RASPEVAVANJE…

 

Mala oštra motičica

Skoro sasvim upotrebljena danas

Kao svesnost i čije semenke ispravnosti

Očima duše nadilaziš sve barijere

Stene hrabrosti

Tupo zasecanje uz kamen, uz drvo, uz oblak

Oštrina vrha uklanja tragove trave zubače, korova

Prsti prevrću sraslo kamenje

U svemu nazireš bledo čudesno znamenje

Ruke čiste kamene ivice

I ponovo vraćaju kamenje

Sve da prodiše na svom osamljenom mestu

Lišeno svake obuzetosti besmislom

Po sredi smisla da bude više uredno

Estetski lepše bez ušminkavanja

Približno kao čisto ogledalo jezerske vode

U kojoj odraz Sunca blista

Pune kofe načupane trave zubače nosiš

Svelog oktobarskog lišća, korova prosipaš

Kao ispošćena jasnoća zrelog uma

Treba napuniti male čeljusti

Zaostalih pruga, jaruga i džepova

Sve nerešene delove ukraj puta

Tamo gde još ne dolazi ograda

I beskonačno mnogo teških pitanja

Kad sva sreća upadne u jaruge, u sporove

Najčešće točak kosačice tvoje

Neravnine opasne kao dosade, kao laž

Po plastične lomne delove mašine

I ljudske korake

Nema materijala, nasipa, zemlje

U ovom smirenom okopavanju smisla

Čime da se izravnja brdovit teren besmisla

U ovoj stabilnoj beskonačnosti utabane pustoši

Prašina o jeseni, jer nema kiše

Na proleće da poraste dobar travnjak

Bolja ravna podloga da vaskrsne iz hibernacije

Dan temeljnog raščišćavanja

Majčina neumorna ruka čekićem lešnike

Kao staru okorelu srž krcka, gužva

Tišina lomi izniklu srž  odbačenosti

Iz plodova sopstvenog srca

Tuđih, malih, šturih, suvih, trulih plodova

U dan temeljnosti najćutljivije

Sve ucrvano, oporo, gorko, tužno

A mnogo je praznih tuga bez radosti

Nešto se još može dobro i pojesti

Kao zbunjenost u ličnoj jasnoći

Ta očišćena jedna činija sazrevanja

Neugasivi kontinuitet tišine lišen sreće

I toplina manje radne aktivnosti

Vazduh kalemi pitome zrake Miholjskog Sunca

Na duše u korenu iščupane trave zubače

Opipavanje silnog vremena i suštine Miholjskog leta

I sve žalosti probuđene

U samo jednom trenutku raspevavanja…