JOŠ NEKE PESME KARLA SANDBERGA…

 

 

Juče nije sve moglo da se nađe u onoj prvoj priči o Karlu Sandbergu, a što se tiče još nekih njegovih izabranih pesama, koje su meni kao čitaocu, važne, a koje čitam tek posle 7 decenija ili 70 leta, a pošto su kod nas jednom objavljene, a u kojima se gotovo mnogo pronađem, čak i dan danas, a koje mi mogu po starosti biti majka vodilja…

Zato je bespotrebno previše tumačiti, ili interpretirati, a važno je samo sve ovo pročitati, više puta čitati, tako preživeti, osetiti, opstati, bolji postati, itd. A ovu poeziju najlepše je pročitati kao prozu, nešto što se prećutno nametnulo samo po sebi, još juče, prekuče...

Pesma “Misli o domu”, kaže ovako: ”Zelenu mahovinu imaju morske stene. Crvene jagode imaju borovi šumarci. Ja imam samo uspomene na tebe. Prčaj mi o tome kako ti nedostajem. Kaži mi da su sati dugi i polagani. O drljači mi pričaj koja ti razdire srce, gvozdenoj drljači dugih dana. Poznajem časove prazne ko limeni prosjački tanjirić u kišni dan, prazne ko rukav vojnika bez ruke. Pričaj mi…”.

Bilo bi neoprostivo da se i danas ne vratim pesmama, koje sam još prekuče, označila kao veoma važne, da se nađu bar u pričanju onom prvom, ne sluteći da će svako novo pričanje da se zaokruži u najmanje dve celine, ili dopunjene priče o istom...

Pesma “Letnja trava”, veli ovako: ”Letnja trava šapuće bolno. Ona želi nešto; zove i peva; otkriva želje zvezdama nad glavom. Kiša čuje; kiša odgovara; kiša dolazi lagano i pere travi lice”…

Da li će zaista poezija Karla Sandberga doneti sutra žuđene kiše, videćemo, ali ono što svakako pre kiše  ova čudno teška noć oktobarska još donosi, jesu još neke pesme, a jedna od takvih jeste i pesma pod nazivom “Zvono u noći”,  i stihovi ovi: ”Dva zvona šest zvona dva zvona šest zvona iz paviljona plavog  iz tihog paviljona plavog između svakog udara zvona razbire se jecaj žene “Gospode noć si stvorio suviše dugu suviše dugu” “...

Na jednu takvu noć u kojoj sve odzvanja, čak i kad ćuti, naslanja se i sledeća pesma pod naslovom “Zlatokrila leptirica”, i stihovi ovi: ”Zlatokrila leptirica sad je između makaza i mastionice na pisaćem stolu. Prošle je noći obletala stotinama puta oko sijalice sa zažarenom žičicom. Njena su krila od mekušnog zlata; to je zlato kitnjastih inicijala na rukopisima srednjevekovnih kaluđera”…

U toj istoj čudnoj noći moglo se pogledati čak i kroz prozor, a ako se smelo pogleda, i progleda kroz “Prozor” Karla Sandberga onda ti stihovi glase ovako: ”Gledana kroz prozor vagona, noć je nešto veliko, tamno i nežno. Ispresecano brazdama svetlosti”...

O čemu možda sve govori noć čusmo, a o čemu govori more u pesmi “Dva nokturna”, rečeno je: “More govori jezikom koji se ne upotrebljava u pristojnom društvu. To je sočni i bezobzirni govor đubretara. Da li je strašno – biti sam?”…

Još pre 4 hiljade godina, mnogo pre, a pre Isusa Hrista, na jednom vavilonskom natpisu pisalo je kao u pesmi “Asurnatsirpal III”: “Tri su zida bila oko grada Tele kada sam došao ja. Uzdali su se u te zidine; niko iz grada nije izašao stopala da mi poljubi. Ja sruših zidine, pobih tri hiljade vojnika, odvedoh stoku i ovce, uzeh sav plen, i spalih pohvatane glavare. Nekim vojnicima odrezah ruke i noge. Drugima isekoh uši i prste. Nekima iskopah oči. Napravih brdo od glava. Okačih glave na drveće oko grada. Kada sam, svršio s tim, nije mnogo šta ostalo od grada Tele”…

Jedna od 4 pesme, zajedničkog naslova “Legende”, a pesme  Karla Sandberga, pod nazivom “Stočna zaraza”, kaže ovako, a dobro je imati na umu bar neku od pesama na tu tešku tematiku, posebno u ovo vreme ne samo ratno, već i epidemično, a opet i opet, baš ovako: ”Kad je misteriozna epidemija desetkovala stoku u Ilinoisu, gospođa Hektora Smita groko je zaplakala što joj je država poklala četrdeset lepookih džersejskih krava; zbog svog gubitka je zaplakala preko stubaca dnevnih listova za milione čitalaca iz Velikog Severozapada”...

Druga od 4 pesme iz naslova “Legende”, jeste  ona pod nazivom “Profiter”, a ona kaže ovako: ”Ja koji sam video deset kršnih mladića gde bezimeni ginu, ja koji sam video deset ostarelih majki gde bezimene daju narodu svoje sinove, ja koji sam video gde deset hiljada dodiruju suncem obasjane srebrne vrhove nedokučive ljudske slave – zašto se podrugljivo nakašljujem gledajući  bronzani vodoskok s česmom što nosi ime nekog čoveka mesto koga je drugi učestvovao u ratu dok je on kupovao deset farmi?”…

Zatim pesma koja nosi najduži naslov, ikada, bar meni, “Otvoreno pismo pesniku Arčibaldu Mak Lišu koji je priložio svoju farmu u Masačusetsu vršenju propagande za slobodu”, kaže ovako: ”Tomas Džeferson je imao crvenu kosu i violinu i voleo je život i ljude i muziku i knjige i pisanje i tihe misli – obožavalac mira, pristojnosti, reda, žita što u leto zri da se čuva za zimu, krava na zelenim pašnjacima, ždrebadi što sisa kobile, jabukovog drveća što čeka da se nasmeje s jabukama  - Džeferson je voleo mir kao čestiti seljak. Pa ipak – osam se godina bori on u ratu – sopstvenom rukom napisao je objavu rata zvanu Deklaracija nezavisnosti, stvorivši od Četvrtog jula sveti kalendarski datum. Isto je tako bilo s njegovim prijateljem i drugom Benom Franklinom, štamparem, piscem, diplomatom: sve što je Franklin hteo beše da ga puste na miru da radi svoj posao kao ljubitelj mira i rada – Franklin je takođe ratovao osam godina – isti onaj Franklin koji je rekao da je bolje da dve nacije bacaju kocku nego da kreću u rat – on se bacio u borbu uz borce za slobodu – osam se godina odricao sveg što je imao: knjiga, štamparije, zabavljanja s elektricitetom, istraživanja i ispitivanja na polju čiste i primenjene nauke - sve je to moralo da čeka dok je on bio obuzet dugim godinama rata za nezavisnost, slobodu. I, naravno, ta dva čudna čoveka samo su dvojica od mnogih: duga je lista tih ljudi, privrženika miru, pristojnosti, reda, koji su se sa svim što su imali bacili u borbu za apstrakcije “sloboda”, ”nezavisnost”. Oni su bili zaista uljudni, nisu tražili kavgu. Zbilja su želeli samo mir, dobar život, slobodu.Više bi voleli da su imali konje učenosti tokom tih osam godina koje su posvetili tigrovima gneva. Zabeleženo je da su obojica bili sanjari, pa ipak su odbili imitaciju stvari željene, pa ipak su  ustali i odgovorili, pa ipak su na govor čelika i lukavstva odvratili upornošću svog čelika i svog lukavstva”...

Pesma “Žene u sećanju”, i stihovi: ”…Vidik pred njima – to je hiljadu bleštavih kandži, to je vilica sa zubima što se zarivaju u bokove noći, - vidik peva o novom i velikom ubijanju. Vidik za njima je zid tame ukrašen uspomenama, nerazdvojan od lika jedne žene; - oni se bore i bore, s čizmama u blatu i glavama pod sivom kišom – za žene koje mrze i žene koje vole – za žene koje su ostavili – oni se bore dalje”...

Pesma pod naslovom “Ja sam narod, svetina”, peva o ruljama  i masama: ”…Znaš li da su sva velika dela na svetu ostvarena zahvaljujući meni? Ja sam radnik, pronalazač, tvorac hrane i odela za čitav svet. Ja sam svedok istorije. Ja rađam Nepoleone i Linkolne. Oni umiru. A ja onda stvaram nove Napoleone i Linkolne. Ja sam tle za setvu. Ja sam livada koja podnosi mnogo oranja. Strahotne oluje prelaze preko mene. Ja zaboravljam. Najblje što imam biva isisano i utrošeno. Ja zaboravljam. Sve osim Smrti obraća se meni da radim i predam ono što imam. A ja zaboravljam. Katkad zarežim, prodrmam se i prospem koju kap krvi da istorija to zapamti. A onda - zaboravljam. Kada ja, Narod, naučim da pamtim… upotrebim pouke jučerašnjice i više ne budem zaboravljao i ko me je lani opljačkao, ko me je izigrao - onda se u čitavom svetu neće više naći niko da kaže ime “Narod” sa trunkom poruge u glasu ili sa jedva primetnim osmehom prezrenja. Svetina – rulja – masa – onda će stići gde treba”...

Pesma “Milion mladih radnika, 1915”, a mladih radnika Čikaga, koji su pali, kaže ovako: ”... A milion ih ima pod zemljom; njihova tela koja se raspadaju biće godinama hrana za korenje krvavo crvenih ruža. Da, milion mladih radnika poklaše jedni druge i nikad nisu videli svoje krvave ruke. Hej, bilo bi još mnogo posla oko ubijanja, bila bi to nečuvena novost i neviđena divota kada bi oni znali zašto su se iskasapili. Kraljevi se smeše, kajzer i car - oni su živi i voze se na automobilima sa kožnim sedištem, imaju svoje žene i ruže za dokolicu, i doručkuju sveže kuvana jaja i buter na prženom hlebu, sede u visokim kućama koje ne prokišnjavaju, i čitaju ratne novosti. Sanjao sam kako je milion duhova mladih radnika ustalo u košuljama grimizom natopljenim… I zagrmelo: Dovraga s nasmejanim kraljevima, dovraga s kajzerom i carem”...

Pesma “Trojke”, kaže ovako: “Kada sam kao dečak čuo tri crvene reči zbog kojih su hiljade Francuza ginule po ulicama: Sloboda, Jednakost, Bratstvo – ja se upitah zašto ljudi umiru za reči. Odrastao sam; ljudi sa brkovima, zulufima,  jorgovanima, govorili su mi da su tri uzvišene zlatne reči: Mati, Dom i Nebo. Drugi stariji ljudi, sa ordenjem, rekoše: Bog, Dužnost, Besmrtnost, - pevušili su te trojke polako iz dubine pluća. Godine su otkucavale na velikim časovnicima svoju priču o propasti i prokletstvu, o svemu i svačemu; meteori su bleštavo kazivali svoju poslednju reč; i iz velike Rusije dođoše tri mrke kratke reči zbog kojih su radnici uzeli oružje i pošli da ginu: Hleb, Mir, Zemlja. A onda sam sreo američkog marinca, morskog vuka što stavlja devojku na koleno da bi imao uspomenu na pristaništa dok kruži zemljinom kuglom, i on reče: Reci mi kako da kažem tri stvari pa ću se, uvek snaći – daj tanjir hemendeksa - koliko košta? – i – voliš li me, mala?”...

Pesma “Knjige za koje ljudi umiru”, kaže: ”Pod osvetljenjem ili u mraku stoje  i čekaju… Za ovu je neko obešen. Za ovu je neko spaljen. Za ovu je dva miliona sveća dogorelo do kraja. Za ovu je neko streljan. Otvorite korice, one govore, plaču, izlaze kao iz otvorenih vrata sa glasovima, otkucajima srca. Bezumnici: kažem vam – skinite šešire… ko je učinio više?... šta onda? Vi knjige što ste sada u tami gde su svetlosti pogašene, vi knjige što ste sada obasjane svetlošću, šta to kaplje, kaplje sa vaših korica? Kakve to usne šapuću, koji to izgubljeni vetrovi lelujaju iz vaših korica? Knjige za koje ljudi umiru – kažem sa vama: šta onda?”…

Ostaje samo još jedna meni mnogo posebna, potresna, pesma, Pesma nad pesmama koju je napisao Karl Sandberg, a koja se našla u ovim izabranim pesmama, a koja će  se sama samcata čuti ubrzo, možda već sutra, sama samcata, možda kaže i više nego što se govori večeras u svim ovim pesmama, zajedno, jer pored nje da stane bilo koja druga pesma, ili je suvišak, ili je samo nešto što je ometa, da onoliko baš ne potresa, a to je inače pesma poslednja kojom se i završava ova mala knjižica iz 1953 godine, a koja nosi naslov “Čovek sa slomljenim prstima”…

Itd...