.jpg)
Šta nam je još kazao Milutin Usković kroz svoje delo
“Pod životom”, kroz još neke ne pomenute pesme, crtice i članke o književnosti:
Pevajući pesmu o ljubavi prizanje da je nekad i on
ljubio, voleo, a onda je ljubavi jednoj došao kraj, te on više ne voli, pa ipak
priseća se trenutaka u kojima je najbliskije osećao kako mu ukraj voljenog bića
sve zadrhti duša. Sada je došlo do promene kod samog pesnika i on je već promenjen,
dakle on se promenio. Iza svega ostade mu samo razočaranje, jer je bolno spoznao
koliko ga i voljeno biće može lagati. I ne samo to, pesnikova vera je sada razbijena,
hram njegove duše porušen je, ruina, oskranavljen, poharan. On je samo jedan
srušen čovek, ali i žrtva previše cinizma koje ga je okruživalo. A cinici su mu
se vazda smejali, podsmevali nanoseći mu jedino zločinačke rane na dušu, na
srce. I cinici su ga šibali, udarali, a on trpeći sve stoički podnosi, a samo
jedno poručuje cinicima svojim - da nikad neće biti onakav kakvim ga njihovo bolno
udaranje i šibanje želi da načini ili začini. I na kraju im svima veli:
“Ali će doći jedan dan kad više to nećete moći, jer
ću tada biti mrtav… Na raci ćete se zaustaviti, i jedan će od vas u dugom govoru
ožaliti me što se nisam mogao otesati”.
I često bi zaseo pesnik sam pored kakve osamljene
klupe gde bi iščitavao u tišini sva svoja “iskidana pisma”, sve njihove
fragmente, a tako čitajući parčiće svog mladog života. I tek bi u retke noći i
pesnik ovaj, a u svoju čašu poželeo da još nalije crnog vina, toliko da
preliva, da sve učini crnim, kao što mu je na duši već bilo crno, žudeći da
barem tako, makar i putem alkohola načini još jednu svoju slatku, utešnu obmanu,
kroz koju će poželeti makar još jednu laž, jer pijan jedino može svaku pesmu da
posveti svom voljenom biću, svestan da nije reč o ljubavi, većo o bmani, o laži.
Na kraju kad stigne u svoje lično finale, pesnik
poželi da umre, negde na pustom ostrvu, ali ne da istrune u čamovom sanduku, niti
u vlazi zemlje, već želi onakvo umiranje u kome mrtav postaje granit, a želi da
mu grob bude samo okeansko dno, tu neka ga ožale korali, želi da se ponovo
ubrzo rodi, te da najmanje bude reinkarnacija ili cveća ili ptica, zatim poželi
da sav njegov jed postane ogromna močavra u kojoj će se namnožiti najotrovnije
guje, koje će ujedati cinike bez ikakve milosti, itd.
Zatim je pisao crtice u kojima nam slika život jako
siromašnih ljudi, pričajući nam tako najslikovitije moguće o njihovim suzama, o
njihovim gorčinama, o njihovom naivnom uzdanju u boga – uzdanje koje neće
zagrejati majku siroticu sa smrzlim sirčadima u jednoj zimskoj noći (samo ih
mogu zagrejati dve ukradene cepanice dra), jer vera i bog ne pomažu sirotima ni
gladnima, pošto njihov mučan život samo je golema nevolja, muka i otuda pesnik kaže:
“Oh, ni sam bog ne zna šta radi!”. Za sve siromašne ovo je dakle jedno “strašno
vreme”.
Kada dođu strane i izdajničke sile, okupatori i
neprilike nestaće domaćinskih njiva, a ćesarska i carska sila nikad se ne brine
dovoljno za gladne, za prosjake, kao što ne brinu ni za slabe, ne brinu za one
čije je sinove ponovo poklala neka sila, a sila dolazi da bi domaćinske kućne
pragove okaljala, uprljala, obeščastila. Sila carska i ćesarska ne haje mnogo ni
za obraz, jer oni se ne brinu ni za šta osim da povedu neki svoj novi sukob ili
rat.
Ispevao je pesnik o najcrnjim ljudskim sudbinama kroz
svoje crtice, a takvi ljudi poput njega bili su svi krivi, čak i kad plaču ali
i kad pevaju, i kad se bore za svoje slobode i građanska prava, čak i kad su rodoljubivi,
čak i kad se stanu boriti protiv izdajica, jer atmosfera u kojoj žive sramna
je, pokvarena, prljava, mračna, crna, ojađena, malodušna, hladna. U takvoj atmosferi
obično je najkrivlji pesnik koji ispija svaku svoju čašu (obično onu koju mu
prinose), a čašu punu žuči i jeda, te njemu pomirljivom na kraju darivaju tamnicu
i okove, izolaciju, zaborav, dok ne usahne načisto, a onda mu navodno dele
pravdu i pravicu za zakašnjenjem, ili stanu da mu dele lekcije iz morala.
Kad se pesnik baš umori ima li snage za svoje nove vizije,
poduhvate, ima li ako prizna da mu je u glavi već nastala neka vrste zabune. Hodajući
dunavskim obalama osetiće se poput svakog grešnika, i onda olako shavtiti kako su
ovde sinonimi život i greh (greška). Tu će osetiti teret svih minulih decenija,
a tada još nije bio nameran da se preda rečnoj aveti očaja, jer još je trebalo
da pojuri ka životu, pre nego završi jednom u samoubistvu.
No, kroz vazduh se već osećalo lebdenje nečeg jako nelagodnog
i teškog, a tuga je sve više plavila njegovu pesničku dušu, kojom je shvatao i
hvatao reči muzike i muziku reči, a slušao je najvećma o ucveljenosti ucveljenih,
sve dok ga ne izdaju zadnje zalihe snage koja već postaje bedna, sve dok mu srce
ne počne da malaksava, sve dok ne postane nekako čudno polumrtav. I u svom
zadnjem finalu on više neće videti, više neće čuti, pa ipak i dalje - nastaviće
sve da oseća.
I tada će odbaciti pesnik sve svoje omiljene knjige,
sve razbacati od sebe što mu zasmeta (kao u nekoj vrsta logičnog ličnog
rastrojstva), a pokušaće što manje sada da misli, te će sve preokrenuti naopako,
sve osuditi na konačnu propast, na nestajanje, zaborav, a jedino što hoće u tom
času – biće samo čitanje pisama od voljene persone, a onda će se prisećati baš svega,
čak i svih muka i patnji kroz koje je morao sve prolaziti. Voljena žena je,
kako sam piše – njegov anđeo, ali i njegov sotona, njegov raj i pakao, njegova dobrota
i rđavost, i na kraju - ona je za pesnika Bog. A kad bude povređen i ponižen,
srušiće sveti oltar unutar svoje duše, pogasiti na njemu kandilo, polomiti voštanicu
sveću, zaključati sveti objekat te sve ostaviti samo zubu vremena te neka
propadne i neka se uruši. On je pesnik koji više neće verovati ni u šta, više
neće ni voleti. Neće ni osećati, jer je unutar njega sada sve umrlo.
Pesnik je dakle živeo u zemlji koja je jako sumorna,
hladna, a živeti tu za njega jeste samo preteško, jer tu je spoznao svoje najveće
bolove, kao i svoje najveće bede. Jednog kišnog dana neće poželeti da izađe iz svoje
kuće, a neće moći više ni da čita svoje omiljene knjige. Potonuće u more guste
magle, u more sete, u more tuge, u more samotnosti, u more uzdaha, u more suza,
u more nesreće – u more umora.
Pesnik će u jednoj od pesama kazati stihove ove:
”Ja sam došo ondje gdje su prije
San i život bili jedno isto...
I ništa se promjenilo nije!
A ti moje srce u grudima,
Da ‘l si i ti isto k’o i prije?”.
U pesmi “Plač”, kazaće kako njegove grudi nikad nije
zagrejao plamen sreće, ni životnih uživanja, te ničega osim hladnoće nije u prsima
bilo:
“I nikad nismo poznali veselje,
Ni šta to znači: živeti život lak,
U našoj duši umirale želje
Ko u pustari procvetali mak
Kroz mraz i bedu stupali smo sami,
Klonuli, slabi ko skrhan prut,
I samo jednom u jadu i tami
Života nam se ukrstio put…”.
Njegovim lugovima, šumama raširila se samo tuga,
mrtvilo, tama, pustoš, smrt, bol, patnaj, pesnički i ljudski krik:
“Oko mene su samo moje pesme
Neme, mrtve kao mrtve šume van…
Nad životom promašenim i palim
Ova pesma druže moj, ovaj plač”.
Kad mu u poslednjem pismu ili u zadnjoj pesmi vapaj obuzme
dušu, kad noć pocrni, potamni, počađavi, a on zaplače, zajeca, krikne, kad u njemu
samom sve umre, utihne, kad sve u sebi sahrani, kazaće:
“Ja se sklanjam s puta sreće vaše,
A sa kitom ljubičice rane,
Kitim sveti grob ljubavi naše”.
Tako je Milutin Uskovović sve govorio i pevao kroz svoje
pesme i lirske crtice, a u nastavku može se čuti - kako je o književnosti govorio
i razmišljao, a kroz svoje mnoge i mnoge članke, itd…
Нема коментара:
Постави коментар