17 SEPTEMBAR 2024…

 

 

Jutros sam za sat i po vremena uspela da u cugu pročitam skoro 50 strana Muzilovog romana, a sve preko toga bilo bi ranojutarnje mučenje (zbog sitnih slova), ali upravo sitnim čitalačkim koracima pročitaću nešto ogomno, veliko…

I čitave noći sam se smrzavala ispod jorgana i preko nabačenog ćilima (kao da me nekakva reuma trese iznutra), a prespavala sam sa zimskom kapom na glavi, jer teško podnosim 17 stepni u plusu, a jutros od sevanja u kičmi jedva ustanem, ali se čak dva puta namažem mašću od gavezi i neko dobro podnesem ovaj dan (sunce je ogrejalo oko 12 sati i samo je tada postal malo toplije, sunčanije, ali do tada da se zaledi krv u žilama)...

U letnjoj kuhinjici sačeka me miris ispečenih jabuka kožara, a majka ih ispekla za prvu užinu, koju ja napravim ovako:

U dezertne zdelice podelim pečene jabuke, pospem ih mlevenim bademima i borovim medom – pravi jesenji topli dezert da se zagreje sve iznutra…

Čitav dan u kuhinji kuvamo na jako prijatnih 25 stepeni u plusu, uz stalno otvorena vrata, kao i prozor…

U “Hirošimi” danas je posle 12 sati dosegnulo, ali tek  kada je ogrejalo sunce i do 30 stepeni u plusu, što je dakle jako dobro za klijanje svih bačenih semena i lukova juče...

Onda sam ispekla krambl sa smokvama, za drugu užinu…

Onda je trebalo misliti o ručku te napraviti mnogo raznih jestivih delikatesa...

Kad odoh da prospem vanglu kuhinjskog otpada na komprst zastanem da razgledam kakvo je dakle stanje u mojoj avliji i primetim da je kod mene sve uredno ošišano, složeno, posloženo, a džakovi su tu, brloga i krša, nereda nema - nema elemenata da se zapati ništa što obožava brlog kao zmije, koje trče u krš…

I onda vidim da su neki izbacili svoj dvorišni materijal na put (a mogao je dakle da truli ili da čeka svog Godoa u njihovom dvorištu), ali takva su srpska posla - neće da prljaju svoja velika dvorišta, te je dakle najlakše baciti svoj otpad na sred puta (ulica Španskih boraca), i tako ta gomila tuđeg smeća, nečijeg brloga i danas stoji i tu truli čekajući svog Godoa, a na sred ulice stvara se krš i nered, javašluk, stanište za zmije, itd. U ovoj zemlji inspekcija ne radi svoj posao (nešto nemaju sluha da izađu na teren iz toplih kancelarija, ako im recimo neko ovo ne prijavi, jer nisu zainteresovani da na terenu propitaju loše i aljkave navike svojih vrlih žitelja), niti pišu prijave, a to je dakle put, od velikih 9 metara, sa trotoarima za pešake, a tamo gde je neko bacio ovo svoje smeće. Meni ne daju da ovo prijavim, nauči ljudi da trpe aljkave susede, kao što su ovde naučile drkadžije i dželati da se ponašaju tako kao da je to sve njihovo (svake godine stružu i cepaju drva na putu i trotoaru, i niko ih ne opomene, a čuvaju svoje ograđene avlije, kao što svaki pešački trotoar koriste za parking automobila, jer došla moda i u palanci da svaki član porodice ima po svoj auto, tako da od njihovih parkiranih automobila posvuda čak i na samim krivinama i okukama, ugrožavaju skretanje i ulazak, odnosno izlazak nekih ljudi u svoja dvorišta, itd.)...

Ja kosim i održavam i šire nego što je moje, pravim čistinu i bolju preglednost čak i do puta, kako mi recimo otuda iz tuđeg krša ne bi šiknule zmije…

Onda sam u kuhinjici napravila, od osušenog lišća gavezi mast koju ću sutra procediti, a napravila sam duplu meru, jer sam imala 100 g sasušenog lišća...

Za ručak prvo pravim sataraš, od još jedne doze našeg sazrelog paradajza iz one tepsije, a ostalo je još dve šake da sare tako da sam svaki svoj zeleni paradajz dočekala da fino sazri...

Zajedno mama ja pohujemo plavi patlidžan, kao i belo pileće meso sa mnogo susama...

Vreme je oko uštapa, a eto ga već je tu, te je vreme da osušim lekovite biljke i napravim još čajeva ove jesni koliko se to još može, jer moji čajevi neuporedivo jače i bolje mirišu nego kad ih kupim u biošpajzu onako isečene i usitnjene...

Nasekla sam sav matičnjak u “Hirošimi”, a onda i žalfiju u kamenoj kocki u dvorištu…

Ošišala sam zatim i svu majčinu dušicu u “Hirošimi” i ostavila punu kesu u zamrzivač...

Pod trešnjom na osunčanom danu ispijamo kafu posle ručka...

U goste mi dođe ono mače od proletos koje je vidno poraslo, a jedino preživelo, i poče da se rasteže, proteže, da se prevrće, premeće, uvija, savija, da se umiljava, da se igra, da me posmatra, da mi svojim ćutanjem još mnogo toga danas odgovara. I da mi govori - gledaj kako sam elastično, kako sam savitljivo, živo, gledaj šta sve znam i umem...

Onda sam se malo posle iza ručka povukla u svoju košnicu na 18 stepeni i odgledala jedan film (dramu)...

Itd…