SVE NEOTESANOSTI JEDNE PESNIČKE DUŠE: MILUTIN USKOKOVIĆ…

 

Šta nam je još kazao Milutin Usković kroz svoje delo “Pod životom”, kroz još neke ne pomenute pesme, crtice i članke o književnosti:

Pevajući pesmu o ljubavi prizanje da je nekad i on ljubio, voleo, a onda je ljubavi jednoj došao kraj, te on više ne voli, pa ipak priseća se trenutaka u kojima je najbliskije osećao kako mu ukraj voljenog bića sve zadrhti duša. Sada je došlo do promene kod samog pesnika i on je već promenjen, dakle on se promenio. Iza svega ostade mu samo razočaranje, jer je bolno spoznao koliko ga i voljeno biće može lagati. I ne samo to, pesnikova vera je sada razbijena, hram njegove duše porušen je, ruina, oskranavljen, poharan. On je samo jedan srušen čovek, ali i žrtva previše cinizma koje ga je okruživalo. A cinici su mu se vazda smejali, podsmevali nanoseći mu jedino zločinačke rane na dušu, na srce. I cinici su ga šibali, udarali, a on trpeći sve stoički podnosi, a samo jedno poručuje cinicima svojim - da nikad neće biti onakav kakvim ga njihovo bolno udaranje i šibanje želi da načini ili začini. I na kraju im svima veli:

“Ali će doći jedan dan kad više to nećete moći, jer ću tada biti mrtav… Na raci ćete se zaustaviti, i jedan će od vas u dugom govoru ožaliti me što se nisam mogao otesati”.

I često bi zaseo pesnik sam pored kakve osamljene klupe gde bi iščitavao u tišini sva svoja “iskidana pisma”, sve njihove fragmente, a tako čitajući parčiće svog mladog života. I tek bi u retke noći i pesnik ovaj, a u svoju čašu poželeo da još nalije crnog vina, toliko da preliva, da sve učini crnim, kao što mu je na duši već bilo crno, žudeći da barem tako, makar i putem alkohola načini još jednu svoju slatku, utešnu obmanu, kroz koju će poželeti makar još jednu laž, jer pijan jedino može svaku pesmu da posveti svom voljenom biću, svestan da nije reč o ljubavi, većo o bmani, o laži.

Na kraju kad stigne u svoje lično finale, pesnik poželi da umre, negde na pustom ostrvu, ali ne da istrune u čamovom sanduku, niti u vlazi zemlje, već želi onakvo umiranje u kome mrtav postaje granit, a želi da mu grob bude samo okeansko dno, tu neka ga ožale korali, želi da se ponovo ubrzo rodi, te da najmanje bude reinkarnacija ili cveća ili ptica, zatim poželi da sav njegov jed postane ogromna močavra u kojoj će se namnožiti najotrovnije guje, koje će ujedati cinike bez ikakve milosti, itd.

Zatim je pisao crtice u kojima nam slika život jako siromašnih ljudi, pričajući nam tako najslikovitije moguće o njihovim suzama, o njihovim gorčinama, o njihovom naivnom uzdanju u boga – uzdanje koje neće zagrejati majku siroticu sa smrzlim sirčadima u jednoj zimskoj noći (samo ih mogu zagrejati dve ukradene cepanice dra), jer vera i bog ne pomažu sirotima ni gladnima, pošto njihov mučan život samo je golema nevolja, muka i otuda pesnik kaže: “Oh, ni sam bog ne zna šta radi!”. Za sve siromašne ovo je dakle jedno “strašno vreme”.

Kada dođu strane i izdajničke sile, okupatori i neprilike nestaće domaćinskih njiva, a ćesarska i carska sila nikad se ne brine dovoljno za gladne, za prosjake, kao što ne brinu ni za slabe, ne brinu za one čije je sinove ponovo poklala neka sila, a sila dolazi da bi domaćinske kućne pragove okaljala, uprljala, obeščastila. Sila carska i ćesarska ne haje mnogo ni za obraz, jer oni se ne brinu ni za šta osim da povedu neki svoj novi sukob ili rat.

Ispevao je pesnik o najcrnjim ljudskim sudbinama kroz svoje crtice, a takvi ljudi poput njega bili su svi krivi, čak i kad plaču ali i kad pevaju, i kad se bore za svoje slobode i građanska prava, čak i kad su rodoljubivi, čak i kad se stanu boriti protiv izdajica, jer atmosfera u kojoj žive sramna je, pokvarena, prljava, mračna, crna, ojađena, malodušna, hladna. U takvoj atmosferi obično je najkrivlji pesnik koji ispija svaku svoju čašu (obično onu koju mu prinose), a čašu punu žuči i jeda, te njemu pomirljivom na kraju darivaju tamnicu i okove, izolaciju, zaborav, dok ne usahne načisto, a onda mu navodno dele pravdu i pravicu za zakašnjenjem, ili stanu da mu dele lekcije iz morala.

Kad se pesnik baš umori ima li snage za svoje nove vizije, poduhvate, ima li ako prizna da mu je u glavi već nastala neka vrste zabune. Hodajući dunavskim obalama osetiće se poput svakog grešnika, i onda olako shavtiti kako su ovde sinonimi život i greh (greška). Tu će osetiti teret svih minulih decenija, a tada još nije bio nameran da se preda rečnoj aveti očaja, jer još je trebalo da pojuri ka životu, pre nego završi jednom u samoubistvu.

No, kroz vazduh se već osećalo lebdenje nečeg jako nelagodnog i teškog, a tuga je sve više plavila njegovu pesničku dušu, kojom je shvatao i hvatao reči muzike i muziku reči, a slušao je najvećma o ucveljenosti ucveljenih, sve dok ga ne izdaju zadnje zalihe snage koja već postaje bedna, sve dok mu srce ne počne da malaksava, sve dok ne postane nekako čudno polumrtav. I u svom zadnjem finalu on više neće videti, više neće čuti, pa ipak i dalje - nastaviće sve da oseća.

I tada će odbaciti pesnik sve svoje omiljene knjige, sve razbacati od sebe što mu zasmeta (kao u nekoj vrsta logičnog ličnog rastrojstva), a pokušaće što manje sada da misli, te će sve preokrenuti naopako, sve osuditi na konačnu propast, na nestajanje, zaborav, a jedino što hoće u tom času – biće samo čitanje pisama od voljene persone, a onda će se prisećati baš svega, čak i svih muka i patnji kroz koje je morao sve prolaziti. Voljena žena je, kako sam piše – njegov anđeo, ali i njegov sotona, njegov raj i pakao, njegova dobrota i rđavost, i na kraju - ona je za pesnika Bog. A kad bude povređen i ponižen, srušiće sveti oltar unutar svoje duše, pogasiti na njemu kandilo, polomiti voštanicu sveću, zaključati sveti objekat te sve ostaviti samo zubu vremena te neka propadne i neka se uruši. On je pesnik koji više neće verovati ni u šta, više neće ni voleti. Neće ni osećati, jer je unutar njega sada sve umrlo.

Pesnik je dakle živeo u zemlji koja je jako sumorna, hladna, a živeti tu za njega jeste samo preteško, jer tu je spoznao svoje najveće bolove, kao i svoje najveće bede. Jednog kišnog dana neće poželeti da izađe iz svoje kuće, a neće moći više ni da čita svoje omiljene knjige. Potonuće u more guste magle, u more sete, u more tuge, u more samotnosti, u more uzdaha, u more suza, u more nesreće – u more umora.

Pesnik će u jednoj od pesama kazati stihove ove:

”Ja sam došo ondje gdje su prije

San i život bili jedno isto...

I ništa se promjenilo nije!

A ti moje srce u grudima,

Da ‘l si i ti isto k’o i prije?”.

U pesmi “Plač”, kazaće kako njegove grudi nikad nije zagrejao plamen sreće, ni životnih uživanja, te ničega osim hladnoće nije u prsima bilo:

“I nikad nismo poznali veselje,

Ni šta to znači: živeti život lak,

U našoj duši umirale želje

Ko u pustari procvetali mak

Kroz mraz i bedu stupali smo sami,

Klonuli, slabi ko skrhan prut,

I samo jednom u jadu i tami

Života nam se ukrstio put…”.

Njegovim lugovima, šumama raširila se samo tuga, mrtvilo, tama, pustoš, smrt, bol, patnaj, pesnički i ljudski krik:

“Oko mene su samo moje pesme

Neme, mrtve kao mrtve šume van…

Nad životom promašenim i palim

Ova pesma druže moj, ovaj plač”.

Kad mu u poslednjem pismu ili u zadnjoj pesmi vapaj obuzme dušu, kad noć pocrni, potamni, počađavi, a on zaplače, zajeca, krikne, kad u njemu samom sve umre, utihne, kad sve u sebi sahrani, kazaće:

“Ja se sklanjam s puta sreće vaše,

A sa kitom ljubičice rane,

Kitim sveti grob ljubavi naše”.

Tako je Milutin Uskovović sve govorio i pevao kroz svoje pesme i lirske crtice, a u nastavku može se čuti - kako je o književnosti govorio i razmišljao, a kroz svoje mnoge i mnoge članke, itd…