NA VRHU JOŠ JEDNOG NEISTRAŽENOG POLJA - putopis...

 

Banjska stena… Doći tamo, dakle nije zamorno, bar u pogledu pešačenja, uspinjanja, ili osvajanja još jednog domaćeg vrha, tj. vidikovca i dalekog horizonta (a možda najbliže ostavljam za sami kraj svoje putopisne sezone 2023 godine)…

I nije ni približno ekstravagantno kao onda na Uvcu, ali može malo da naliči, sliči, liči, a pre 3 nedelje ravno. Ali, nakon sve one učmalosti rano jesenje, jeste značilo upoznati, istražiti, čak još i ovo...

Samo 6 km vožnje od Mitrovca na Tari, a do prvog znaka ili do prvog parkinga, gde se sve pokretno i motorizovano zaustavlja. Samo je dopušteno da se dalje sprovedu kućni ljubimci, što i nije utešno. A posle tog znaka, a svih nam lepo vidljivih zabrana, samo  800 metara peške, i to ravnom širokom džadom…

Na toj džadi pomislim da je sve pusto, stišano, prirodno, pitomo, te da nikog neće biti danas, osim mene i medveda, zveri, ptica, šume, stabala, predivnog sunca, i jutra. Ali onda odjednom buka i mašine, traktor ukraj puta, četvorica ljudi. Dva sede na oborenom stablu, a druga dvojica kretoše da rade motorkama, da iseku nešto u šumi...

I tako sretneš u šumi u dan nedeljni, vaskršnji, a jutarnji, obavezno odmora, vredne drvoseče kako seku četinarske balvane. A u povratku jedan balvan pao je tik pred nama, a posred puta, pa se i taj tupi teški zvuk obaranja začuje. Motorke bruje, urlaju, čak dve istovremeno, a sa 20 uposlenih prstiju oboreno deblo, duže od najšireg puta, preseca se na po 5 metara dužine…

Prepreka koju nam dopuštaju da preskočimo olako, i onda nastavimo dalje do parkinga nazad punim plućima, a puni utisaka. Srećom vodi se računa, pa još nikome deblo nije ovde palo za vrat ili na glavu, a obara se ravno na tu pešačku džadu ili stradu…

Svašta čoveku odjednom sine u šumi kroz glavu, kao i onaj polazni početni strah hoće li u toj dubokoj šumi ikad sresti najkruprniju zver ikada – medveda ili još opasniju mečku sa mečićima…

Sve je ravno, i na kraju puta, a kod prve žute table koja dalje veli da treba skrenuti desno, samo gore naviše, nabrdo, uzbrdo, kamenim klizavim pločama, po izraženim žilama, podesnim za spoticanje ako nema opreza. Ka Banjskoj steni, nema ni 5 minuta lakšeg uspona, za još jedan od višljih pogleda ove 2023 godine...

Staze ili stazica kroz tu šumu izlokana je nekako jutros, izlizani važni tragovi, ili sprani zbog prejake kiše koja se ovde ispadala konačno. I dok je neko vukao pravac kretanja gore naviše i više desno, u šumu, u krš, trebalo je imati njuh, zastati, posumnjati, pobuniti se, pa kao u lavirintu stremiti ka nebu, ka oblacima, ka svetlosti, ka plaveti, a sve po unutrašnjem sluhu, osećaju za tamo levo malo naviše tačno gde se ide dalje. Rekoh ako sam u svojoj proceni pogrešila vratiću se na tu tačku odakle postoje dva smera. Ali, srećom nisam, jer ja pogađam svoj pravac iz prve uvek…

A zašto je mene vuklo više levo, ka strminama litica, ne znam, pa ipak bila sam najbliže i najblaže, samo u pravu. A da sam se ja pitala, išlo bi se sve peške (možda nekad jednom, a svih oni 6 kilometara, ali nema dovoljno ludih i hrabrih da se upuste u šetnju kroz rizične zone, a ja takvima kažem da je uvek lepše biti rastgnut od zveri medveda nego od ljudi). I zato, neko voli više da se doveze kolima dokle se to dopušta, jer se svi plaše mečke i mečića...

Te umalo da se vratim, a pre nego vidim parking, dakle unazad, i prekinem svoj izlet, svoj još jedan pokušaj preleta do dalekog plavog horizonta. Ali, sam stisla zube i pravila se da mi tuđi strah od medveda neće ništa upropasti divan osunčan dan. A čak ispalo je nikad lepše, vrlo interesantno, i zanimljivo, čudno i čudesno…

Ni jedne ptice nije bilo da uzleti iznad litica, a tamo je stanište toilko letećih vrsta. Čak ni jedne jedine ptice nije bilo u mom fokusu izoštrenog i jasno podešenog dvogleda. A meni to bi i čudno i teško, čak nelogično.  Zašto danas nema ptica? Doduše letela je samo jedna veštačka letilica, tzv. drončić, a ti me tehnički stršljenovi baš “nerviraju” u takvoj prirodi...

Vidim u svom dvogledu onu Bosnu nekad paljenu i rušenu, ubijanu, izmučenu, najviše. Vidim raštrkane najmanje 3 džamije na tako malo pustog prostora tamo preko puta...

A dvogled mi je danas poslužio odlično. I sada mi više nije žao potrošenih para, jer ja sam počesto “cicija” sama prema sebi. I sve vidim bez naočara, a posebno na daljinu. I nema ovde onih meandara, kao pre 21 dan, i zato nisam očarana kao onda na Uvcu što jesam bila i ostala. Mnogo vetra, i vazdušne podesne struje, a nema ni orlova, jastrebova, gavrana. Naravno, Banjska stena je neuporedivo po doživljaju viđenog utiska i utisku osetnog doživljaja mnogo jača od tarskog vidikovca Crnjeskovo na Kaluđerskim Barama. Ali, po lepoti ne može još ništa da se usporedi sa onim što je pucalo sa vrhova uvačkih stena i litica pre nedelje tri…

Na Banjskoj steni  sve vrvi od Rusa i Ukrajinaca, što najviše zaključujem po jeziku koji danas najviše čujem (ruski) kao i po tablicama na koje obratim pažnju još na parkinu (a živo me uvek zanima odakle neko dođe da sve ovo vidi; a ja eto sve do danas nisam imala nekog posebnog interesovanja, kao ni želje podviga). Dakle, tako se u XXI veku brani otadžbina moj Tolstoje, a ko god može da pobegne od ratova i trauma on izbegne. Lepo je kad neko ima u tuđini i divljini od lepih zaliha da preživi…

A posle osvajanja silnih vrhova i plavih daljina horizonta ove 2023 godine, ja nekako ne “podnosim” nizine i blizine. Iako bilbordi vele da se medved ovde retko sreće, meni to malo znači, pa ja poverujem da ih neće danas ni biti. Ali, onaj što ostane smiren u mestu, ukopan, zver medved može da ga raskomada ako se ikad sretnu u blizini neposrednoj. Gledala sam relativno skoro, jedan istinit film po sličnoj priči kako je dvoje zaljubljenih prošlo u jednom delu slične šume. I ne želim nikad da vidim medveda. A znam utešno da neću, jer me čuva baćuška Serafim Sarovski kome je medved jeo iz ruke. I više bih se obradovala da u šumi vidim vuka i neuhvatljivu sovu uralsku tek. A neki bilbordi kvare lepotu prirode danas, i sve liči na Orvelovu veliku braću koja nas samo posmatra. Po stizanju na parking tu sam popila svoju omiljenu razmućenu nes kafu (svoj mali poneti “coffee” paket 2 u 1). I  tek tada tamo su pohrile velike gužve i mnogo ljudi čak i danas…

Mitrovac na Tari, nikad privlačno meni mesto, nikad po mom ukusu osunčano i toplo, ali kako samo malo dublje i više začeprkam danas po toj šumi, možda steknem drugačiji dojam. Vreme je da otrkijem još jedan rezervat “Crveni potok” i predeo zvani “Tepih livada”…

Ja sam ušla džabe, jer znam “tajne” kanale (nije bilo namerno, a meni je bilo dakle daleko da kupim karte na samo jednom prodajnom mestu. I nisam mnogo oštetila budžet rodne mi grude (svega 300 dinara samo! Mada meni računi mogu da se ispostave slobodno i naknadno, jer ja sve pošteno plaćam i još častim ovde). Neka provere na kamerama koliko sam zbog neke slike malo vrdnula sa staze (a nisam imala priliku da hodam šumom u kojoj je sve zabranjeno, a nema seče, ni čupanja, ni branja, a da je šuma sva pod orvelovskim kamerama, a što mi je jako pokvarilo lični doživljaj Majke prirode danas). A nisam im ništa narušila, što sam i to u svom kraju malo danas konačno otkrila i obišla. A nisam ni kap vode čitav dan popila, sve dok nisam u kafani "Kačari" ručala ćevape i pomrfit, i popila espresso kafu, a onda sve zalila čašom prve vode. Jer, bila sam presita od silne šumske vlage. Mogla sam da sagledam konačno mrežu sasušenog korena jednog izvaljenog ogromnog drveta i taj čitav splet neurona...

Nažalost, taj tepih livada koji prvi put sada uživo posetih (a jednom sam davno o njemu samo pisala i samo zamišljala, maštala kako se tu zaista nogom skače, odskače, ali šipak, ne daju da kročimo na tepih livadu, pa je utisak malo više nego grozan, porazan, prazan, taj prirodni kontak sa tepih livadom još nisam ostvarila, jer dakle mislim postoji drvena ograda ili barijera…

I umalo da upadnem u jednu trulu dasku, i slomim članak na nozi, ali nisam, čuvaju me gorski dobri duhovi Tare. Trulo i neodržava se bog zna kako, prvi je utisak (ako nešto istruli, ono  se valjda zameni, jer tim istim stepeništem neko će povesti i dete). Nigde se pametno ne ulaže, ali se zato samo laže i maže. Najzapuštenije dečje odmaralište, danas je spolja gledano prava rupa i ruina. I tu na truloj dasci, može neko ipak slomiti nogu. Ja srećom nisam. Tepih livada ima li komadić mekoće u sebi, sav taj natoložni tresetni sloj…

Divna učionica u prirodi. Na tako malo prostora upoznala sam danas toliko sorti pečurki, a njaviše truda, koji je i koristan i štetan, i važan, a nekima prosto mrzak. Izgleda da danas ni jednu otrovniu pečurku nisam srela, i dobro je. Od ponuđenih slika vrteški, pod kojima je mnogo znanja, samo vuk i sova su mi omiljeni, dok medvedi nisu...

Nakon ručka, ponovo sam obišla po drugi put čitav veliki krug u sovinoj školskoj učionici, i sada mi je to omiljeni novi kutak. I ko bi znao da će me stope moje dalje odvesti sa strmih visokih litica, baš na istu onu plavo modru ili zelenu vodu, koju sam odozgo nemo posmatrala i o kojoj sam eto vekovima tako nečujno razmišljala…

Posle malo preko hiljadu metara nadmorske visine (oko 1065 metara), nije mi se odmah išlo kući, na onih malo preko 250 metara, na 4 puta niže atmosfere, pa produžim na vodu, na kamen, nizvodno, da nađemo bar čist rečni kamen za kupus, da ga pritisnem u kačici…

I tamo se na vodi konačno nagledam mnogo ptica, a dvogled mi je sve bolji i bolji. O, kakve sam sve slike danas videla, na obali drinskoj, levoj, ali nemam čime da ih uhvatim, kao opipljivu belešku, osim samo sebično za sebe. A sve to mogu pokušati samo rečima da opišem nekad...

Dakle, najpre na jednoj omanjoj rečnoj steni, ili na povećem priobalnom kamenu stajala je čaplja, spreda sva bela, a pozadi ima takva divna krila siva, i sitne divne šare, a meni sve liče na pege, a nalazim joj i crne boje. I sva tako trobojna, u nijansama, koje se prelivaju, u prirodnu lepotu, stoji, nepomična, sama. Ja kažem čaplja pametna meditira, uživa, a neko bi rekao “kulira”, u suton predivan. I verovatno se sprema da nekud poleti i ulovi večeru. Ali, ne! Nju ne remti ništa, ni prisustvo nas ljudi, jer ona je neobično mnogo staložena, suverena, kao svoj na svome, sva smirena, prelepa. Ona je u svojim mirnim vodama, u svojim kosmičkim snovima, u svojim planetarnim vizijama, itd…

Mnogo je drugih čaplji tu naokolo nje same, tu u susedstvu, ali ona neće poleteti uopšte večeras za onom drugom jednom čapljom, koju opazim da nisko leti iznad same površine smirene vode. A voda ko staklo, a tek iz dubine neke bućne nemirna riba. Ako se s kim u tom času nađem na istim kosmičkim nivoima, onda sam to sa onim svim osamljenim čapljama, budnim stražarima prirode, priobalja, koje nemaju potrebu da proizvedu ni jedan jedini zvuk, ni šum. Samo najbezbrižnija tišina…

Ovu prvu čaplju ništa ne remeti, ništa ne izaziva, a takvu smirenost ja još u životu svom ne opazih. Ali, tek treća posebno meni važna slika u fokusu mog dvogleda, jeste ova. To su 4 visoka stabla jedno uz drugo, do samog vrha suva, bez grana i lišća, štura, a samo jedno stisnuto ili ukrašeno i obavijeno bršljenom. I na trećem ili četvrtom stablu samo jedan patrljak, suva grana, sva pusta, bez lišća, i na njoj jedna orgomna vitka čaplja, meditira. Stoji, posmatra sa svog prelepog vidikovca koji je kao i Čovek bez konca i kraja. A sva elegantna, uzvišena i tanana…

I na kraju, četvrta nezaboravna slika, najpre zvučna, pa tek ona vizuelna (za dvogled moraš imati nekad više sluha, nego vida, pa okrenuti se hitro ka toj muzici koja dopire i brzo kaže kuda sve treba usmeriti hitro zrenje oka). Lepet mnogih krila, i krik divljih patki. I brzo u mom fokusu bile su sve one, čitavo jedno jato, a odletiše gore uzvodno kao munje. A takve slike ne mogu da se iz dvogleda mog čak ni opričaju, slovima prepričaju, jer one se samo dadnu jednom doživeti. I od tih slika upijenih danas, još dugo živeti se valja, samog sebe nadživeti, u inat preživeti…

Istražiti rečno kamenje. Srećom “zatvorili” su  dobro rečne rešetke i ventile, pa sam gazila do pola, po kamenu i širokim koritom, koje je uvek bilo pod većom vodom kad sam ga god posmatrala tako izbliza. Nekako sam se “udaljila” od svoje rodne vode, te nije slučajno što sam počela više odlaziti gore, u visine, u vazduh, u etar…

Da, videla sam osamljene čaplje, nedruštvene, i divlje patke, u svom jatu kad nekud polete. Čitavo jedno srećno jato. I mnogo sam ih “uhodila” danas. I dok ja tako posmatram ptice, opazim koliko se po reci baš danas izlovljava riba, a po tako maloj vodi, mnogo više levo, nego desno. Pokušavam da pogodim šta sve bude pod vodom kad nabuja. Tražim tragove zagađenja i bacanja otpada i nalazim, svašta...

Tu su crne pobacane gume, lim, konzerve zarđale, armature, itd. Ali, nađem i tragove kamiona koji uzimaju i kupe drinski šljunak i kamen, nalazim čak i rupe, pod kojima se krije i sitan ispran šljunak, kao i pesak (pitam se da li ikad može da nestane i presuši svih tih resursa s obrzirom koliko se sve eksploatiše; da li to išta remeti reku, itd.). Rešim da tražim samo neobično kamenje, sa bojma i šarama, kamenje oslikano silom prirode...

I tako nađem žutu brezu, sve te svele grančice i lišće, jesen. Samo jedan manji oslikani pločasti kamen donesem sebi za suvenir. I gledam tamo gde nepomično stoji jedna čaplja sama, na leovj obali Drine, sva trobojna, bela, siva i crna. Sva predivna, graciozna, šarena, a možda je to ovaploćena Ana Karenjina u jednom od svojih mnogih prethodnih ili budućih života...

Doduše ptice samo levom obalom danas lete, a po desnoj strani danas ptica uopšte nema. Ili je to samo zato što mi je rodina uvek samo za leđima, u nekoj mučnoj prošlosti, asocijaciji, kao i ja njoj. A nikad pred očima ili fokusom mog dvogleda, pogleda. I da sam imala dobar način da ponesem kući onu bačenu crnu gumu, da očistim korito reke, a u nju posejem dogodine bundeve. Ali, nema šanse, da išta pomeri crnu kamionsku gumu, kako se dobro ukopala u svoje kameno dno rečnog dna...

Itd…