shoreditch-u.

Godine 1906, Cavell je preuzela privremenu funkciju kao matrona u Mančester i Salfordu za bolesne i siromašne i privatnu negu, i tamo je radila oko devet meseci.

Rad u Belgiji

1907 Antoine Depage je regrutovao Cavell da bude matrona novoosnovane škole za medicinske sestre, “L'Ecole Belge d'Infirmieres Diplomees” (ili Medicinskog instituta Berkendael) na Rue de la Culture (sada Rue Franz Merjay), u Ixelles-u, Briselu. Do 1910 godine, „gospođica Cavell 'osetila je da je profesija sestara stekla dovoljno uporište u Belgiji da garantuje izdavanje stručnog časopisa' i pokrenula je medicinski časopis L'infirmiere”. Za godinu dana obučavala je medicinske sestre za tri bolnice, dvadeset četiri škole i trinaest vrtića u Belgiji.

Cavell je ponuđeno mesto matrone u briselskoj klinici. Blisko je sarađivala sa Depage-om, koji je bio deo "rastućeg tela" u medicinskoj profesiji u Belgiji. Shvatio je da briga koju su pružale verske institucije nije išla u korak sa medicinskim napretkom. Godine 1910, Cavell je upitana da li bi ona bila matrona za novu sekularnu bolnicu u Saint-Gilles.

Prvi svetski rat i hapšenje

Kada je izbio Prvi svetski rat, Cavell je bila u poseti svojoj majci udovici u Norfolk-u. Vratila se u Brisel, gde je njenu kliniku i školu za medicinske sestre preuzeo Crveni krst.

U novembru 1914, nakon nemačke okupacije Brisela, Cavell je počela da pruža sklonište za britanske vojnike i odvodi ih iz okupirane Belgije u neutralnu Holandiju. Ranjene britanske i francuske vojnike, kao i belgijske i francuske vojno sposobne civile, princ Reginald de Croy sakrio je od Nemaca i dao im lažne papire u svom dvorcu Bellignies blizu Mons-a. Odatle su ih razni vodiči vodili do kuća Cavell, Louis Severin i drugih u Briselu, gde bi im domaćini davali novac da dođu do holandske granice, i davali im vodiče dobijene preko Philippe Baucq. Time je Cavell prekršila nemački vojni zakon. Nemačke vlasti su postajale sve sumnjičavije prema postupcima medicinske sestre, koji su dodatno bili podstaknuti njenom otvorenošću.

Cavell je uhapšena 3 avgusta 1915 i optužen za skrivanje savezničkih vojnika. Izdao ju je Georges Gaston Quien, kojeg je kasnije francuski sud osudio kao saradnika (kolaboracionistu). Cavell je držana u zatvoru Saint-Gilles deset nedelja, od kojih je poslednje dve provela u samici. Ona je dala tri izjave nemačkoj policiji (8, 18 i 22 avgusta), priznajući da je bila ključna u prevoženju oko 60 britanskih i 15 francuskih vojnika, kao i oko 100 francuskih i belgijskih vojno sposobnih civila, na granicu i većinu njih je sklonila u svojoj kući.

Na svom vojnom suđenju, Cavell je procesuirana zbog pomaganja britanskim i francuskim vojnicima, pored mladih Belgijanca, da pređu holandsku granicu i na kraju uđu u Veliku Britaniju. Ona je priznala krivicu kada je dan pre suđenja potpisala izjavu. Cavell je izjavila da su joj vojnici kojima je pomogla da pobegnu pismeno zahvalili kada su bezbedno stigli u Veliku Britaniju. Ovo priznanje je potvrdilo da je Cavell pomogla vojnicima da se kreću duž holandske granice, ali je takođe utvrdilo da im je pomogla da pobegnu u zemlju u ratu sa Nemačkom. Njena koleginica optužena bila je sestra princa Reginalda, princeza Marie of Croy.

Kazna je, prema nemačkom vojnom zakonu, bila smrt. Stavom 58 nemačkog vojnog zakonika utvrđeno je da „u vreme rata svako ko u nameri da pomogne neprijateljskoj sili ili da nanese štetu nemačkim ili savezničkim trupama“ počini bilo koji od zločina definisanih u stavu 90 nemačkog krivičnog zakona. „kažnjavaće se smrću za ratnu izdaju“. Konkretno, Cavell je optužen po paragrafu 90 (1) br. 3 Reichsstrafgesetzbuch, za „prenošenje trupa neprijatelju“, zločin koji se obično kažnjava doživotnim zatvorom u miru. Bilo je moguće optužiti Cavell za perfidnost, ili ratnu izdaju (nem. Kriegsverrat), pošto je paragraf 160 nemačkog vojnog zakonika proširio primenu stava 58 na strance „prisutne u zoni rata“.

Dok je Prva Ženevska konvencija obično garantovala zaštitu medicinskog osoblja, takva zaštita se gubila ako se smatralo da se medicinska praksa koristi kao pokriće za ratne akcije. Ovo oduzimanje je izraženo u članu 7 verzije Konvencije iz 1906 godine, koja je bila verzija koja je stala na snagu u to vreme, i opravdavala krivično gonjenje prema nemačkom vojnom zakonu.

Britanska vlada stoga nije mogla ništa učiniti da joj pomogne. Sir Horace Rowland iz Ministarstva inostranih poslova je rekao: „Bojim se da će verovatno biti teško sa gospođicom Cavell; bojim se da smo nemoćni“. Lord Robert Cecil, podsekretar za spoljne poslove, savetovao je da, „ Bilo kakvo naše predstavljanje će joj doneti više štete nego koristi”. Sjedinjene Države, međutim, još nisu bile uključene u rat i bile su u poziciji da izvrše diplomatski pritisak. Hugh S. Gibson, sekretar američke misije u Briselu, jasno je stavio do znanja nemačkoj vladi da bi pogubljenje Cavell dodatno naškodilo već narušenoj reputaciji Nemačke. Kasnije je napisao:

“Podsetili smo [nemačkog civilnog guvernera barona von der Lancken-a] na paljenje Louvain-a i potonuće broda Lusitania i rekli mu da će se ovo ubistvo svrstati u te dve stvari i da će uzburkati sve civilizovane zemlje sa užasom i gađenjem. Grof Haraack se ubacio u ovo sa prilično irelevantnom napomenom da bi radije video streljanu gospođicu Cavell nego da povredi najskromnijeg nemačkog vojnika, a jedino mu je žao što nisu imali „tri ili četiri starice Engleskinje da upucaju”.

Poznato je da je Baron von der Lancken izjavio da Cavell treba da bude pomilovana zbog njene potpune iskrenosti i zato što je pomogla da se spase toliko života, nemačkih kao i savezničkih. Međutim, general von Sauberzweig, vojni guverner Brisela, naredio je da se „u interesu države“ sprovede smrtna kazna protiv Baucq-y i Cavell odmah, uskrativši višim vlastima mogućnost da razmotre pomilovanje. Cavell je zastupao advokat Sadi Kirschen iz Brisela. Od dvadeset sedam optuženih, petoro je osuđeno na smrt: Cavell, Baucq (arhitekta u tridesetim godinama), Louise Thuliez, Severin i grofica Jeanne de Belleville. Od petoro osuđenih na smrt, samo su Cavell i Baucq pogubljeni; ostalo troje dobilo je odgađanje.

Cavell nije uhapšena zbog špijunaže, kako su mnogi verovali, već zbog „ratne izdaje“, iako nije bila nemački državljanin. Možda je bila regrutovana od strane Britanske tajne obaveštajne službe (SIS) i odustala od svojih špijunskih dužnosti kako bi pomogla savezničkim vojnicima da pobegnu, iako to nije široko prihvaćeno. Rankin citira objavljenu izjavu M. R. D. Foot-a, istoričara i britanskog obaveštajca iz Drugog svetskog rata, da je Cavell bila deo SIS-a ili MI6. Bivša generalna direktorka MI5, Stella Rimington, objavila je 2015 da je u belgijskim vojnim arhivima iskopala dokumente koji su potvrdili aspekt prikupljanja obaveštajnih podataka za Cavell-inu mrežu. BBC Radio 4 program koji je predstavio citat Rimington-ove, primetio je Cavell-inu upotrebu tajnih kodova i, iako amaterski, uspešan prenos obaveštajnih podataka od strane drugih članova mreže.

Kada je bila u pritvoru, Cavell je ispitivana na francuskom, ali joj je suđenje vođeno na nemačkom; za šta neki tvrde da je tužiocu dala priliku da pogrešno protumači njene odgovore. Iako je možda lažno predstavljena, nije pokušala da se brani, ali je odgovorila da je poslala vojnike „environ deux cents“ („oko dve stotine“) na holandsku granicu. Cavell je obezbeđen branilac koji je odobrio nemački vojni guverner; Guverner je na kraju odbio prethodnog branioca, koga je za Cavell izabrala njena pomoćnica Elizabeth Wilkins.

Izvršenje

Noć pre njenog pogubljenja, Cavell je rekla velečasnom H. Stirling-u Gahan-u, anglikanskom kapelanu Hristove crkve u Briselu, kome je bilo dozvoljeno da je vidi i da je pričesti: „Zahvalna sam što sam imala ovih deset nedelja tišine da dobijem. Sada ih imam i ovde su se ljubazno ophodili prema meni. Očekivala sam svoju kaznu i verujem da je bila pravedna. Stojeći kao što stojim pred Bogom i Večnošću, shvatam da patriotizam nije dovoljan, ne sme da imam mržnju ili gorčine prema bilo kome". Ove reči su ispisane na njenim statuama u Londonu i Melburnu u Australiji. Poslednje reči Cavell upućene nemačkom luteranskom zatvorskom kapelanu, Paul Le Seur, zabeležene su ovako: „Zamolite oca Gahana da kasnije kaže mojim voljenima da je moja duša, kako verujem, bezbedna i da mi je drago da umrem za svoju zemlju“.

Iz svog bolesničkog kreveta Brand Whitlock, američki ambasador u Belgiji, napisao je ličnu belešku u  ime Cavell Moritz von Bissing-u, generalnom guverneru Belgije. Hugh Gibson; Maitre G. de Leval, pravni savetnik u misiji Sjedinjenih Država; i Rodrigo de Saavedra y Vinent, drugi Markes de Villalobar, španski ministar, formirali su ponoćnu deputaciju za apel za milost ili barem odlaganje pogubljenja. Uprkos ovim naporima, 11 oktobra, baron von der Lancken dozvolio je da se izvrši pogubljenje. Šesnaest muškaraca, formirajući dva streljačka voda, izvršila su kaznu izrečenu njoj i četvorici Belgijanaca na Tir national-nom streljani u Schaerbeek-u, u 7:00 časova 12 oktobra 1915. Postoje oprečni izveštaji o detaljima pogubljenja Cavell. Međutim, prema svedočenju očevidaca velečasnog Le Seur, koji je prisustvovao njenim poslednjim satima, osam vojnika je pucalo na Cavell, dok je ostalih osam pogubilo Baucq-a. Njeno pogubljenje, potvrdu smrti i sahranu svedočio je nemački ratni pesnik Gottfried Benn u svojstvu „višeg doktora u briselskoj vladi od prvih dana (nemačke) okupacije“. Benn je napisao detaljan izveštaj pod naslovom „Wie Miss Cavell erschossen wurde“ (Kako je gospođica Cavell ubijena, 1928).

Postoji i spor oko kazne izrečene po nemačkom vojnom zakonu. Navodno, smrtna kazna relevantna za krivično delo koje je počinila Cavell nije zvanično proglašena sve do nekoliko sati nakon njene smrti. Britanski posleratni komitet za istragu o kršenju zakona rata, međutim, smatrao je presudu pravno ispravnom.

Po uputstvu španskog ministra, Belgijanke su odmah sahranile telo Cavell pored zatvora Saint-Gilles. Posle rata, njeno telo je vraćeno u Veliku Britaniju na komemoraciju u Westminsterskoj opatiji, a zatim prebačeno u Norwich, da bi bilo položeno u Life's Green na istočnoj strani katedrale. Kralj je morao da odobri izuzetak od Naredbe Saveta iz 1854 godine, kojom je zabranjeno sahranjivanje u zemljištu katedrale, da bi se dozvolilo ponovno sahranjivanje.

Međunarodna reakcija na smrt Cavell

U mesecima i godinama nakon smrti Cavell, bezbrojni novinski članci, pamfleti, slike i knjige objavili su njenu priču. Postala je kultna propagandna figura za regrutovanje vojske u Velikoj Britaniji, kao i za povećanje raspoloženja prema saveznicima u Sjedinjenim Državama. Uporedo sa invazijom na Belgiju i potapanjem broda Lusitanija, pogubljenje Cavell je široko objavljivano u Britaniji i Severnoj Americi od strane Welington Hausa, Britanskog biroa za ratnu propagandu. Bila je popularna ikona zbog svog pola, njene profesije medicinske sestre i njenog očigledno herojskog pristupa smrti. Njeno pogubljenje je predstavljeno kao čin nemačkog varvarstva i moralne izopačenosti – u velikoj meri u suprotnosti sa jasno izraženom željom Cavell da „nema mržnje ili gorčine prema bilo kome“.

Utvrđeno je da su novinski izveštaji ubrzo nakon pogubljenja Cavell tačni samo delimično. Čak je i “American Journal of Nursing” ponovio izmišljeni prikaz pogubljenja Cavell u kojem se onesvestila i pala zbog odbijanja da nosi povez na očima pred streljačkim vodom. Navodno, dok je ležala u nesvesti, nemački komandant ju je ubio iz revolvera.

Zbog odluke britanske vlade da objavi priču Cavell kao deo svojih propagandnih napora, ona je postala najistaknutija britanska žena žrtva Prvog svetskog rata. Kombinacija herojske privlačnosti i rezonantne naracije o zverstvu učinila je slučaj Cavell jednim od najefikasnijih u britanskoj propagandi Prvog svetskog rata.

Pre Prvog svetskog rata, Cavell nije bila dobro poznata izvan krugova medicinskih sestara. Ovo je omogućilo dva različita prikaza istine o njoj u britanskoj propagandi, koji su bili odgovor na pokušaje neprijatelja da opravdaju njenu pucnjavu, uključujući i sugestiju da je Cavell, tokom svog ispitivanja, dala informacije koje inkriminišu druge. U novembru 1915 godine, britanski Foreign Office izdao je demanti da je Cavell umešala nekog drugog u svoje svedočenje.

Jedna slika koja se obično predstavlja bila je Cavell kao nevina žrtve nemilosrdnog i nečasnog neprijatelja. Ovo gledište je opisivalo kao da je pomogla savezničkim vojnicima da pobegnu, ali nevina za „špijunažu“, i najčešće je korišćeno u raznim oblicima britanske propagande, kao što su razglednice i ilustracije u novinama tokom rata. Njena priča je predstavljena u britanskoj štampi kao sredstvo za podsticanje želje za osvetom na bojnom polju. Ove slike su implicirale da se muškarci moraju odmah prijaviti u oružane snage kako bi zaustavili snage koje bi mogle organizovati sudsko ubistvo nevine Britanke.

U drugom prikazu Cavell strane tokom Prvog svetskog rata opisana je kao ozbiljna, rezervisana, hrabra i patriotska žena koja je svoj život posvetila nezi i umrla da bi spasila druge. Ovaj prikaz je ilustrovan u brojnim biografskim izvorima, iz ličnih iskustava medicinske sestre Crvenog krsta. Pastor Le Seur, nemački vojni kapelan, priseća se u vreme njenog pogubljenja: „Ne verujem da je gospođica Cavell želela da bude mučenica... ali je bila spremna da umre za svoju zemlju... Gospođica Cavell je bila veoma hrabra žena i verna hrišćanka“. Još jedan izveštaj anglikanskog kapelana, velečasnog Gahana, koji se priseća reči Cavell: „Nemam straha ili smanjivanja; videla sam smrt tako često da mi nije čudna, niti strašna!“. U ovoj interpretaciji viđen je njen stoicizam kao izvanredan za ženu neborca, i doneo joj je čak i veću slavu nego što bi muškarac u sličnim okolnostima dobio.

Nemački odgovor

Carska nemačka vlada smatrala je da je postupila pošteno prema Cavell. U pismu, nemački podsekretar za spoljne poslove, Alfred Zimmerman, (ne treba mešati sa Arthur-om Zimmermann-om, nemačkim sekretarom za spoljne poslove) dao je izjavu novinarima u ime nemačke vlade:

“Šteta što je gospođica Cavell morala da bude pogubljena, ali je bilo neophodno. Pravedno joj je suđeno... Nesumnjivo je strašna stvar što je žena pogubljena; ali razmislite šta bi se desilo sa državom, posebno u ratu, ako ostavi nekažnjene zločine usmerene na bezbednost njenih vojski jer su ih počinile žene”.

Iz perspektive nemačke vlade, da je oslobodila Cavell, možda bi došlo do porasta broja žena koje bi učestvovale u akcijama protiv Nemačke jer su znale da neće biti strogo kažnjene. Zauzeo je stav da je na odgovornim ljudima da ispoštuju svoju zakonsku obavezu prema Nemačkoj i ignorišu osudu sveta. Ti zakoni nisu pravili razlike između polova; jedini izuzetak od ovoga je da, prema zakonskim običajima, žene u „delikatnom” (verovatno to znači „trudnoća”) stanju ne treba da budu pogubljene. Međutim, u januaru 1916 godine, Kaiser je doneo odluku da se od tada smrtna kazna ne sprovodi nad ženama bez njegovog eksplicitnog prethodnog odobrenja.

Nemačka vlada je takođe verovala da su svi osuđeni bili potpuno svesni prirode svojih dela. Sud je na to obratio posebnu pažnju, puštajući nekoliko lica na slobodu jer je postojala sumnja da li su optuženi znali da su njihova dela kažnjiva. Osuđeni su, nasuprot tome, dobro znali šta rade i kaznu za činjenje svojih zločina jer su „brojni javni oglasi ukazivali na činjenicu da je pomoć neprijateljskim vojskama kažnjivo smrću“.

Repatrijacija (povratak) i sahrana

Posmrtni ostaci Cavell vraćeni su u Veliku Britaniju nakon rata, isplovivši iz Ostend-a na razaraču HMS Rowena i sletevši na Admiralitetsko pristanište u Dover-u 14 maja 1919. Cavell je bila jedna od samo tri britanska posmrtna ostatka vraćena u domovinu nakon završetka rata, a ostali su bili Charles Fryatt i The Unknovn Varrior (Nepoznati Ratnik). Kada je brod stigao, zvona crkve Svete Marije u gradu zazvonila su puno Grandsire Triples (5040 promena, Parkerov dvanaestodelni deo). Na ploči u znak sećanja na oglašavanje u crkvenoj zvonarskoj komori piše da je „zvona bila duboko prigušena sa izuzetkom tenora koji je bio otvoren leđima, u znak poštovanja prema medicinskoj sestri Cavell“ – duboko (ili potpuno) prigušivanje se obično koristi samo za smrt suverena. Svi zvonari su bili bivši vojnici, uključujući Frederick-a W. Elliot-a, bivšeg Kraljevskog kraljevskog streljačkog korpusa, koji je osam meseci bio ratni zarobljenik u Nemačkoj.

Njeno telo je prebačeno u železnički kombi i ležalo je na pristaništu preko noći pre nego što je krenulo sa stanice Dover Harbour za londonsku stanicu Victoria. Pošto je postao poznat kao Cavell Van, taj kombi se čuva kao spomenik na železničkoj pruzi Kent i Istočni Saseks i obično je otvoren za gledanje na železničkoj stanici Bodiam, iako je tokom oktobra 2015 bio izložen ispred Foruma u ​​Norwichu. Iz Victorije telo je prebačeno u Westminstersku opatiju na državnu sahranu 15 maja, pre nego što je konačno ponovo sahranjeno na istočnoj strani katedrale u Norwichu 19 maja, gde se i dalje održava nadgrobna služba svakog oktobra.

Spomenici

Za mesta i organizacije nazvane po njoj, pogledajte Spisak posveta Edith Cavell.

Nakon smrti Cavell, širom sveta su otvoreni mnogi spomenici u znak sećanja na nju.

Kameni spomenik, uključujući statuu Cavell George Frempton-a, otkriven je u blizini Trafalgar skvera u Londonu.

Spomen-kula dodata anglikanskoj crkvi Svete Marije i Svetog Đorđa u Alberti, Kanada, posvećen joj je.

Most Edith Cavell, Arthurs Point, Queenstown, Novi Zeland.

Memorijalni vrtovi su joj posvećeni u Inverness-u u Škotskoj.

Memorijalne bašte su joj posvećene u Araratu, Viktorija, Australija, koje je osnovao Majčin klub Državne škole 1931 godine.

Memorijal Edith Cavell (Melburn), njena bista na kamenom postolju, otkriven je u Kings Domain-u u Melburnu, Australija 1926 godine.

Memorijalnu statuu Henrija Alfreda Pegrama otkrila je 1918 kraljica Aleksandra u sklopu katedrale u Norwich-u, prilikom otvaranja doma za medicinske sestre, koji je takođe nosio njeno ime.

Njeno ime je uključeno u ratni spomenik u crkvi Svete Trojice u ulici Chapel, u Salford-u gde se molila.

Ona je imenovana na spomen obeležju 35 ljudi koje je nemačka vojska pogubila u Tir Nationalu u Schaerbeek-u, Briselu, Belgiji.

Crkva Svete Marije u Swardeston-u drži njen portret, a selo održava godišnji festival cveća 12 oktobra u njeno sećanje.

Njen portret je uključen u mural herojskih žena Waltera P. Starmer-a koji je otkriven 1921 godine u crkvi St. Jude-on-the-Hill u predgrađu Hampstead Garden Suburb u Londonu.

Memorijalna bista na Tomblandu u Norwich-u. Izvan crkve Engleske katedrale.

Spomen-ploče joj se nalaze i u katedrali u Peterborough, i u bolnici Svetog Leonarda, Hackney, London. Memorijal u Peterborough-u dizajnirao je Temple Mur, a isklesao ga je Mahomet Thomas Phillips, kongoansko-engleski vajar.

Plava ploča u West Runton-u, Norfolk, ispred Cumberland Cottage-a, glasi „Edith Cavell 1865–1915 medicinska pionirka provela ovde praznike 1908–1914“.

U Briselu se nalazi zajednički spomenik Cavell i Marie Depage, autora Paul Du Bois-a.

Njen kameni spomenik u Parizu bio je jedan od dve statue koje je Adolf Hitler naredio da budu uništene tokom njegove posete tamo 1940 (druga je bila statua francuskog generala Charles Mangin-a).

U maju 2016 simulaciona obuka na Univerzitetu Salford je zajedno nazvana po Edith Cavell i još jednoj medicinskoj sestri iz Prvog svetskog rata, Minnie Wood; Diana Souhami, autorka biografije Edith Cavell, i dr Claire Chatterton, predsedavajuća Kraljevskog koledža medicinskih sestara, obe su održale prezentacije.

U veri i kulturi

Francuska pevačica Edith Piaf, rođena dva meseca nakon pogubljenja Edith Cavell, dobila je ime po njoj. Ime „Edith“, do tada retko u Francuskoj, tamo je postalo češće posle 1915 godine.

U kalendaru svetaca Engleske crkve, dan koji je određen za pomen Cavell je 12 oktobar. Ovo je spomenik u njenu čast, a ne formalna kanonizacija, i stoga nije „praznik sveca“ u tradicionalnom smislu te reči.

Godine 2022, Cavell je zvanično dodata u liturgijski kalendar Episkopalne crkve Sjedinjenih Država sa praznikom 12 oktobra.

Filmovi, predstave i televizija

Prvi film snimljen na osnovu životne priče Cavell bio je australijski nemi film iz 1916 godine “Mučeništvo medicinske sestre Cavell”, nakon čega je kasnije iste godine usledila “Medicinska sestra Cavell”.

Godine 1918 John G. Adolfi režirao je “Žena koju su Nemci ubili”, sa Julia Arthur u ulozi Cavell.

Godine 1925 Eva Elwes je napisala dramu “Edith Cavell, medicinska sestra i mučenica”. Lord Chamberlain joj je odbio dozvolu nakon konsultacija sa sestrama Cavells. Nakon promene naslova i likova, komad je dobio licencu kao “Cena koju je platila” i izvedena je 1927 godine.

Herbert Wilcox je 1928 snimio nemi film “Zora” sa Sybil Thorndike. Prepravio ga je u “Medicinska sestra Edith Cavell” (1939) sa Annom Neagle i George Sandersom u glavnim ulogama.

“Sestra Cavell”, predstava u tri čina, C. S. Forester-a sa C. E. Bechhofer Robertsom, otvorena je u londonskom pozorištu Vaudeville 7 marta 1934 godine, gde su izvedene 34 predstave. Predstava je prvi put izvedena u Q teatru u predgrađu.

U drugoj epizodi televizijske serije iz 1980 “Da služim im sve svoje dane”, Cavell se pominje u govoru školskog korpusa za obuku oficira.

U “Les plus grands Belges” („Najveći Belgijanci“), televizijskoj emisiji iz 2005 na belgijskom javnom kanalu RTBF na francuskom govornom području, publika je izglasala Cavell za 48-og najvećeg Belgijanca.

U poslednjoj epizodi BBC-jeve dramske serije “The Crimson Field” iz 2014 godine, Cavell se pominje kao pogubljena tokom ispitivanja sestre Joan Livesey.

“Patriota”, predstava Angela Moffat, premijerno je izvedena u Grand Theatre Arts Wing-u, u Swansea u oktobru 2014 sa Claire Novelli koja se pojavila kao Cavell. Producirala ga je pozorišna kompanija “Fluellen”.

Muzika

“Edith Cavell” je treća i poslednja opera malteškog kompozitora Paolina Vassallo (1856–1923). Melodrama u tri čina na libreto Alfonso Giglio, premijerno je prikazana u Kraljevskoj operi u Valletta, Malta, 21 marta 1927, četiri godine nakon Vassallove smrti, i odmah je doživela uspeh.

Pesma "Saint Stephen's End" braće Felice sa njihovog albuma “The Felice Brothers” iz 2008 uključuje stih o smrti Cavell.

Pesma „Amy Quartermaine” Manningova sa albuma “Margaret's Children” iz 2011 takođe je zasnovana na životu Cavell.

Pesma "Que Sera" na albumu “Silent June” grupe O'Hoolei & Tidow inspirisana je pogubljenjem Cavell.

Rodoljubiva pesma „Seti se sestre Cavell“ (reči Gordona V. Thompsona, muzika Jules Brazil) pojavila se sa britanskim autorskim pravima iz 1915 godine.

Stogodišnjica

Iako je stogodišnjica njene smrti bila 2015 godine, ostala je upamćena i po tri nova muzička dela 2014 tokom obeležavanja izbijanja Prvog svetskog rata -

“Stojim kao ja pred Bogom” od Cecilije McDowall - a cappella horska postavka poslednjih prijavljenih reči  Cavell za sopran solo i petoglasni hor.

“The Scarlet Flower” od Nigel-a Clark-a – “Koncertino za Flugelhorn i gudače” snimljen na “Toccata Classics” od strane Longbow String Ensemble.

“Epitaf za Edith Cavell” od Nigela Klarka - solo komad za violinu snimljen na “Toccata Classics” Petera Sheparda Skaerveda.

U znak sećanja na stogodišnjicu njene smrti 2015 godine, nastavljeni su radovi na obnavljanju groba Cavell u okviru katedrale u Norwichu nakon što je dobila odobrenje od 50000 funti i završen je 2016 godine. I četrnaest slika Briana Whelana naručenih za katedralu u Norwichu u znak sećanja na život i smrt Cavell. Katedrala u Norvichu je održala parastos, izveden uživo na BBC Radiju 4, 11 oktobra 2015. Pored sveštenstva katedrale, gosti kao što su general Ričard Dannatt i glumica Matilda Ziegler izveli su različite govorne vinjete koje je organizovao kanonik Peter Doll. Anto Morra je otpevao bez pratnje svoje stihove "Edith Louisa Cavell" na melodiju koju je napisao Percy Paradise.

Stogodišnjicu su obeležile i dve nove muzičke kompozicije. “40-minutni oratorijum Eventide: In Memoriam Edith Cavell” od Patricka Hawesa premijerno je prikazan u katedrali u Norwichu u julu 2014 i imao je svoju londonsku premijeru u St Clement Danes, The Strand, London 12 oktobra 2015, na tačnu stogodišnjicu njene smrti. Belgijska komemoraciona grupa “Edith Cavell” je takođe naručila 20-minutnu postavku Latinske mise Davida Mitchella za stogodišnjicu – premijerno je izvedena u Prokatedrali Svetog Trojstva u Briselu 10 oktobra 2015 godine, u istim horskim štandovima gde je Cavell pevala 1915, Hajdnovu Missu in Angustiis takođe izvedenoj na istom koncertu.

Cavell je bila predstavljena na komemorativnom novčiću Velike Britanije od 5 funti, deo seta koji je 2015 godine izdala Kraljevska kovnica u znak obeležavanja stogodišnjice rata. A 12 oktobra te godine bistu u Montjoieparku u Uccle, Belgiji, svečano su otvorile princeza Anna, kraljevska princeza Velike Britanije i princeza Astrid od Belgije. Godine 2015 takođe je podignut spomenik u obliku nadgrobnog spomenika u spomen-bašti posvećenoj njoj u Invernessu.

Na stogodišnjicu njenog pogubljenja, događaj koji je finansirao Univerzitet Salford održao se u Svetom Trinitiju na kojem su govorili istoričar Sir Ian Kershaw i Christine Hallett iz britanskog Centra za istoriju sestara i babica.

Spomen-obeležje na njenom grobu je obnovljeno 2016 godine. 4. decembra 2018 napravljen je Google doodle za proslavu njenog 153 rođendana. Stogodišnjica njene repatrijacije u maju 2019 obeležena je još jednom poluprigušenom zvonjavom zvona u crkvi Svetog Martina u Doveru.

Izvor: “Wikipedia”

(prevod sa engleskog)