ŽUJO I BELKAN…

 

 

Iz zbirke crtica ”Pod životom”, ostade da se prepriča i “Basna” iz 1904 godine Milutina Uskokovića, koja kaže ovako:

Jedne večeri u sobi se zatekoše dva leptira. Prvi se zvao Žujo, a drugi Belkan. A Žujo se začudi kad opazi Belkana, koji mu stade pak prepričavati kako je sve proveo dan.

I reče Belkan Žuji kako je čitavog dana leteo po livadama punim cveća, kako je ljubio latice, kako ih je milovao, njihovim sokovima se hranio, kako ga je sunce grejalo, zbog čega se osećao baš jako i snažno.

Belkan ovo isto upita Žuju, kako je proveo dan, a ovaj stade pričati kako je takođe bio u polju, ali beše umoran da leti po cveću, a onda ga zaseni velika sunčeva svetlost te požele da se vine tamo ka suncu, ka beloj svetlosti, ali nažalost imao je svoja mala i slaba, nejaka krila, zbog kojih je pao u predvečerje na livadu. Zatim je dunuo vetar koji ga donese upravo ovde gde se sada stretoše, u sobi.

Iznenada njihov razgovor prekida ulazak jedne žene u tu mračnu sobu, koja je ušla da bi u sobi zapalila sveću, a onda u jednoj fioci potražila nešto. Ali, kada Žujo ugleda plamen svetlosti sveće pojuri ka njoj. Belkan mu je vikao da se ne ponaša budalasto, da ne prilazi blizu plamena, jer će spržiti svoja krila. No, Žujo je omamljeno kružio oko plamena, te stade dozivati Belkana da mu se pridruži govoreći da je najslađe umirati blizu ovakve svetlosti.

Žena je odmah napustila sobu, našla što je tražila u fioci, a onda ugasila sveću i otišla, a u sobi je ostao sam Belkan da udiše sagorela Žujina krila pre nego spokojno zaspi.