2 SEPTEMBAR 2024…

 

 

Najpre na terasi jutros uočim cveće samoniklica Lepa Kata u beloj boji procvetala u jednoj od pregršt žardinjera, te tom prvo ugledanom, a čisto jutarnjem cvetu posvetim malo više divljenja i pažnje, jer bez svake sumnje moje drveće, trava i cveće, pčele, itd., dakle čitava flora i dobar deo faune moji su najbolji i jedini prijatelji, a sve ostalo ljudsko i neljudsko dovodim više nego ikad u pitanje, posle avgustovske krađe…

Onda malo isečem kalemarskim makazala, svele ruže, koje uzgajam na terasi u saksijama, pitajući se šta li je otmena, divna gospođa, (majka i baka, supruga) vršljala još pod mojim krovom, šta li je još odnela, ne bih umela da otkrijem, bar ne danas. I proklet bio dan, kad je nekome palo na pamet da mi je u kuću dovede i još da traži da je ugostimo onako, sve za džabe, itd…

Vreme je da se latim svojih paorskih alatki, a posle druženja sa knjigom, sabranim delima Milutina Uskokovića, mojim neoprostivim propustom, za sve ove decenije, kad me polupismen, nenačitan svet samo vešto iskorišćavao, a mojim najlepšim otkrovenjem. A još od sinoć čitam drugu knjigu iz kompleta, i bogme jutros prevalim pola knjige, jer sam nabasala na nešto što se dobro guta – književnost par excellence...

Dakle, avlijskih poslova ima i danas, iako bih nekako baš danas recimo - baš, baš demeblisala, kao sve gradske gospođe, hahaha, posebno ona lopovka, koja me damski pokrala, a ništa ne rade, niti se znoje, a valjaju se kaže u parama, mada iskreno samo možda u ovoj trenutnoj šali, jer draži mi je moj čist i neokaljan obraz, prečista duša, srce, i moje gumene čizme nego sve njihove udobnosti, džipovi, maniri, spoljašnja fasada, maske, jer iznutra sve je to boranija, moj Uskokoviću, itd…

Najpre u “Hirošimi” očistim i počupam sav preostali čeri, rasklonim sve, očistm, počistim, jer da ne misli ona teta lopov što me pokrala da mi je ubila kuću i dom, sreću i volju za život, a zato što nam je u toku avgustovskih 6-7 dana boravka pod ovim časnim krovom odnela samo 400 evra, koje će ubrzo potrošiti na jedno od svojih stalnih šopinga ili putovanja…

U činiji se lepo vidi da nije imalo svrhe držati onoliko bujne šume i lišća zarad ovako malo obranih plodova i to zelenih, nesazrelih i ko zna, da li će ovo išta biti iskorišćeno, itd...

Isčupala sam i preostalo drugo, ostalo, jalovo drvo citrusa i sada je otvoren sav novi čist prostor, te ako mi stigne polovan crep da izvedem svoju najlepšu zamisao u ovoj godini 2024 te da adaptiram iznutra “Hirošimu”, da bude još sve lepše i savršenije…

I mislim da sam sve bliže tome, mada ko zna, možda me neko vazda pokuša da spotakne (iako ne znaju na kakav jak zid udaraju ili tvrd orah, na apsolutno nepotkupljivog čoveka, ne znjau da nema izvinjenja, kao ni para kojim mogu oprati ljagu sa svojih obraza kaljavih đonova, i nema pod nebom im takvog oprosta), ali ja ću ustati i u inat ići dalje da bih eto svedočila dok sam živa čija sve žrtva nisam bila, kako su me pod velom višedecenijskog prijateljstva pljačkali, zavrtali, posebno pod mojim krovom, na mom pragu, najrođenijem, i kako su čak i ovde mi najviše moguće naudili, kako su me na svome namagarčile dve dobre pijateljice i kume, a kako su mi sve žive optužile i napale, samo one čiste, itd…

Koliko sam puta dokazala, posebno sad da na svetu nema čoveka, ni prijatelja, jer sve su to džukele, ološi, a kriju se iza svoje velike vere, a što je još mizernije, misle mogu krasti, jer bog oprašta, ali Vesna niti im oprašta, niti im zaboravlja, već ih svaki dan proklinje, i sve ih moje dobro učinjeno saprelo, kad su mi ovako napravili, misleći da sam rođena neuka, glupa i luda…

Moja rasada salate, gle sve bolje i bolje gruva, raste i jedva čekam da bude kišne prilike da rasadim prvu salatu, jer nestalo je sveže salate na astalu, a terba živeti, te jesti svaki dan nešto sveže...

Nakon toga u dve kofe, jer danas malo treba da se pričuvam, boli me stomak, te da previše ne potežem, kupim lopatom laganu suvu piljevinu i po dve kofe nosim i sipam u mali bunker tamo pored komposta, jer kad renoviram “Hirošimu” ubrzo iznutra, ta piljevina će doći za stazice hirošimske...

Svi balvani posle tri dana isečeni na panjeve i sve je spremno za cepanje drva, ali polako, kad i koliko možemo, a rok nam je bar do 1 oktobra...

Nema više buke motorke, ni prljavštine, a ostaje danas negde u smiraj danas da sve očistimo, sav naš predivan travnjak, te da odnesem piljevinu u ostavu malu...

I uspela sam da napravim ono što sam zamislila pre neki dan, te izdvojih 5 manjih panjeva za sedenje i poređah ih u krug kao Indijanci, a u sredinu nešt oširi panj da nam bude časni astal za šolje, čaše ili vaze pune cveća. Napravila sam dakle novi ili još jedan kutak za sedenje ispod moje divne šljive...

Itd…