KARL SANDBERG (1878-1967)…

 

“Republika je san.

Ništa se ne ostvari dok se prvo ne otsanja”...

 

U svojoj knjizi pod nazivom “Uvek mladi stranci”, na 500 stranica opisao je, kažu, tek prvih dvadeset godina izuzetno burnog, poletnog i aktivnog svoga života, a poživeo je ukupno 89 godina…

U prvoj pesmi “Svežnjevi”, između svih “Izabranih pesama”, koje su kod nas objavljene 1953 godine, u ediciji “Mala knjiga”, od strane beogradskog “Novog pokoljenja”, kazao je o čemu sve najviše voli poetski da razmišlja: “… o obalama, poljima, suzama, smehu… o domovima podignutim - i rasturenim… o susretima, o tome da svaki susret ima svoje zbogom… o  zvezdama koje hodaju same, o strnadicama što lete u parovima, o sumracima što nasumice i sumorno mru. Zaželeo sam da krenem i pređem na susednu, poslednju zvezdu. Zatražio sam da mi se ostavi malo suza i nešto smeha”…

Rodio se u siromašnoj porodici, iseljeničkoj koja je u Ameriku došla iz Švedske. Otac mu se zvao August Džonson, a pri dolasku u Ameriku uzima novo prezime Sandberg, kako u fabrici gde radi ne bi bilo baš toliko ljudi sa istim imenima i prezimenima. Rodio se u višečlanoj porodici. Roditelji su imali šestoro dece, sinove i kćeri...

Evo kako je pesnik Karl Sandberg poetski potumačio ljubav u pesmi pod nazivom “Tumačenje ljubavi”, ispusujući ove stihove: ”Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto gde ljubav prestaje. Postoji dodir dve ruke koji se opire svim rečenicama. Postoji pogled što bukti kao veliko vitlejemsko ognjište il’ mala acetilenska lampa zelenog sjaja. Postoje jednostavna i bezrbižna tepanja čudesna ko velika okuka Misisipija… Postoje cipele koje ljubav nosi i njen je dolazak tajna. Postoji upozorenje koje ljubav šalje i cena njegova zna se tek mnogo docnije. Postoji tumačenje ljubavi na svim jezicima i nije nađeno nijedno mudrije od ovog: Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto gde ljubav prestaje a ljubav ne traži ništa”…

Još u osnovnoj školi, izrana, zarađivao je svoje prve honorare (dečje plate) radeći kao prodavac novina. No,već sa 11 godina napušta školu i zapošljava se. U narednih 9 godina radiće kao raznosač mleka, a zatim će obavljati mnoge druge poslove i biti mnogo toga, i perač posuđa, čistač cipela, a radiće i kao ciglo slagač. Zaposliće se i na radovima u polju, radiće na železnici, u trgovinskim radnjama, ali i nekim kancelarijama…

Pesma “Preobraženje”, donosi ove stihove: “Nekom je čoveku svet izgledao kao iscerena lobanja i ukrštene kosti. Ružičasto meso života vene na svim licima. Ništa nije važno. Sve je samo varka. Prah se pretvara u prah i pepeo u pepeo a onda nastaje stara tama i besmislena tišina. Tako je njemu sve izgledalo. A onda je otišao na koncert Miše Elmana. Dva časa su talasi zvuka udarali o njegove bubne opne. Muzika je isprala nešto u njemu. Muzika je nešto srušila i nešto sazdala u njegovoj glavi i srcu. Pet puta je zajedno s drugima tražio od mladog ruskog Jevrejina violiniste da još svira. Kad je izašao napolje njegova stopala su na drukčiji način dodirivala pločnik. Bio je to isti čivek u istom svetu kao i pre. Ali sad mu je svet izgledao zanavek prekriven raspevanim plamenom i bokorom ruža”...

Potom će raditi u ledari, kod frizera, u kovačnici i na kraju u cirkusu. Svo to bogatsvo zanimnja, poslova i hobija, nuždi, interesovanja, posle će naći mesto u njegovoj poeziji...

Jednom je napisao pesmu o magli, a ta pesma ponela je naslov “Poslednji odgovori, a stihovi vele ovako: ”… I jedna žena me upita šta sam time hteo da kažem. Dotle sam mislio samo o lepoti magle, o tome kako se njena bisena i siva boja mešaju i kovitlaju; I kako uveče pretvaraju bezbrojne brvnare osvetljene lampama u tajanstvene tačke što šarenkasto trepte. Odgovorih joj: Nekada davno čitav je svet bio samo magla i opet će se jednoga dana vratiti u maglu, u našoj lobanji i plućima ima više vode no kostiju i mesa, i svi pesnici vole prah i maglu jer svi poslednji odgovori žure da se što pre vrate u prah i maglu”...

Pola godine provodi u vojsci, a već sa 20 godina počinje da uči na koledžu, mada ni tada neće prestajati da radi, zarađuje, i da se izdražava...

U pesmi “Potpuno shvatiti tišinu”, pesnik Karl Sandberg peva: “Za osamljena srca bezmalo uvek muzike ima. Kad ona malakše, nastaje tišina skoro ista kao ritam muzike. Potpuno shvatiti tišinu znači  shvatiti muziku”...

Njegove prve pesme o svom trošku objavljuje jedan od njegovih profesora, a nakon toga zaposlio se kao novinar, a onda se aktivirao i u političkom životu unutar Socijal-demokratske partije, gde beše okružni organizator. Široj publici njegova poezija postaje sve dostupnija zahvaljujući časopisu “Poetry”...

Pesma “Cvetna ostrva”, i stihovi o tome šta sve mogu da izvedu zemlja i nebo ako se uortače, kakve to svakodnevne poetske predstave: “…U zoru imaju probe. Akrobatska svetlost sunčevog zalaska bledi i iščezava. Zvezde izlaze jedna po jedna, uz bimbo, bimbo. Crvena sunčeva lopta kao balon je visila na zapadu, zatim se videlo pola balona, a onda balona nije više bilo, a onda je deset zvezda iskoračilo, i deset hiljada drugih, i beskraj nedogledne visine neba sreo se s beskrajem morskog dna, na cvetnim ostrvima. U prozirnoj zelenoj jutarnjoj vodi pojavio se splav od srebrnih niti, pipci kruže oko ružičastih polipovih usta. Pipci se opružaju, šire i sklapaju, gladni i nemirni, glatki i neumorni, plivaju kroz slane morske rukavce, gutaju zelenu morsku vodu kao što ruže na kopnu gutaju kopneni vazduh. Grbe sleđenih stena, oble grbe komada lave - kao naprsci na prstima žena opruženih podvodnih džinova. Bogzna koliko njih spava u mrtvilu sedam mora. Tamo gde su baloni sunca, i beskraj, i niti, i pipci, vetar i kiša, kroje godine i prišivaju jednu godinu za drugu. Teški maljevi i visoke erupcije podižu svoje plate, ispunjavaju ugovore – a ima u zoru i generalnih proba, prijatnih monotonih večernjih monologa”...

Po okončanju Prvog svetskog rata počeo je da živi na obali Mičigenskog jezera, u blizini Čikaga.Tu počinje da piše “Biografju Abrahama Linkolna”. Svake godine, ukupno 4 meseca odlazi na krstarenje duž Amerike. I tada bi sa gitarom u ruci pevao i recitovao svoje pesme, te tako izdržavao svoju porodicu…

U pesma “Krajsler”, nostalgično vapijući, tražeći, peva, Karl Sandberg: ”Prodajte mi, gospodine, violinu od starog čudesnog drveta… koja je ljubila tamne noći u čelo gde ljudi ljube voljene sestre… isušeno drvo koje je bolovalo od strasti grleći kolena i ruke oluje… smolu i strune koje su sisale mleko na grudima jutarnjeg sunca… nešto natopljeno krvlju bola i uvek spremno za još jednu pesmu”...

Tek sa 50 godina života objavio je Karl Sandberg prve dve knjige iz te ogromne Linkolnove biografije, a tek nakon još 10 godina docnije, objavio je i preostale 4 knjige. Za ovo svoje obimno delo dobija nekoliko velikih nagrada, a oko desetak univerziteta dodelilo mu je i doktorske titule...

U pesmi “Sreća”, piše Karl Sandberg: ”Tražio sam od profesora koji tumače smisao života  da mi kažu šta je sreća. Išao sam kod glavešina koji upravljaju radom hiljada ljudi. Svi su samo slegnuli ramenima i nasmešili se kao da sam pokušavao da se našalim s njima, a onda sam jednog nedeljnog popodneva izašao da se prošetam niz reku Deplen, i ugledao pod drvećem grupu Mađara sa ženama i decom, bačvicom piva i harmonikom”...

U toku Drugog svetskog rata počinje da se bavi publicistikom, te u to vreme postaje jedan od ključnih aktivista i protivnika izolacionizma…

U pesma “Prah”, Karl Sandberg pevajući o prolaznosti, nestajanju, prisećanju, pita se: ”Evo praha koji se seća da je nekada bio ruža u kosi neke žene… koji se seća da je nekada bio žena sa ružom u kosi. O vi što ste nekada bili prah, o čemu sada sanjate i čega se još sećate iz onih davnih dana?”…

Sa 65 godina života, počinje pisanje svog prvog romana pod nazivom “Stena uspomena”, koji je tek objavio sa 70 godina života...

Pesma “Reći će se”, veli: ”O mome gradu ovo je najgore što bi se moglo reći: odvojio si dečicu od sunca i rose, i svetlucanja trave pod širokim nebom, i bezbrižnog pljuska; pa si stavio decu među zidove da se iscrpljuju i guše, za hleb i nadnice, da gutaju prašinu i umiru prazna srca za šačicu plate u nekoliko subotnih večeri”…

Napisao je ukupno 7 zbirki poezije, a od toga 6 je objavio, u većem vremenskom rasponu, počev od 1916, pa sve do 1936 godine, dakle za dve ratne i posleratne decenije. Sve ih je napisao u formi slobodnog stiha, a kod njega rimovanja uopšte nema i to ne postoji...

U pesmi “Upitnik”, Karl Sandberg donosi ove zabrinute upitanosti kroz stihove: ”Jesam li ikome rekao da laže mene radi? Jesam li siromasima prodavao led u leto i ugalj u zimu da bi mi kćeri odgajivale prugaste terijere i vodile na uzici svoje pse odevene u šarene vunene žakete? Jesam li ikome premnogo govorio - i da li sam ma od koga zatražio da za moj račun lumpuje? Jesam li stavljao vatu u uši kad su se ljudi trudili da mi kažu nešto dobro? Ili mi je to ulazilo na jedno uvo a izlazilo na drugo? Jesam li uzimao dolare od živih i nerođenih dok sam držao govore o odmazdi koja stiže nepoštene? Jesam li činio dobra dela a da to niko ne zna? Ili sam ih uvek stavljao u izloge i dnevne listove?”...

Poezija  Karl Sandberga napisana je u duhu humanizma, a peva o malom čoveku, radniku, običnom čoveku, čoveku iz naroda, i zato su ga s punim pravom nazivali narodnim pesnikom, a kasnije pesnikom velegrada, kao i pesnikom američke prerije, a iz pesme “Dva nokturna”, stihovi ovi: ”Prerija ne priča ništa dok kiša to ne zaželi. Prerija je žena obuzeta svojim mislima. Da li je strašno – voleti mnogo?”...

U pesmi “Kubikaši”, Karl Sandberg poetski kaže: ”Dvadeset ljudi stoji i gleda kubikaše koji riju jarak žućkast od ilovače, i zabadaju oštrice ašova sve dublje i dublje za nove gasne cevi, brišući znoj sa lica crvenim maramama. Rade kubikaši… zastanu za tren... da bi izvukli čizme iz mulja po kome gacaju. Od dvadesetorice što to posmatraju, deset ih mrmlja: “Da đavolskog li posla!”. A deset drugih: ”Ej, kamo sreće da imam ovaj pos’o” “...

Neke od izabranih pesma Karla Sandberga nose sledeće naslove: “Parni brojevi”, “Ograda”, “Prestarele ulice”, “Kuća”, “Dečak i otac”, “Prodavac ribe”, “Baloni od pet centi”, “Crvenokosa kafanska kasirka”, “Vodviljska igračica”, “Dve žene i njihovi očevi”, “Ljubav zidara”, “Možda”, “Otišla”, “Beba od sedamnaest meseci”, “Muška beba iz Čikaga”, “Par”, ”Mag”, “Čorba”, “Otmena i lepa”, “Venčanje odloženo”, “Ukaljani golub”, “Dvoje tuđinaca doručkuju”, “Bele ruke”, ”Telegram”, “Dželat kod kuće”, “Psalam za one koji kreću pre zore”, ”Časovnici”, “Nekim nadničarima”, “Skica jednog automobila”, “Most kod ulice Klark”, “Isečci”, “Vašingtonov spomenik u noći”, “Smrt kroti gorde ljude”, “Ima mnogo načina da se kaže zbogom”, “Pesma o dolini”, “Paula”, “Bela ramena”, “Misli o domu”, “Prolećna trava”, “Letnja trava”, “Zlatokrila leptirica”, “Zvono u noći”, “Prozor”, “Asurnatsirpal  III”, “Legende (“Kad klovnovi umiru”, “Stočna zaraza”, “Sedmice”, “Profiter”), “Tajanstevna biografija”, “Otvoreno pismo pesniku Arčibaldu Mak Lišu koji je priložio svoju farmu u Masačusetsu vršenju propagande za slobodu”, “Četiri prelida o igračkama vetra”, “Žene u sećanju”, “Ja sam narod svetina”, “Trava”, “Milion mladih radnika 1915”, “U  senci palate”, “Trojke”, “Knjige za koje ljudi umiru”, Čovek sa slomljenim prstima”, itd..

Itd…