GOLDA MEIR ČETVRTI PREMIJER IZRAELA…

 

Bila je samo dete od oko četiri godine i gledala je kako njen otac i komšije barikadiraju vrata i prozore drvenim daskama. Dolazi POGROM, bili su upozoreni. Ovo je bio Kijev ranog XX veka, vreme i oblast u kojoj su pogromi, gde su nasilne rulje krale, tukle, a ponekad i ubijale Jevreje, bili realnost života. U ovom slučaju, međutim, nije došlo do pogroma, ali bi sećanje ostalo kod Golde.

Golda Meir je rođena kao Golda Mabovitch 3 maja 1898 godine u Kijevu, Ukrajina, tada u sastavu Ruske imperije. Kada je imala osam godina, porodica je emigrirala u SAD, nastanila se u Milvokiju, Viskonsin. Za Goldu je ovaj potez bio dobrodošla promena i ovde je uspela. Odlična je bila kao student i prvi put je vodila prikupljanje sredstava i proteste. U školi, jednog dana, dečak je upotrebio jevrejski trop (uvredljivu igru i obrtanje reči) da se naruga Goldi. Golda je zauzvrat okupila prijatelje ispred dečakove kuće i održala demonstracije protiv antisemitizma.

Od malih nogu, Golda je bila poznata po tvrdoglavosti (svojeglavosti). Ono u šta je verovala jeste ono što je sledila. U tinejdžerskim godinama, ovaj način razmišljanja ju je naveo da pobegne od kuće da živi sa sestrom u Denveru nakon što joj Goldini roditelji nisu dozvolili da nastavi školovanje jer su želeli da se uda. Nije rekla roditeljima da ide. Samo im je ostavila poruku: „Živeću sa Sheynom, da bih mogla da učim“.

Sheynin dom bio je pun političkih debata i diskusija, često među mnogim jevrejskim imigrantima iz Rusije koji su dolazili u Denver na lečenje u čuvenu jevrejsku bolnicu za korisnike. Golda bi sedela i slušala dok bi naučila strpljenje potrebno za promišljenu debatu. I od svih stavova koje je čula, gravitirala je onima socijalističkih cionista. Kasnije će reći: „Shvatila sam i u potpunosti odgovorila na ideju o nacionalnom domu za Jevreje — jednom mestu na licu zemlje gde bi Jevreji mogli da budu slobodni i nezavisni“.

Ubrzo se vratila u Milvoki. Tu je postala aktivnija u cionističkom pokretu i za jevrejska prava uopšte, organizujući proteste poput marša jednom od glavnih ulica Milvokija kako bi podigla svest o novim pogromima koji su izbili u istočnoj Evropi posle Prvog svetskog rata.

Ali, Golda je takođe počela da shvata da treba da donese odluku o svojoj posvećenosti cionizmu. Prema njenim rečima, „Palestina, osećala sam, a ne parade u Milvokiju, bila je jedini pravi, smisleni odgovor“.

Golda i njen muž Morris, sa kojim je počela da izlazi dok je živela u Denveru, napravili su Alijyh 1921. Par se pridružio kibucu, koji je kolektivna zajednica tradicionalno zasnovana na poljoprivredi, u dolini Jezreel. Život u kibucu je bio izazovan i zahtevao je težak fizički rad i posvećenost kolektivu. Uprkos teškoćama, uživala je u prilici da bude deo izgradnje jevrejske domovine.

Iako je u početku bila uronjena u svakodnevni život kibuca, Golda se ubrzo uključila u veću političku scenu Yishuva, tela jevrejskih stanovnika u Palestini pre uspostavljanja Izraela. Izabrana je za predstavnika u Histadrutu, Generalnoj federaciji radnika, gde su njene uloge produbile njeno razumevanje radnih prava, socijalne zaštite i nacionalne bezbednosti.

U narednim godinama, Golda je rasla u svojim političkim ulogama unutar Yishuva. Do sredine 1940-ih zauzela je mnoge važne funkcije. Ali kako je državnost postajala stvarnost, a tenzije su eskalirale, Golda je dobila zadatak da izvrši ono što je do tog trenutka bila njena najvažnija uloga. Lideri Yishuva su prepoznali da imaju hitnu potrebu za finansijskim sredstvima za kupovinu oružja i zaliha kako bi se suočili sa predstojećim sukobom sa susednim arapskim državama. Golda je tražila i dobila zadatak da prikupi sredstva od jevrejske dijaspore u SAD.

Golda je stigla u SAD januara 1948. Uprkos tome što je bila relativno nepoznata u SAD, krenula je u burnu kampanju, sastajala se sa jevrejskim vođama, organizacijama i zajednicama. Njen apel je bio duboko lični i hitan, naglašavajući borbu na život i smrt koja je čekala jevrejsku zajednicu u Palestini. Pre nego što je otišla u SAD, neki su verovali da bi Golda mogla da prikupi nekoliko miliona dolara. Prikupila je 50 miliona dolara. Neki lideri su rekli da je novac koji je Golda prikupila omogućio državu.

14, maja 1948 Golda je bila jedna od 24 potpisnika Izraelske deklaracije o nezavisnosti. Rekla je za trenutak:

„Nakon što sam potpisala, plakala sam. Kada sam kao učenica učila američku istoriju i čitala o onima koji su potpisali Deklaraciju nezavisnosti SAD, nisam mogla da zamislim da su to pravi ljudi koji rade nešto stvarno. I tamo sam sedela i potpisivala deklaracija o osnivanju“.

Nakon deklaracije, započela je diplomatsku karijeru, služeći kao ambasador Izraela u Sovjetskom Savezu, a po povratku se pridružila Knesetu (skupštini). Odatle je Golda obavljala nekoliko ministarskih funkcija, uključujući rad u ministarstvu rada i ministarstvu spoljnih poslova. Godine 1969 postala je četvrta premijerka Izraela, a na toj funkciji je bila do podnošenja ostavke 1974 nakon Yom Kippurskog rata oktobra 1973.

Nekoliko godina kasnije, Golda je preminula 8 decembra 1978. Sahranjena je na planini Herzl u Jerusalimu.

Izvor: “Historical Snapshots”

 

(prevod sa engleskog)