Zaista, da li je ova neobična prirodna pojava ipak fenomen.
Jer, na koncu oktobarskog jesenjeg meseca u avliji našoj, i to sa one hladne,
najhladnije, severne strane, u ovim danima sve manje i manje osunčane, tik uz betonski
trotoar procvetao je jedan veliki vesnik proleća, koji je tu samoponikao, jer
niko ga od nas tu nije posadio…
I to ovoga puta, kod nas je procvetala ljubičica u
violet, ili tamno lila, a može se reći u mrkoj ljubičastoj boji, boji. I nije
rekli bi svi “normalno” da sve ovo po dva puta u godini cveta, i to u oktobru
kao u kasnom martu ili ranom aprilu, kad mu vakat i jeste…
Ali, bogme u nas ljubičica cveta, kao u neki inat. Jer,
visoko je sve povišeno, i ratovi, i tenzije, i napetosti, kao i radosti, i mnogo
drugog čega, pa i dnevna doza zagrevanja.
No, kako je moguće da se ljubičica baš toliko “pređe” i “preračuna”, te
iscveta. Ima tu neke čudesnosti i lucidnosti, fenomena, jer mora biti, da priroda
ipak nešto ovim samo nama poruči, nagovesti. A možda kao i uvek, jedan hrabri
usamljeni visoko probuđeni cvet nemo govori da će ovo biti jedna prava teška,
mučna, ciča zima sa mnogo skupoće, i tegobe i ko zna čega sve, tu biti hoće-neće…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар