.jpg)
U ediciji nazvanoj “Školska biblioteka”, izašle su
“PESME”, Koste Koče Racina u Beogradu,
1952 godine, a tu je zastupljena ona zbirka poezije iz 1939 godine nazvana “Bela praskozorja” (ili “Beli
mugri”), koja se sastoji od svega 15 pesama , i još “Ostale pesme”, ukupno još 5,
a u tiražu od 5 hiljada primeraka...
I zahvaljući juče i danas tom prelistavanju, a
jedne, a onda dve rashodovane i razknjižene vredne poetske knjižice, nastalo je
jučerašnje prvo razmišljanje o Racinu, koga pamtim još iz gimnazije samo po
pesmi “Berači duvana”. I vraćanje u jedno vreme u kome je pesnik pevao početno
samo za sve radničke i obespravljenje mase, najniže klase, ispisujući tako svoje
najlepše socijalističke, proleterske, humanističke, revolucionarne stihove…
Iako, svega toga,
pa i socijalizma, tobož danas nema u tom najizvornijem obliku, ima istih
problema, istih nevolja. A sve što muči i danas naše hipnotisane i zombirane,
uspavane radničke klase i mase, veoma je blisko sa onim o čemu je pevao Kosta
Koča Racin, čak u ovom modernom dobu profita i izobilja...
No, još jedna razknjižena i rashodovana knjiga, dakle
suvišna u depoima čuvanja prošlosti, samo do kog perioda?!, nema više svog
malog mesta, nekako smeta, odbačena sa polica
Biblioteke jedne narodne, ta odbačena neugledna mala knjižica. A to jesu takođe
i opet “PESME” Koče Racina, koje su izašle 1968 godine, od strane izdavačkog
preduzeća “Rad”, u Beogradu, u ediciji nazvanoj “Jugoslovenski pisci”. I iz svega
toga nastaje i današnje drugo pričanje i druženje sa poezijom Koste Koče
Racina. A doći će do nekih širih i dopunjenih doznanja, sve vezano za svu
tragiku njegovog prekratkog života...
I dok se juče pokušavalo iskristalisati nešto jasnije
o čemu je sve pisao Racin, čime se zanimao, interesovao, bavio, danas je već sve
mnogo šire i jasnije, sveobuhvatnije. Pisao je uz poeziju, dakle i neke prozne
radove, te tako1928, sa svojih 19 godina objavljuje prozni rad pod nazivom “Rezultat”, a 1932 novelu “U kamenolomu”.
Godine 1933 postojali su delovi njegovog romana “Opium” (“Afion”), koji je
spaljen, a govori o teškom položaju uzgajivača maka i kupaca po pijacama
Velesa, Štipa, itd…
Pored zbirki poezije, za koje smo već juče mogli
čuti, u onoj prvoj priči i razmišljanju o stvaralaštvu Koste Koče Racina, danas
treba pomenuti da je u rukopisu postojala i još jedna njegova zbirka pesama pod
nazivom “Antologija bola”, u kojoj su se nalazile 24 pesme, od toga 19 ih je
napisao na srpskohrvatskom, a 5 na bugarskom jeziku, a sve pesme osim jedne
potpisane su godinom 1928...
Posle izlaska iz zatvora, poeziju je pisao na svom
makedonskom jeziku najviše, ali pomenimo još dve njegove pesme koje je napisao
na srpskohrvatskom jeziku. Obe su iz 1938 godine. Prva je nazvana “Smrt austrijskog
rudara”, a druga “Balada o stopi”. Prvu je pesmu objavio u Zagrebu (“Radnik”),
a drugu u Beogradu (“Mladost”), s tim što je prvu pesmu objavio na jekavici, a
potpisao ju je pseudonimom Neven Pejko…
Kosta Koča Racin pisao je i polemike, te treba
pomenuti i njegovu polemiku pod nazivom “Blazirane gluposti o osmehu Mona
Lize”. Takođe, pisao je i članke, a neki od njegovih članaka, poneli su ovakve naslove:
“Za pravilnije shvatanje naše prošlosti”, “Umetnost i radnička klasa”, “Razvitak
i značenje jedne nove naše književnosti”, “Nacionalno pitanje u Makedoniji”,
“Makedonska narodna pesma”, itd…
Iz poezije Koste Racina oseti se sva ona tuga juga, što
pritiska, sva nemaština, ugnjetavanje,
nesloboda, obespravljenost, kuluk, zulum, bezizlaz, ljudska patnja, ljudska stradanja, agonija umiranja, pravo pobune, protesti, bunt, uništenje malog čoveka, degradacija svakog
zdravog smisla, iscrpljivanje jeftine radne snage, oskudnost, beda, siromaštvo, globa, ropstvo,
jad, uniženost, povređenost, revolt, rasipanje snage, gorkost istrajavanja,
obespravljenost, socijalna nepravda, materijalna uništenost, žalopojke, otpor
takvoj i svakoj vrsti nasilja, grubosti, mnogi klasni sukobi, itd…
Sve to čućemo kasnije, nakon što samo oslušnemo malo
one melodije nekih Racinovih reči, ili nekih stihova, pa čak i strofa. Bilo je
dobro ponovo čitati neke pesme na jeziku makedonskom (tako se nekad čitalo po
čitankama u osnovnoj školi). Ali, pre Racinovih stihova, da čujemo kako je još
neko opisao ono njegovo stradanje, progone, azile, emigracije, kazne. Zato ćemo se poslužiti
navodima iz “Predgovora” ove knjižice iz revolucionarne 1968, koji je napisao te burne 68-e, Vasilije
Točanac:
“Odmah
po okupaciji zemlje Racin se našao u Sofiji. Bio je uposlen kao radnik na
sofijskoj železničkoj stanici. Mada je u to vreme bio van partijskog rada i pod
partijskom kaznom, on je održavao veze sa svojim zemljakom pesnikom
Nedelkovskim (Kole Nedelkovski živeo od 1912-41), sa kojim je stanovao u istoj
zgradi i čijoj je pogibiji bio očevidac. (Ne želeći da padne u ruke policiji u
trenutku kad je ova opkolila stan, Nedelkovski je bacio bombu sa šestog sprata
skočio na ulicu. Kraj mrtvog pesnika i druga bio je sproveden i Racin u policiju,
ali zbog nedostatka dokaza o njegovim vezama sa Nedelkovskim bio je pušten iz
zatvora)”…
Iz sofijske emigracije Racin se pak vraća u svoj rodni
Veles, a nakon toga prošao je sve ovako:
“Prigušen
emigrantskom atmosferom, odvojen od Partije i usamljen, Racin se vraća iz
Sofije u Veles upravo onda kad je zavladao nov kurs u Partiji za Makedoniju i kada
se posle promena u rukovodstvu krenulo na ustanak i u ovom delu zemlje. Racin je
mnogostruko ispunjen radošću: san o revoluciji se pretvara u stvarnost, a on, Racin,
oslobođen partijske kazne, ponovo se prihvata odgovornih partijskih zadataka. Izdaje
bilten partijske organizacije u Velesu, piše letke i proglase i organizuje
gimnazijsku omladinu da se suprotstavlja bugarskim fašističkim uticajima, i sve
to, razumljivo, nije moglo ostati neprimećeno od policije. Posle jednog štrajka
u gimnaziji, Racin je morao da se skloni u Skoplje, gde je uglavnom živeo
povučeno, ali je ipak bio uhapšen i otpremljen u internaciju u jedno selo
Pirinske Makedonije”...
Nakon ovoga Racin se pridružio i priključio partizanskim
jedinicama, o čemu se dalje kaže ovako:
“Kada
su 1943 godine narasle partizanske jedinice, Racin se sa jednom grupom koju je
predvodio Dobrivoje Radosavljević prebacio iz Skoplja preko Suve gore u selo
Nikiforovo kod Mavrova da se priključi odredu
“Korab”. U gustoj šumi planine Lopušnik nalazila se partizanska baza, i tu je
Racin organizovao štampariju u kojoj je pored propagandnog materijala bila
štampana zbirka makedonskih narodnih pesama o narodnooslobodilačkoj borbi. Pesme
je sakupio i zbirku uredio sam Racin, a započeo je i svoj prekinuti književni rad,
ali tu je i kraj jednom pesniku “koji se rodio u nizinama života”, a “uspeo da
se uzdigne do stepena stvaraoca
uzbudljive umetničke reči” (Mitrev)”…
I još jednom da čujemo kako je tragično ubijen Kosta
Koča Racin:
“Juna
1943 godine pošao je u partizansku štampariju, gde je štampao list “Ilindenski
pat” i naišao na stražu koja je čuvala ovu dragocenu ustanovu. Noć je smetala
stražaru da prepozna ko nailazi, a Racin, inače u zatvoru oštećenog sluha, nije
čuo poziv da stane, i “drug na straži je opalio metak. Racin se srušio, smrtno
pogođen… živeo je svega nekoliko minuta”, ali je za sobom ostavio makedonskom narodu
sebe celoga, upotpunjenog revolucionara svetlog lika, partijskog radnika i pisca
začetnika savremenog književnog jezika, i izvan svega pesnika toplih i humanih
osećanja u makedonskoj reči; ostavio je zbirku “Beli mugri” ”…
Ostale su danas iza Racina pesme: “Dani”, “Pečal” (“Tuga”),
”Seoska muka”, ”Berači duvana”, “Lenka”, Rastanak (“Opraštanje”), “Balada o
nepoznatom”, “Elegija za tebe”, “Na Strugi dućan da imam”, “Kopači”, itd…
Radnicima su
svi dani bili teški, a svaki dan kao okov ili ogrlica đerdanska teško visi o
njihovom savijenom vratu, i sve im je otežalo, otromboljilo se, okembesilo, visi,
u tom savijanju kičme. A to je, braćo jedina muka koja ih pritiska, savija, povija,
lomi, jarmi, porobljava, tlači, i tera u pad, u klonuće, u posrnuće, predaju,
odustajanje, a u toj borbi za goli život puki. Muke i patnje su preteške, a život koji vode gori i strašniji je od
pasjeg. Život je radnicima ovim muka, i to muka koja se ćutke podnosi, trpi, dok sve u
njima ne proključa. Njihov život je “život
kučeški”, pasji. A čovek je sazdan i rođen samo za muku: “Rodi se čovek – rob bidi, rodi se čovek –
skot umri, skotski cel život raboti za drugi, tugi imoti. Za tugi beli dvorovi
kopaj si crni grobovi!”…
Umorna, tužna, slomljena, bolna Lenka, ej, što ostavi,
ostavi svoje zdravo selo, pusto, što se mori, zaposli u varošku fabriku duvana,
a za razbojom ti ostade košulja nedotkana. Lenka pođe kao i svi, pečalbari, ne
sluteći da je pošla na put bez povratka, lišena prirode, tradicije, korena, porekla, sela, i da
će kroz 3 brze godine dana pasti mlada kao još jedna žrtva progresa. Lenku će ispiti i
pojesti tuberkuloza…
Pesma ”Balada o nepoznatom”, pesma je u kojoj je
Racin ispisao svoj grobni epitaf, a kaže ovako:
“Bitoljska
ravan…
…
Pod
vrbom raka neznana,
U
grobu vojnik – srušen steg.
Svetski
rat…
…
Žuđena
radost umrla.
Trune
u grobu. Tužan muk.
…
A
tamo - gora zelena,
Zaklano
stado – grobovi
Delija
slavnih div-smena,
Za
otadžbinu pao cvet.
…
Za
zemlje spas ko pogine,
Za
pravdu ljudi, istinu,
Sunce
se, slavi uzvine; -
Ne
mre kod vas, znam, vekuje.
…
A
ovde – zašto padoh ja,
Mecima
ljutim pogođen,
Zašto
me zemlja pritisla,
Za
koga ludo pogiboh?
Recite,
braćo, recite,
…
Ništa
me neće podići
Jer
moja je smrt karasmrt!
…
O,
teško onim što breme
Ratova
tako poneše!
…
Polja
su pusta, strahotna,
Mutna
su, kobna razdanja.
Tuguje
vrba samotna,
Tuguje
junak neznani”…
Pesma “Elegija za tebe”, donosi najbolnije stihove
ove, što govore o tome čime će se sve ublažiti rane ljute neprebolne:
“…
Korak
mi – težak, ja pognut,
Zamišljen,
nem i pretrnut;
Grudva
mi srce pritište
I
crni kamen na grudi.
…
Zaranci
u zlatu gusnu,
U
crno se srce svija.
Iskopajte
dubok bunar,
Izvadite
hladne vode,
Nakvasite
ljute rane,
Da
ne peku, da ne bole.
…
Pod
mostom voda – modrina –
Teče
i ranu blaguje.
…
Teče,
a ovde mučenja
Sve
stara i sve starija.
Teče…
…
A
kraj nje život, korovom
Prigušen,
sanak boravi.
…
”...
O bolu ili bolki peva jedna krvava punoća poetske
snage koja cvileći propišti od užasa:
“Bol
boli – bol gori,
Bol
peče, duša mori.
A
bol koga sveti –
Teško,
teško, teško kleti!”…
Pesma “Tatunčo”, donosi ove stihove:
“…
Kamen
moj je život crni,
A
pritište i razgara
O
narodu mis’o sveta.
…
Ne
kuni me i ne žali, -
U
borbi mi drugarica
Blista,
trepti kao sunce.
Ako
sam pak mlade dane
Po
stazama, bogazima
Sa
gorčinom rasipao,
Pogledaj
mi oči sane:
Zar
mi nisi sam pevao:
“Za
hajduka majke nema!”
Ne
umrem li u svom domu,
Nego
vrisak gde zapara,
Oganj
borbe gde razgara,
Blago,
reci, njeg’voj duši,
Ima
rašta duša da je”...
Pohodima u vremena stradalna, monopolistička,
politička, kapitalistička, dođe i takav šapat poetski u kome rob ne nalazi ni neki merak, tj. ni ljubav,
a u takvim vremenima više ni zanat nije zlatan, a teško je radniku da zasvira, da
zasviri, a i vino koje pije, i ono mu je krvavo stečeno, jer ga pije na
veresiju, pošto jedva sastavlja kraj s krajem...
Poemu “Sandanski”, posvetio je Racin najvećem hajduku
sa Pirin planine, a reč je o junaku po imenu Jane Sandanski (1872-1915), koji
beše jedan od najboljih učenika, sadrug i saborac, kao i sledbenik, saradnik Goceta Delčeva, koji je osnovao Makedonsku revolucionarnu organizaciju. Nakon smrti
Delečeva, Jane je u oblasti Sreskoj nastavio da se hrabro bori protiv bugarskih
aspiracija, a posebno onih Ferdinandovih težnji. Jane nije bio pomirljiv sa tzv.”vrhovistima”,
tj. sa svima onima koji su težili da makedonski oslobodilački pokret iskoriste
u svoje lične svrhe i ciljeve. I zato je Jane ubijen kao žrtva njihove jarosti i
besa, odmazde, na planini Pirin 1915 godine, na prostoru gde je bio hajdučki car
i gde je zametnuo borbu za oslobođenje svog makedonskog naroda...
Нема коментара:
Постави коментар