Jutros sam za sat i po vremena uspela da u cugu pročitam
skoro 50 strana Muzilovog romana, a sve preko toga bilo bi ranojutarnje mučenje
(zbog sitnih slova), ali upravo sitnim čitalačkim koracima pročitaću nešto
ogomno, veliko…
I čitave noći sam se smrzavala ispod jorgana i preko
nabačenog ćilima (kao da me nekakva reuma trese iznutra), a prespavala sam sa zimskom
kapom na glavi, jer teško podnosim 17 stepni u plusu, a jutros od sevanja u
kičmi jedva ustanem, ali se čak dva puta namažem mašću od gavezi i neko dobro podnesem
ovaj dan (sunce je ogrejalo oko 12 sati i samo je tada postal malo toplije,
sunčanije, ali do tada da se zaledi krv u žilama)...
U letnjoj kuhinjici sačeka me miris ispečenih jabuka
kožara, a majka ih ispekla za prvu užinu, koju ja napravim ovako:
U dezertne zdelice podelim pečene jabuke, pospem ih
mlevenim bademima i borovim medom – pravi jesenji topli dezert da se zagreje
sve iznutra…
Čitav dan u kuhinji kuvamo na jako prijatnih 25 stepeni
u plusu, uz stalno otvorena vrata, kao i prozor…
U “Hirošimi” danas je posle 12 sati dosegnulo, ali
tek kada je ogrejalo sunce i do 30 stepeni
u plusu, što je dakle jako dobro za klijanje svih bačenih semena i lukova juče...
Onda sam ispekla krambl sa smokvama, za drugu užinu…
Onda je trebalo misliti o ručku te napraviti mnogo raznih
jestivih delikatesa...
Kad odoh da prospem vanglu kuhinjskog otpada na komprst
zastanem da razgledam kakvo je dakle stanje u mojoj avliji i primetim da je kod
mene sve uredno ošišano, složeno, posloženo, a džakovi su tu, brloga i krša,
nereda nema - nema elemenata da se zapati ništa što obožava brlog kao zmije,
koje trče u krš…
I onda vidim da su neki izbacili svoj dvorišni materijal
na put (a mogao je dakle da truli ili da čeka svog Godoa u njihovom dvorištu),
ali takva su srpska posla - neće da prljaju svoja velika dvorišta, te je dakle
najlakše baciti svoj otpad na sred puta (ulica Španskih boraca), i tako ta
gomila tuđeg smeća, nečijeg brloga i danas stoji i tu truli čekajući svog Godoa,
a na sred ulice stvara se krš i nered, javašluk, stanište za zmije, itd. U ovoj
zemlji inspekcija ne radi svoj posao (nešto nemaju sluha da izađu na teren iz
toplih kancelarija, ako im recimo neko ovo ne prijavi, jer nisu zainteresovani
da na terenu propitaju loše i aljkave navike svojih vrlih žitelja), niti pišu prijave,
a to je dakle put, od velikih 9 metara, sa trotoarima za pešake, a tamo gde je neko
bacio ovo svoje smeće. Meni ne daju da ovo prijavim, nauči ljudi da trpe
aljkave susede, kao što su ovde naučile drkadžije i dželati da se ponašaju tako
kao da je to sve njihovo (svake godine stružu i cepaju drva na putu i trotoaru,
i niko ih ne opomene, a čuvaju svoje ograđene avlije, kao što svaki pešački
trotoar koriste za parking automobila, jer došla moda i u palanci da svaki član
porodice ima po svoj auto, tako da od njihovih parkiranih automobila posvuda
čak i na samim krivinama i okukama, ugrožavaju skretanje i ulazak, odnosno
izlazak nekih ljudi u svoja dvorišta, itd.)...
Ja kosim i održavam i šire nego što je moje, pravim
čistinu i bolju preglednost čak i do puta, kako mi recimo otuda iz tuđeg krša
ne bi šiknule zmije…
Onda sam u kuhinjici napravila, od osušenog lišća
gavezi mast koju ću sutra procediti, a napravila sam duplu meru, jer sam imala
100 g sasušenog lišća...
Za ručak prvo pravim sataraš, od još jedne doze
našeg sazrelog paradajza iz one tepsije, a ostalo je još dve šake da sare tako da
sam svaki svoj zeleni paradajz dočekala da fino sazri...
Zajedno mama ja pohujemo plavi patlidžan, kao i belo
pileće meso sa mnogo susama...
Vreme je oko uštapa, a eto ga već je tu, te je vreme
da osušim lekovite biljke i napravim još čajeva ove jesni koliko se to još
može, jer moji čajevi neuporedivo jače i bolje mirišu nego kad ih kupim u biošpajzu
onako isečene i usitnjene...
Nasekla sam sav matičnjak u “Hirošimi”, a onda i žalfiju
u kamenoj kocki u dvorištu…
Ošišala sam zatim i svu majčinu dušicu u “Hirošimi”
i ostavila punu kesu u zamrzivač...
Pod trešnjom na osunčanom danu ispijamo kafu posle
ručka...
U goste mi dođe ono mače od proletos koje je vidno poraslo,
a jedino preživelo, i poče da se rasteže, proteže, da se prevrće, premeće,
uvija, savija, da se umiljava, da se igra, da me posmatra, da mi svojim ćutanjem
još mnogo toga danas odgovara. I da mi govori - gledaj kako sam elastično, kako
sam savitljivo, živo, gledaj šta sve znam i umem...
Onda sam se malo posle iza ručka povukla u svoju košnicu
na 18 stepeni i odgledala jedan film (dramu)...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар