POETA BORAC - KOSTA RACIN ili 80 godina posle pesnikove smrti…

Njegovo pravo i puno ime glasi Kosta Apostolov Solev (1909-43; poživeo 34 godine). Pisao je pod pseudonimom Kosta Racin, a koristio se,  takođe, i još jednim pseudonimom - Neven Pejko.

Racin je uzeo svoj pseudonim po imenu one koju je jednom voleo, a njegova ljubav zvala se Rahilka (Raca), a o tome je sam ovako ispričao, i napisao: ”Uzimam tvoje ime kao svoje… moje buduće ime”...

Rodio se u Velesu, na severnoj strani Makedoniji, u siromašnoj grnčarskoj porodici. Živeo je gladno i materijalno vrlo oskudno, dakle teško, a u izrazito sumorna vremena. Morao je u drugom razredu srednje škole da napusti svoje obrazovanje i da počne da zarađuje. Očekivalo se da nastavi očevim zanatskim stopama te da postane veleški grnčar. Ali, mladi buntovan duh Koste Racina nije se hteo tako olako odreći učenja i knjiga, jezika svoga, opismenjavanja, jer su knjige bile jedini alat koji otključava i proširuje sve vidike…

Stupio je zatim u radnički socijalistički pokret, te ne čudi dalje što je svo njegovo pesništvo danas tek deo proleterske književnosti, kao što ne čudi zašto je stvarao svojim pesništvom ono što se danas još uvek zove socijalna literatura. Duh njegovog pesništva bodri, ali i moralno poučava, uzdiže sve one koji su se našli u teškom bezizlaznom položaju izrabljenih radnika, a tu su  bili i radnici pečalbari. Pisao je Kosta Racin svoju poeziju između dva Svetska rata, a našao se pod velikim uticajem svih aktivnosti i aktivizma, koji je započela Komunistička partija…

U to vreme, kao i u svako drugo novo vreme, društvo beše i jeste izrazito nepravedno, surovo, brutalno, okrenuto više ka profitu, nego ka malom običnom čoveku, više materijalizmu, nego slobodi jezika i kulturi. Samo pesnik Kosta Racin može prvi da budno bude na crti, a protiv tako ogromne i sumorne nepravednosti, potlačene svakodnevnice, izrabljivanja, radničkog ugnjetavanja i eksploatisanja, a dakle jedan od prvih koji podiže svoje buntovno oštro pero i poetski glas, a protiv društevnog nereda i poretka kakav beše loš do tada…

Širenje “iluzije” za neke, ili samo naprednih ideja za druge, tako da će svi biti nekad i jednom jednaki, u eshatološkoj ili nekoj trećoj budućnosti, budnosti, a u svojim radničkim i građanskim pravima i slobodama izražavanja i govora. A svi koji bi da teže nečem novom, nečem progresivnijem, naprednijem, u to vreme nazivali su se KP (Komunistička partija)…

Kosta Racin je delovao ilegalno, i stoga je 1931 uhapšen u Mariboru, kada je vraćen nazad u rodni Veles, a od tada neće nikad prestati njegov veliki sukob sa svima onima na vlasti. Godine 1932 u Zagrebu  u časopisu pod nazivom “Literatura”, izašlo je njegovo kritičko osvrtanje na dijalektiku Hegelovu. Dakle kritički piše osvrt na Hegela koji je govorio da je realnost samo ideja, da je i svet naš samo logička ideja, itd…

Svoju prvu pesmu pod nazivom “Vatromet” objavio je Racin u Skoplju 1932 godine. Jezik kojim piše pun je bunta, borbe i pružanja otpora, inata, prkosa. A od tada skoro svi ga pozivaju da uzme učešća na nekim književnim konkursima, pa tako opet zagrebačka “Literatura”…

U pesmi “Vatromet”, o nekim protivurečnostima, zlokobnostima, zloslutnostima, apokalipsama, kaže, proročki opeva danas i sve nas:

“…

Pedest miliona skapava od gladi,

A svet se davi u izobilju;

Pedest miliona je suvišno za ovu planetu

I oni se mogu seliti na Mars, na šesti i sedmi kontinet,

Samo ne ovde,

Samo ne u porama grbave planete Zemlje,

Gde je stopa svaka

Meta

Profita

Boga zlata,

Ili ovde,

Gde srž balkanske zemlje

Siše francusko zlato!

Sve su stvari postale konačan čvor!

Nebom se titraju odblesci dalekih požara,

Trese se grbava kugla –

Duboko zakopana u potsvesti

Tinja

I cepa mozgove orijaška misao Konačne Promene,

Konačnog Raspleta

I velikog Razrešenja –

Gle!

Iz pušljivih predgrađa ne izbija

Filantropska strofa,

Već mržnja!

…

Minirana je sablast boga Tišine i Reda,

Gospodin bog se davi u zlatnom grču,

Na Stritu je panika –

Veličanstven vatromet protivurečnosti

Otkriva vam put davno snevanog kontineta,

Nemoćan je stari bog za nove stvari i novi red

I pao je u dijalektičku klopku –

Neimari na kormilu,

Pravo na šesti kontinet!

Beda okreće svoju drugu stranu –

Kakva tužaljka, ritam ili plač!

Gori!

Nebo gori!

Krvare nebo varnice čudesnog vatrometa,

Na istoku puca praskozorje,

Sviće –

Na garištu gorućih protivurečnosti

Stoji putokaz .

I džinovski Čovek mišicom, gvožđem i munjom

Gradi –

Novi Svet!

Gledajte!

…

Otvorite oči,

Uši

I usta!

Ovamo mišice,

Umovi,

Precizna misao –

Smelost!

…

To  je agonija jednog umirućeg reda stvari,

Lomnjava i krah,

Tajanstveno znamenje vapijućih za promenom

I sveobuhvatno otkupljenje

U nama samim,

Van nas,

Poslednji put,

Za  uvek!

Gledajte!

Sviće!

U protivurečnostima!”

I Kosta Racin te 1932 godine, sa svoje 23 godine, piše pesmu pod nazivom ”Vo kameniot majdan”, a što će biti najuspeliji rad tada. Počinje rad na svom romanu “Afio”, ali ga nikad nije objavio, a nakon njegove smrti trag tog romana gubi se čak i u njegovoj zaostavštini, a nije nađen ni u rukopisu…

Godine 1933 radio je Racin na mestu korektora, a u listu “Vardar”, koji je izlazio u Skoplju, a onda je postao urednik  u listu “Iskra”. Zatim je zbog izvrešnog dela provale uhapšen i osuđen na dvogodišnju kaznu izdržavanju u Mitrovačkom  zatvoru. Pored pesama, mahom elegija, pisao je priče i pripovetke…

Godine 1936, dakle nakon odležanog zatvora, u listu “Književnik”, u Zagrebu objavljuje svoju pesmu pod nazivom “Do eden rabotnik” (Jednom radniku). I peva Racin u toj pesmi o rabotniku-patniku, o robu, o čoveku tople južnjačke krvi, koji misli svojom glavom, svojom pameću, koji čitav svoj život, od kolevke, pa sve do groba, samo trči i samo radi, ne smiruje se, a sve mu je trud i muka. A takav radenik gladuje, i strada, te nema ništa od svog truda i rada, osim jada. Racinov radnik je paćenik , on je “gladen i straden”. On je rob, a njegove vredne i spretne ruke izgradile su najlepše velegradske palate. On je stvaralac, pregalac, a skončava kao živi mučenik, kao niko i ništa, te ga poziva pesnik na bunt, te da konačno pljune (PU!) na sve to, na takav bedni način života, te da sruši stari svet i načini neki lepši, neki novi i bolji svet, a više bratski…

Godine 1938 proteran je Kosta Racin iz Beograda, gde je bio zaposlen u štampariji “Pravda”,  a 1939 godine kreće put Zagreba i tamo je objavio svoju prvu knjigu poezije “Beli mugri” (Bela praskozorja). Ta knjiga bila je zatim zabranjena, ali u narodu se dobro ukorenila, primila, ponikla, te odigrala odlučujuću ulogu da se široke narodne mase mobilišu, uzbune i pokrenu na novu pobunu, za više slobode, prava i pravde...

Kada se slomila Jugoslavija, Kosta Racin se zapošljava na železnici u Sofiji, a zatim  se vraća u Skoplje i zapošljava pri Narodnoj biblioteci. Sa izbijanjem Drugog svetskog rata, on  stupa u redove NOP-a (Narodno Oslobodilačkog pokreta) naroda Jugoslavije, te nastavlja svoju borbu ne samo pisanjem stihova, već i stiskanjem puške, ustajući protiv demona fašizma. Zapošljava se u partizansku štampariju u kojoj se štampa tada list “Ilindenski pat”, a uporedo radi na pripremi svoje nove knjige…

Godine 1942 u leto nalazi se na lečenju u Ohridu i tu priprema svoju novu zbirku poezije. Evo i odgovora, s početka ovog pisanja, na pitanje: zašto je nestao netragom njegov roman “Afion”? Spaljen je! Naime, njegova gazdarica kod koje je stanovao iz straha te 1942 baca njegov rukopis pesama, takođe u vatru, uplašena od bugarskih policajaca i njihove već nadaleko poznate krvave odmazde...

No, nisu mu dali da betovenski onako “gluv” samo smelo korača i živi još dalje, jer su ga ubili njegovi drugovi partizani, ironičnom igrom nesrećnog slučaja, tog 13 juna 1943 godine, a to je opisano ovako, od strane Vladimira Dedijera: ”Jedne večeri vraćao se on kroz šumu u štampariju, koju su drugovi budno čuvali od okupatora… Vetar je duvao, naš stražar nije primetio Racinovo lice i oštro mu je viknuo da stane. Racin nije imao dobar sluh; produžio je dalje, a drug  na straži opalio je metak. Racin se srušio smrtno pogođen. Drug sa straže mu je pritrčao i prepoznao ga. Racin je živeo svega nekoliko minuta”...

Kostu Racina opisuju kao upornog mladog čoveka, koji zna kako da razmišlja svojom glavom, koga dotiču i bole, dakle pokreću i ranjavaju, krucijalne društveno-socijalne najteže teme, kao što su siromaštvo, glad, nemaština, jad, beda, i sva problematičnost  takvog načina življenja koja uz to sve ide, a kad o svemu tome piše on to najdublje i oseća, unapred mnogo predoseća...

Uticaj oktobarske revolucije i  Maksima Gorkog, kažu, mada u osnovi poezija Koste Racina jeste socijalna i buntovna, prkosna, elegična, inatna, revolucionarna, borbena, kao i sam život u realnosti, u bolnoj stvarnosti, u kojoj se sve deli na dva različita sveta, donji i gornji (višnji), na svet stradalnika i svet njihovih eksploatatora (kapitalista). Nižu se Racinove niske pesama kao žuti duvan. Piše romane, pripovetke, priče, sve u čemu će ga krasiti golema narodna pojednostavljenost, poricanje forme, poricanje estetičkog, ali težište ipak biće na sadržaju, temi i poruci, moralnoj pouci. Uprošćavanje literature i umiranje svakog artizma, kažu. Stvaraće uprošćene slike svoje stvarnosti i unutrašnjih zbivanja, previranja, naviranja, izviranja. Prvi se, vele, pobunio još Miroslav Krleža, koji ustaje, ustade, protivu onih pisaca koji su samo hteli da književnost stave u funkciju revolucionarnog...

Racin, poreklom iz makedonskog Velesa iz grnčarske porodice, bio je oduševljen marksističkom literaturom. Zato piše tekstove, prozu, priče, i svoj roman “Afio”. Piše filozofske članke, kritike, čak i o pojedinim piscima piše. Knjigu “Beli mugri” (Bela praskozorja) napisao  je na makedonskom jeziku. Piše jezikom narodne braće Miladinov, Dimitra i Konstantina, pregalaca iz XIX veka, koji su takođe bili grnačarska deca i sinovi. A pisao je Racin uvek narodnu pesmu sa svim njenim elementima, koju je učio od svojih uzora Miladinovaca, a  onda je prešao stilski na neki svoj osobeni način  pisanja, a izvan tog okrvira, obučen u novo poetsko svoje ruho, pevajući savremenim makedonskim jezikom književnosti XIX veka (jezik i govor zapadno makedonski, a potom i centralno makedonski dijalekat), bez ruskih i bugarskih primesa, dodataka, (veleško-prilepski-bitoljski-ohridski govor). Poeziju svoju gradi na folklornim jezičkim elementima, a primetan je uticaj makedonske romanse…

Pesme: “Vatromet” objavljena je na srpskom, “Berači duvana”, “Lenka”, “Seoska muka” (Selska maka), “Na Struga dućan da imam” (Na Struga dukjan da imam), “Dani” (Denovi), itd... Svuda je težak i patnički život…

Pesma “BERAČI DUVANA”, govori o socijalno teškom životu. Kantar ne može tačno nikad izmeriti sav njihov rad, znoj i muku, te otuda večita nepravičnost, gorko i strašno iskustvo, a sve što je strano, otuđuje. Simboli uzimanja, otimanja, pljačkanja sirote makedonske raje. Očekuje se sa nadom da će se zaraditi bar kap, bar mrva, bar zrno nasušno. A kada počne sa merenjem, vaganjem, odmeravanjem, sve iluzije se odjednom gube. Čemu muka, čemu znoj, čemu krv. Čemu toliki naporan posao. Ujutru rano, a pre sunca ide berač radenik neispavan, izmučen, umoran, da opet u niske niže žuti duvan. Zatim ga ređa, a onda pakuje. Žuta boja se prenosi na njihovo umorno lice koje postaje žuto. Žuta goščća se javlja u grudima (a  to je bolest tuberkuloza). Oni su večiti gutači prašine, čađi, nikotina, radeći i  živeći i dišući u tim veoma nehigijenskim uslovima. Izvesna je samo bolest koja razara njihovo zdravlje, njihova pluća, i tako odnosi njihove živote u smrt. Sve poprima žutu boju. Ovo je samo njihova lična katastrofa istrajavanja, preživljavanja na jedvite jade. I sve prati oluja (a to je mržnja protiv svih  eksploatatora), a kletva njihova izraz je golemog ličnog  i kolektivnog nezadovoljstva. A tu je i tuga kao najdublja psihološka patnja, trauma, rana...

Odnos pesnika Koste Racina prema svim stradalnicima i napaćenim pečalbarima, takva je da on lično shvata i razume taj njihov život, jer sva ta patnja mu je jako bliska, jer on ju je smotrio rođenim očima iz najveće moguće blizine. Racin je angažovan, jer oseća intenzivno, te sve doživljava i boluje, odboluje, kao nešto svoje sopstveno i lično...

Pesma “BERAČI DUVANA” – Kosta Racin, glasi ovako:

 

“Na kantaru hladnom  tučem da ga mere,

A mogu li da ga izmere

naš duvan – našu muku,

naš slani znoj!

 

Od tamne zore u jutrima letnjim

Do u kasno doba u večeri zimske

On gladno pije tugu našu

I znoj i krv i snagu nam svu.

Žut – žutim nam pravi lica bleda

I žutu gošću u grudima nam nosi.

 

U jutrima rosnim, u zorama svežim,

Pognuti po poljima radnim

Zamišljeni mi ga beremo.

List po list kidaj,

List po list niži,

List po list prevrći, pritiskaj,

List po list nežno i tužno ređaj

I na duge niske od kapljica znoja

I nade s kletvom i zelenim jadom

S pogledom tvrdim u očima mutnim

Po krhkom lišću žutozelenom

Priču gorku o životu kletom

Naniži bezglasnu, a tako jasnu.

Ta ne znaš li?

 

Dođe li dan da se on meri –

Mere mu nema, u grudima dubi

A da ne stane i dan ne nađe

Ne tuga već kletva, i u očima mutnim

I protiv volje sama se diže oluja.

 

Kantar odnosi lišće zlatno,

A u grudima ljuto talasi besne

Od žute muke – žutog duvana

I žutog znoja sa ruku naših”.

 

(prevod pesme: Safet Burina)