BOL KOSTE KOČE RACINA KAD SE RAZGORI…

U ediciji nazvanoj “Školska biblioteka”, izašle su “PESME”, Koste Koče Racina u Beogradu, 1952 godine, a tu je zastupljena ona zbirka poezije iz 1939 godine nazvana “Bela praskozorja” (ili “Beli mugri”), koja se sastoji od svega 15 pesama , i još “Ostale pesme”, ukupno još 5, a u tiražu od 5 hiljada primeraka...

I zahvaljući juče i danas tom prelistavanju, a jedne, a onda dve rashodovane i razknjižene vredne poetske knjižice, nastalo je jučerašnje prvo razmišljanje o Racinu, koga pamtim još iz gimnazije samo po pesmi “Berači duvana”. I vraćanje u jedno vreme u kome je pesnik pevao početno samo za sve radničke i obespravljenje mase, najniže klase, ispisujući tako svoje najlepše socijalističke, proleterske, humanističke, revolucionarne stihove…

Iako, svega toga,  pa i socijalizma, tobož danas nema u tom najizvornijem obliku, ima istih problema, istih nevolja. A sve što muči i danas naše hipnotisane i zombirane, uspavane radničke klase i mase, veoma je blisko sa onim o čemu je pevao Kosta Koča Racin, čak u ovom modernom dobu profita i izobilja...

No, još jedna razknjižena i rashodovana knjiga, dakle suvišna u depoima čuvanja prošlosti, samo do kog perioda?!, nema više svog malog mesta, nekako smeta, odbačena sa  polica Biblioteke jedne narodne, ta odbačena neugledna mala knjižica. A to jesu takođe i opet “PESME” Koče Racina, koje su izašle 1968 godine, od strane izdavačkog preduzeća “Rad”, u Beogradu, u ediciji nazvanoj “Jugoslovenski pisci”. I iz svega toga nastaje i današnje drugo pričanje i druženje sa poezijom Koste Koče Racina. A doći će do nekih širih i dopunjenih doznanja, sve vezano za svu tragiku njegovog prekratkog života...

I dok se juče pokušavalo iskristalisati nešto jasnije o čemu je sve pisao Racin, čime se zanimao, interesovao, bavio, danas je već sve mnogo šire i jasnije, sveobuhvatnije. Pisao je uz poeziju, dakle i neke prozne radove, te tako1928, sa svojih 19 godina objavljuje prozni rad pod  nazivom “Rezultat”, a 1932 novelu “U kamenolomu”. Godine 1933 postojali su delovi njegovog romana “Opium” (“Afion”), koji je spaljen, a govori o teškom položaju uzgajivača maka i kupaca po pijacama Velesa, Štipa, itd…

Pored zbirki poezije, za koje smo već juče mogli čuti, u onoj prvoj priči i razmišljanju o stvaralaštvu Koste Koče Racina, danas treba pomenuti da je u rukopisu postojala i još jedna njegova zbirka pesama pod nazivom “Antologija bola”, u kojoj su se nalazile 24 pesme, od toga 19 ih je napisao na srpskohrvatskom, a 5 na bugarskom jeziku, a sve pesme osim jedne potpisane su godinom 1928...

Posle izlaska iz zatvora, poeziju je pisao na svom makedonskom jeziku najviše, ali pomenimo još dve njegove pesme koje je napisao na srpskohrvatskom jeziku. Obe su iz 1938 godine. Prva je nazvana “Smrt austrijskog rudara”, a druga “Balada o stopi”. Prvu je pesmu objavio u Zagrebu (“Radnik”), a drugu u Beogradu (“Mladost”), s tim što je prvu pesmu objavio na jekavici, a potpisao ju je pseudonimom Neven Pejko…

Kosta Koča Racin pisao je i polemike, te treba pomenuti i njegovu polemiku pod nazivom “Blazirane gluposti o osmehu Mona Lize”. Takođe, pisao je i članke, a neki od njegovih članaka, poneli su ovakve naslove: “Za pravilnije shvatanje naše prošlosti”, “Umetnost i radnička klasa”, “Razvitak i značenje jedne nove naše književnosti”, “Nacionalno pitanje u Makedoniji”, “Makedonska narodna pesma”, itd…

Iz poezije Koste Racina oseti se sva ona tuga juga, što pritiska, sva nemaština,  ugnjetavanje, nesloboda, obespravljenost, kuluk, zulum, bezizlaz, ljudska patnja, ljudska stradanja, agonija umiranja, pravo pobune, protesti, bunt, uništenje malog čoveka, degradacija svakog zdravog smisla, iscrpljivanje jeftine radne snage, oskudnost, beda, siromaštvo, globa, ropstvo, jad, uniženost, povređenost, revolt, rasipanje snage, gorkost istrajavanja, obespravljenost, socijalna nepravda, materijalna uništenost, žalopojke, otpor takvoj i svakoj vrsti nasilja, grubosti, mnogi klasni sukobi, itd…

Sve to čućemo kasnije, nakon što samo oslušnemo malo one melodije nekih Racinovih reči, ili nekih stihova, pa čak i strofa. Bilo je dobro ponovo čitati neke pesme na jeziku makedonskom (tako se nekad čitalo po čitankama u osnovnoj školi). Ali, pre Racinovih stihova, da čujemo kako je još neko opisao ono njegovo stradanje, progone, azile, emigracije, kazne. Zato ćemo se poslužiti navodima iz “Predgovora” ove knjižice iz revolucionarne 1968,  koji je napisao te burne 68-e, Vasilije Točanac:

“Odmah po okupaciji zemlje Racin se našao u Sofiji. Bio je uposlen kao radnik na sofijskoj železničkoj stanici. Mada je u to vreme bio van partijskog rada i pod partijskom kaznom, on je održavao veze sa svojim zemljakom pesnikom Nedelkovskim (Kole Nedelkovski živeo od 1912-41), sa kojim je stanovao u istoj zgradi i čijoj je pogibiji bio očevidac. (Ne želeći da padne u ruke policiji u trenutku kad je ova opkolila stan, Nedelkovski je bacio bombu sa šestog sprata skočio na ulicu. Kraj mrtvog pesnika i druga bio je sproveden i Racin u policiju, ali zbog nedostatka dokaza o njegovim vezama sa Nedelkovskim bio je pušten iz zatvora)”…

Iz sofijske emigracije Racin se pak vraća u svoj rodni Veles, a nakon toga prošao je sve ovako:

“Prigušen emigrantskom atmosferom, odvojen od Partije i usamljen, Racin se vraća iz Sofije u Veles upravo onda kad je zavladao nov kurs u Partiji za Makedoniju i kada se posle promena u rukovodstvu krenulo na ustanak i u ovom delu zemlje. Racin je mnogostruko ispunjen radošću: san o revoluciji se pretvara u stvarnost, a on, Racin, oslobođen partijske kazne, ponovo se prihvata odgovornih partijskih zadataka. Izdaje bilten partijske organizacije u Velesu, piše letke i proglase i organizuje gimnazijsku omladinu da se suprotstavlja bugarskim fašističkim uticajima, i sve to, razumljivo, nije moglo ostati neprimećeno od policije. Posle jednog štrajka u gimnaziji, Racin je morao da se skloni u Skoplje, gde je uglavnom živeo povučeno, ali je ipak bio uhapšen i otpremljen u internaciju u jedno selo Pirinske Makedonije”...

Nakon ovoga Racin se pridružio i priključio partizanskim jedinicama, o čemu se dalje kaže ovako:

“Kada su 1943 godine narasle partizanske jedinice, Racin se sa jednom grupom koju je predvodio Dobrivoje Radosavljević prebacio iz Skoplja preko Suve gore u selo Nikiforovo kod Mavrova  da se priključi odredu “Korab”. U gustoj šumi planine Lopušnik nalazila se partizanska baza, i tu je Racin organizovao štampariju u kojoj je pored propagandnog materijala bila štampana zbirka makedonskih narodnih pesama o narodnooslobodilačkoj borbi. Pesme je sakupio i zbirku uredio sam Racin, a započeo je i svoj prekinuti književni rad, ali tu je i kraj jednom pesniku “koji se rodio u nizinama života”, a “uspeo da se uzdigne do stepena stvaraoca  uzbudljive umetničke reči” (Mitrev)”…

I još jednom da čujemo kako je tragično ubijen Kosta Koča Racin:

“Juna 1943 godine pošao je u partizansku štampariju, gde je štampao list “Ilindenski pat” i naišao na stražu koja je čuvala ovu dragocenu ustanovu. Noć je smetala stražaru da prepozna ko nailazi, a Racin, inače u zatvoru oštećenog sluha, nije čuo poziv da stane, i “drug na straži je opalio metak. Racin se srušio, smrtno pogođen… živeo je svega nekoliko minuta”, ali je za sobom ostavio makedonskom narodu sebe celoga, upotpunjenog revolucionara svetlog lika, partijskog radnika i pisca začetnika savremenog književnog jezika, i izvan svega pesnika toplih i humanih osećanja u makedonskoj reči; ostavio je zbirku “Beli mugri” ”…

Ostale su danas iza Racina pesme: “Dani”, “Pečal” (“Tuga”), ”Seoska muka”, ”Berači duvana”, “Lenka”, Rastanak (“Opraštanje”), “Balada o nepoznatom”, “Elegija za tebe”, “Na Strugi dućan da imam”, “Kopači”, itd…

Radnicima  su svi dani bili teški, a svaki dan kao okov ili ogrlica đerdanska teško visi o njihovom savijenom vratu, i sve im je otežalo, otromboljilo se, okembesilo, visi, u tom savijanju kičme. A to je, braćo jedina muka koja ih pritiska, savija, povija, lomi, jarmi, porobljava, tlači, i tera u pad, u klonuće, u posrnuće, predaju, odustajanje, a u toj borbi za goli život puki. Muke i patnje su preteške, a život koji vode gori i strašniji je od pasjeg. Život je radnicima ovim muka, i to muka koja se ćutke podnosi, trpi, dok sve u njima ne proključa. Njihov život je “život kučeški”, pasji. A čovek je sazdan i rođen samo za muku: “Rodi se čovek – rob bidi, rodi se čovek – skot umri, skotski cel život raboti za drugi, tugi imoti. Za tugi beli dvorovi kopaj si crni grobovi!”…

Umorna, tužna, slomljena, bolna Lenka, ej, što ostavi, ostavi svoje zdravo selo, pusto, što se mori, zaposli u varošku fabriku duvana, a za razbojom ti ostade košulja nedotkana. Lenka pođe kao i svi, pečalbari, ne sluteći da je pošla na put bez povratka, lišena prirode, tradicije, korena, porekla, sela, i da će kroz 3 brze godine dana pasti mlada kao još jedna žrtva progresa. Lenku će ispiti i pojesti tuberkuloza…

Pesma ”Balada o nepoznatom”, pesma je u kojoj je Racin ispisao svoj grobni epitaf, a kaže ovako:

“Bitoljska ravan…

…

Pod vrbom raka neznana,

U grobu vojnik – srušen steg.

Svetski rat…

…

Žuđena radost umrla.

Trune u grobu. Tužan muk.

…

A tamo - gora zelena,

Zaklano stado – grobovi

Delija slavnih div-smena,

Za otadžbinu pao cvet.

…

Za zemlje spas ko pogine,

Za pravdu ljudi, istinu,

Sunce se, slavi uzvine; -

Ne mre kod vas, znam, vekuje.

…

A ovde – zašto padoh ja,

Mecima ljutim pogođen,

Zašto me zemlja pritisla,

Za koga ludo pogiboh?

Recite, braćo, recite,

…

Ništa me neće podići

Jer moja je smrt karasmrt!

…

O, teško onim što breme

Ratova tako poneše!

…

Polja su pusta, strahotna,

Mutna su, kobna razdanja.

Tuguje vrba samotna,

Tuguje junak neznani”…

Pesma “Elegija za tebe”, donosi najbolnije stihove ove, što govore o tome čime će se sve ublažiti rane ljute neprebolne:

“…

Korak mi – težak, ja pognut,

Zamišljen, nem i pretrnut;

Grudva mi srce pritište

I crni kamen na grudi.

…

Zaranci u zlatu gusnu,

U crno se srce svija.

Iskopajte dubok bunar,

Izvadite hladne vode,

Nakvasite ljute rane,

Da ne peku, da ne bole.

…

Pod mostom voda – modrina –

Teče i ranu blaguje.

…

Teče, a ovde mučenja

Sve stara i sve starija.

Teče…

…

A kraj nje život, korovom

Prigušen, sanak boravi.

… ”...

O bolu ili bolki peva jedna krvava punoća poetske snage koja cvileći propišti od užasa:

“Bol boli – bol gori,

Bol peče, duša mori.

A bol koga sveti –

Teško, teško, teško kleti!”…

Pesma “Tatunčo”, donosi ove stihove:

“…

Kamen moj je život crni,

A pritište i razgara

O narodu mis’o sveta.

…

Ne kuni me i ne žali, -

U borbi mi drugarica

Blista, trepti kao sunce.

Ako sam pak mlade dane

Po stazama, bogazima

Sa gorčinom rasipao,

Pogledaj mi oči sane:

Zar mi nisi sam pevao:

“Za hajduka majke nema!”

Ne umrem li u svom domu,

Nego vrisak gde zapara,

Oganj borbe gde razgara,

Blago, reci, njeg’voj duši,

Ima rašta duša da je”...

Pohodima u vremena stradalna, monopolistička, politička, kapitalistička, dođe i takav šapat poetski  u kome rob ne nalazi ni neki merak, tj. ni ljubav, a u takvim vremenima više ni zanat nije zlatan, a teško je radniku da zasvira, da zasviri, a i vino koje pije, i ono mu je krvavo stečeno, jer ga pije na veresiju, pošto jedva sastavlja kraj s krajem...

Poemu “Sandanski”, posvetio je Racin najvećem hajduku sa Pirin planine, a reč je o junaku po imenu Jane Sandanski (1872-1915), koji beše jedan od najboljih učenika, sadrug i saborac, kao i sledbenik, saradnik Goceta Delčeva, koji je osnovao Makedonsku revolucionarnu organizaciju. Nakon smrti Delečeva, Jane je u oblasti Sreskoj nastavio da se hrabro bori protiv bugarskih aspiracija, a posebno onih Ferdinandovih težnji. Jane nije bio pomirljiv sa tzv.”vrhovistima”, tj. sa svima onima koji su težili da makedonski oslobodilački pokret iskoriste u svoje lične svrhe i ciljeve. I zato je Jane ubijen kao žrtva njihove jarosti i besa, odmazde, na planini Pirin 1915 godine, na prostoru gde je bio hajdučki car i gde je zametnuo borbu za oslobođenje svog makedonskog naroda...