“ANA KARENJINA” – VIII deo…

 

OSMI DEO ima 19 glava…

Leto je. Sergije Ivanovič se priprema da otputuje iz Moskve. Odlazi kod brata na selo, a sa njim je pošao i Katavasov.

Sergije sreće Sjepana, koji mu kaza da mu pozdravi tamo ženu Doli. Na peronu se ispraćaju mnogi ruski dobrovoljci, čitavi vagoni, a svi rešeni da idu u Srpsko-turski rat da brane braću slovensku. Stjepan tu među njima srete i Vronskog, koji je takođe rešen da putuje tim istim vozom. I on odlazi na front u daleku Srbiju.

Dobrovoljci ruski odlaze u Srbiju, sa pesmom i povikom na usnama svojim.

Vronskog majka prati vozom do Kurska. Posle Anine nesrećne Vronski 6 nedelja nije govori, a slabo je i jeo. Grofica reče Sergiju da je Ana izabrala nisku smrt. I grofica još kaza da je Anin prvi muž uzeo čak pod svoje starateljstvo i njenu ćerku (dete Vronskog). Jašvin je sve izgubio na kartama, te i on sada odlazi u rat u Srbiju. On je taj koji je uspeo da nagovori i srušenog Vronskog da mu se u tom ratu pridruži. Grofica traži od Sergija da porazgovara sa Vronskim.

Sergije i Vronski razgovaraju. Vronski reče da je sada samo čovek ruševina (ruina), i priseti se Ane Karenjine koje više nema.

Sergije stiže na selo kod brata Ljevina.

Kiti se priseti pokajničkog pisma Stjepanovog koje je poslao Doli i u kome je zatražio od nje da ova proda svoje imanje i tako isplati sve njegove dugove. Doli mrzi i prezire svoga muža, pa ipak ova dobra i trpeljiva duša prodaje svoj deo imanja, kako bi spasila muža dugovanja.

Ljevin oseća strah od svog neznanja. Muče ga mnoga pitanja, kao ovo: da li su ljudi iskreni, i koliko se ljudi pretvaraju?

Ljevin čita, a onda sam za sebe govori: ”Ako ne znam šta sam, i zašto sam ovde, ne može se živeti. A znati to ne mogu, prema tome, ne može se živeti”… “U beskonačnom vremenu, u beskonačnoj materiji, u beskonačnom prostoru izdvaja se mehurić – organizam, i taj se mehurić malo održi pa pukne, a taj mehurić – to sam ja”… Ljevin je nekoliko puta bio blizu samoubistva, ali se nije obesio, nije se ni ubio, već je i dalje ŽIVEO.

Ljevinova nova velika strast bilo je pčelarstvo. Znao je da mora raditi…”Razmišljanja ga dovode u sumnju i smetaju mu da vidi šta treba a šta ne treba. Kad ne misli, nego ŽIVI, on neprestano oseća u svojoj duši prisustvo nepogrešivog sudije, koje rešava koji je od dvaju mogućih postupaka bolji a koji gori”…

Ljevin se upita: “Šta sam? Gde sam? Zašto sam ovde? Zašto”…

U Ljevinovoj duši postoje električne varnice (iskre). U duši oseti nešto novo…”Ne živi samo za sebe, nego i za boga. Za kakvog boga?” – ne razume  te besmislene reči seljaka Fjodora. To je glupo, nejasno, netačno”…”Ako dobro ima uzrok, ono već nije dobro; ako ima posledicu - nagradu, takođe nije dobro… dobro je izvan  lanca uzroka i posledica”…Sede na nepokošenu travu Ljevin u hladovinu ispod jasika… ”Šta me je obradovalo? Šta sam pronašao?”…”Oslobodio sam se obmane”… ”Šta bih bio, i kako bih proživeo svoj život da nisam imao to verovanje, da nisam znao da treba ŽIVETI za boga, a ne za svoje potrebe? Ja bih pljačkao, lagao, ubijao…Tražio sam odgovora na svoje pitanje… Odgovor mi je dao sam ŽIVOT kroz moje znanje onoga što je dobro, a šta je rđavo. A to znanje ja nisam ničim stekao, već mi je dato kao i svima, dato stoga što ga niotkuda nisam mogao uzeti… RAZUM  je otkrio borbu za opstanak, i zakon koji zahteva da se uništavaju svi koji ometaju zadovoljenje mojih želja…A ljubav prema drugome nije mogao otkriti razum, jer je to nerazumno. Da, OHOLOST… I GLUPOST UMA. A glavno – lupeštvo, LUPEŠTVO UMA. To jest, PREVARA UMA”…

Ljevin  govori: ”Mi samo rušimo, jer smo duhovno siti. Prava deca!... Da, ono što znam, znam ne razumom, nego mi je to dato, otkriveno mi je, ja to znam, srcem, verom u ono glavno što ispoveda crkva… A mogu li ja verovati u sve što ispoveda crkva?... (NEBO) Zar ne znam da je ovo beskrajan prostor, a ne okrugao svod?... Je li mogućno da je to vera?... Bože moj hvala ti!” – plakao je Ljevin…

Ljevinu javiše da mu je stigao brat Sergije Ivanovič sa svojim gostom profesorom Katavasovim, a došli su na dve nedelje odmora.

Doli reče Ljevinu da je Sergije sreo u vozu Vronskog, koji odlazi u Srbiju u rat. Ljevin kaza: ”RAT je, s jedne strane, tako životinjska, surova i užasna stvar, da nijedan čovek, već da i ne kažem hrišćanin, ne može lično primiti na svoju odgovornost početak rata, to može samo vlada, koja ima za to potrebu, i koja dolazi u položaj da vodi rat… u državnim poslovima, osobito u poslovima rata, građani se odriču svoje lične volje”…

Ljevin ne može da se složi sa tim oholim umovima.

Kišna oluja, pljusak, pomrčina, vetar  duva. Ljevin pojuri u šumu tamo gde se nalazila Kiti i njihov sin Mića, njihova dadilja. Grom je na njegove oči spalio hrast. Našao je Kiti i sina, dadilju. Bio je mnogo uplašen, potrešen, strepeći da su svi oni postradali.

Ljevin ode kod Kiti u sobu, da zajedno okupaju sina Miću (Dimitrija). Posle udara groma, Ljevin je još više počeo voleti svoga sina prvenca.

Ljevin posmatra to vidljivo nebo, kretanje zvezda. I sam za sebe Ljevin govori: ”VERA – ne znam šta je to, ali je to osećanje isto tako neprimetno, kroz patnje krilo, i čvrsto se uleglo u moju dušu”…”sav moj život…ne samo da nije besmislen, kao ranije, nego ima nesumljivi SMISAO DOBRA, koji ja imam vlast da unesem u njega!”…

(kraj romana)

Kratko o piscu romana: Lav Nikolajević Tolstoj (1818-1910) jeste najveći ruski pisac uz Dostojevskog. Njegova dela: “Vaskrsenje”, ”Bračna sreća”, ”Sevastopoljske pripovetke”, “Rat i mir”, “Smrt Ivana Iljiča”, “Hadži Murat”, “Krojcerova sonata”, “Ana Karenjina” (ovo je društveni roman, a glavna tema jeste brak i ljubav, intrige, spletke, osuda, lažni moral, a ne preljuba!),…