ROBERT MUSIL (1880-1942)…

Enciklopedija “Britannica” o Musilu kaže  ovako (prevod sa negleskog):

“Robert Musil (rođen 6novembra 1880, Klagenfurt, Austrija—umro 15 aprila 1942, Ženeva, Švajcarska) bio je austrijsko-nemački romanopisac, najpoznatiji po svom monumentalnom nedovršenom romanu “Der Mann ohne Eigenschaften” (1930–43; “Čovek bez osobina”).

Musil je doktorirao na Sveučilištu u Berlinu 1908, a zatim je radio kao knjižničar i urednik pre nego što je služio u austrijskoj vojsci u Prvom svetskom ratu (1914–18). (Nasledio je titulu Edler, koju je dodelio svom ocu 1917, ali je nije koristio kao autor) Od 1918 do 1922 Musil je bio državni službenik u Beču, a nakon toga radio je nasumično kao pisac i novinar. Živeo je u Berlinu (1932–33), ali se vratio u Beč do nacističkog anšlusa 1938, kada je pobegao u Švajcarsku, gde je najpre živeo u Cirihu, a zatim u Ženevi.

Musil je počeo pisati kao student i privukao je pozornost 1920-ih pišući razne fikcije i dve drame, “Die Schwärmer” (1920; “The Enthusiasts”) i “Vinzenz und die Freundin bedeutender Männer” (1924.; “Vincent and the Lady Friend of Important Men”), obe su izvedene u Berlinu i Beču. Godine 1924 započeo je svoje glavno delo, “Der Mann ohne Eigenschaften” (“Čovek bez osobina”), duhovit i urban pogled na život u blještavom svetu Austro-Ugarske, ispričan iz perspektive Ulricha, fikcionaliziranog Musila. Prva knjiga objavljena je 1930, a deo Druge knjige 1933; preostali deo objavljen je posthumno 1943”.

No, “Wikipedia”, o Musilu kaže sledeće (prevod sa engleskog):

“Robert Musil (6 studenog 1880- 15 travnja 1942) bio je austrijski filozofski pisac. Njegov nedovršeni roman, “Čovek bez osobina” (nemački “Der Mann ohne Eigenschaften”), uopšteno se smatra jednim od najvažnijih i najutecajnijih modernističkih romana.

Musil je rođen u Klagenfurtu, u Koruškoj, kao sin inženjera Alfreda Edlera Musila (1846, Temišvar – 1924) i njegove supruge Hermine Bergauer (1853, Linz – 1924). Orijentalist Alois Musil (“Češki Lorens od Arabije”) bio je njegov drugo rođak.

Ubrzo nakon njegovog rođenja, obitelj se preselila u Chomutov u Češkoj, a 1891. Musilov otac imenovan je za katedru mašinstva na Nemačkom tehničkom sveučilištu u Brnu, a kasnije je podignut u nasledno plemstvo u Austro-Ugarskom Carstvu. Kršten je kao Robert Mathias Musil i službeno se zvao Robert Mathias Edler von Musil od 22 oktobra 1917, kada je njegov otac postao plemić (nazvan Edler), do 3 aprila 1919, kada je upotreba plemićkih titula zabranjena u Austriji.

Musil je bio nizak rastom, ali snažan i vešt u rvanju, a u svojim ranim tinejdžerskim godinama pokazalo se da je više nego što su njegovi roditelji mogli podneti. Poslali su ga u vojni internat u Eisenstadt (1892–1894), a zatim u Hranice (1894–1897). Školska iskustva odražavaju se u njegovom prvom romanu “Die Verwirrungen des Zöglings Törless” (“Zbunjenosti (Smutnje) mladog Törlessa”).

Nakon diplome Musil je studirao na vojnoj akademiji u Beču tokom jeseni 1897, ali je zatim prešao na mašinstvo, pridruživši se očevom odelu na Tehničkom sveučilištu u Brnu. Tokom sveučilišnog studija danju je studirao tehniku, a noću čitao književnost i filozofiju te odlazio u kazalište i na likovne izložbe. Friedrich Nietzsche, Fjodor Dostojevski, Ralph Waldo Emerson i Ernst Mach bili su posebni interesi njegovih sveučilišnih godina. Musil je završio studije za tri godine i 1902 – 1903 radio kao neplaćeni asistent profesora mašinstva Carla von Bacha u Stuttgartu. Tokom tog vremena počeo je raditi na “Young Törless”-u.

Takođe, je izumeo ”Musilscher Farbkreisel”, Musil “color top”, motorizirani uređaj za proizvodnju mešanih boja aditivnim mešanjem boja s dva različito obojena, sektorska, rotirajuća diska. Ovo je bilo poboljšanje u odnosu na ranije modele, dopuštajući korisniku da mijenja proporcije dvaju boja tokom rotacije i da precizno očita te proporcije.

Musilov seksualni život na prijelazu stoljeća, prema njegovim vlastitim zapisima, uglavnom je bio s prostitutkom, što je delimično tretirao kao eksperimentalno vlastito iskustvo. Ali, takođe bio je zaluđen pijanisticom i planinarkom Valerie Hilpert, koja je poprimila mistične crte. U martu 1902 Musil je podvrgnut liječenju sifilisa živinom mašću. Tokom tog vremena započela je njegova nekoliko godina duga veza s Hermine Dietz, “Tonkom” iz njegovog vlastitog romana, objavljenog 1923 “Herminin sifilistički pobačaj 1906 i njezina smrt 1907” možda su bili posledica infekcije od Musila.

Musil se umorio od inženjerstva i onoga što je doživljavao kao ograničeni pogled na svijet inženjera. Ušao je u novi krug doktorskih studija (1903 – 1908) psihologije i filozofije na Sveučilištu u Berlinu pod profesorom Carlom Stumpfom. Godine 1905 Musil je upoznao svoju buduću suprugu Marthu Marcovaldi (rođenu Heimann, 21 januar 1874 – 6 novembar 1949). Bila je udovica i ponovno se udala, s dvoje djece i sedam godina starija od Musila. Njegov prvi roman, “Young Törless”, objavljen je 1906.

Godine 1909 Musil je završio doktorat s tezom o filozofu Ernstu Machu, a profesor Alexius Meinong ponudio mu je mesto na Sveučilištu u Grazu, što je on odbio kako bi se usredotočio na pisanje. Tijekom sljedeće dvije godine napisao je i objavio dvije priče, ("The Temptation of Quiet Veronica" i "The Perfecting of a Love") prikupljene u Vereinigungen (Unije) objavljene 1911. Tokom iste godine, Marthin razvod je završen, a Musil ju je oženio. Kako je ona bila Jevrejka, a Musil rimokatolik, oboje su prešli na protestantizam kao znak svoje zajednice. Do tada je Musila izdržavala obitelj, ali sada se zaposlio najpre kao knjižničar na Tehničkom sveučilištu u Beču, a potom kao urednik u berlinskom književnom časopisu “Die neue Rundschau”. Radio je i na predstavi pod naslovom “Die Schwärmer” (“Zanesenjaci”), koja je objavljena 1921 godine.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Musil se pridružio vojsci i bio stacioniran najpre u Tirolu, a zatim u Vrhovnom zapovedništvu austrijske vojske u Bozenu (ital. Bolzano). Godine 1916 Musil je posetio Prag i upoznao Franza Kafku, čije je delo visoko cenio. Nakon završetka rata i raspada Austro-Ugarske, Musil se vraća svojoj književnoj karijeri u Beču. Objavio je zbirku kratkih priča “Drei Frauen” (“Tri žene”) 1924. Takođe se divio boemskom pesniku Raineru Mariji Rilkeu, kojeg je Musil nazvao “velikim i ne uvek shvaćenim” na njegovoj komemoraciji 1927 u Berlinu. Prema Musilu, Rilke “nije učinio ništa osim što je prvi put usavršio nemačku pesmu”, ali do njegove smrti, Rilke se pretvorio u “nežan, dobro sazreo liker pogodan za odrasle dame”. Međutim, njegov rad je “prezahtevan” da bi se “smatrao opuštajućim”.

Godine 1930 i 1933 negovo remek-delo, “Čovek bez osobina” (“Der Mann ohne Eigenschaften”) objavljeno je u Berlinu u dve sveske koje su se sastojale od tri dela, na 1074 strana: sveska 1 (I deo: “Neka vrsta uvoda” i II deo: “The Like of It Now Happens”) i 605 stranica nedovršene sveske 2 (III deo: “Into the Millennium” (“The Criminals”)). Deo III nije uključivao 20 poglavlja povučenih iz 2 sveske iz 1933 u tiskarinoj kuhinji. Roman se bavi moralnim i intelektualnim padom Austro-Ugarskog Carstva kroz oči protagonista knjige, Ulricha, bivšeg matematičara koji se nije uspeo uključiti u svet oko sebe na način koji bi mu omogućio posedovanje kvaliteta. Radnja je smeštena u Beč uoči Prvog svetskog rata.

“Čovjek bez osobina” doneo je Musilu tek osrednji komercijalni uspeh. Iako je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, smatrao je da nije dobio priznanje koje zaslužuje. Ponekad je izražavao ljutnju zbog uspeha poznatijih kolega poput Thomasa Manna ili Hermanna Brocha, koji su se duboko divili njegovom radu i pokušavali ga zaštititi od ekonomskih poteškoća te podsticali njegovo pisanje iako je Musil u početku bio kritičan prema Mannu.

Početkom 1920-ih Musil je uglavnom živeo u Berlinu. U Beču je Musil bio čest posetitelj salona Eugenie Schwarzwald (model za Diotimu u “Čoveku bez osobina”). Godine 1932 u Berlinu je na inicijativu Manna osnovano “Društvo Robert Musil”. Iste godine, Manna su zamolili da navede izvanredne savremene romane, a on je citirao samo jedan, “Čovjek bez oosbina”. Godine 1936 Musil je doživeo svoj prvi moždani udar dok je plivao.

Temeljni problem s kojim se Musil suočava u svojim esejima i književnosti je kriza prosvetiteljskih vrednosti koja je progutala Evropu tokom ranog XX stoleća. On podupire prosvetiteljski projekat emancipacije, dok u isto vreme s upitnom ironijom ispituje njegove nedostatke. Musil je verovao da kriza zahteva obnovu društvenih i individualnih vrednosti koje bi, prihvatajući znanost (nauku) i razum, mogle osloboditi čovečanstvo na blagotvoran način. Musil je napisao:

“Nakon prosvetiteljstva većina nas je izgubila hrabrost. Manji neuspeh bio je dovoljan da nas odvrati od razuma i dopustili smo svakom jalovom entuzijasti da se protivi namerama d'Alemberta ili Diderota kao pukom racionalizmu. Udarali smo u bubnjeve zbog osećaja protiv intelekta i zaboravili da je bez intelekta ... osećaj gust poput glupana (“dick wie ein Mops ist”)”.

Namerio se na ideološki haos i pogrešne generalizacije o kulturi i društvu koje promiču nacionalistički reakcionari. Musil je napisao oštru kritiku Oswalda Spenglera pod naslovom “Um i iskustvo: Beleška za čitatelje koji su pobegli od propasti Zapada” (“Geist und Erfahrung: Anmerkung für Leser, welche dem Untergang des Abendlandes entronnen sind”), u kojoj demontira potonje pogrešno razumevanje znanosti i zloupotreba aksiomatskog razmišljanja, kako bi se pokušala razumeti ljudska složenost i promovisati deterministička filozofija.

Žalio je društvene uslove pod Austro-Ugarskim Carstvom i predvideo njegov nestanak. Pregledavajući preokrete 1910-ih i 1920-ih, Musil se nadao da bi Evropa mogla pronaći internacionalističko rešenje za “slepu ulicu imperijalnog nacionalizma”. Godine 1927 potpisao je izjavu potpore Austrijskoj socijaldemokratskoj stranci.

Musil je bio uvereni individualista koji se protivio autoritarizmu i desnice i levice. Tema koja se ponavlja u njegovim govorima i esejima tokom 1930-ih je odbrana autonomije pojedinca protiv autoritarnih i kolektivističkih ideja koje su tada prevladavale u Nemačkoj, Italiji, Austriji i Rusiji. Sudelovao je na antifašističkom Međunarodnom kongresu pisaca za odbranu kulture 1935 godine na kojem je govorio za umetničku nezavisnot protiv zahteva države, klase, nacije i vere.

Poslednje godine Musilova života bile su obeležene nacizmom i Drugim svetskim ratom: nacisti su zabranjivali njegove knjige. Video je rani nacizam iz prve ruke dok je živeo u Berlinu od 1931 do 1933. Godine 1938, kada je Austrija bila anektirana od strane nacističke Nemačke, Musil i njegova supruga Jevrejka, Martha, otišli su u egzil u Švajcarsku, gde je umro u dobi od 61-e godine života, a Marta je napisala Franzu Theodoru Csokoru da je doživeo moždani udar.

Njegovoj kremaciji prisustvovalo je samo osmoro ljudi. Marta je bacila njegov pepeo u šumu Mont Salève. Od 1933 do svoje smrti, Musil je radio na trećem delu “Čoveka bez osobina”. Godine 1943 u Lausannei, Martha je objavila zbirku od 462 stranice materijala iz njegovih književnih ostataka, uključujući 20 poglavlja o galiji povučenih iz III dela pre nego što se 2 sveska pojavila 1933,  kao i nacrte poslednjih nepotpunih poglavlja i beleške o razvoju i smeru romana. Umrla je u Rimu 1949.

Nakon njegove smrti, Musilov rad je gotovo zaboravljen. Njegovi su se spisi ponovno počeli pojavljivati ​​tokom ranih 1950-ih. Prvi prevod “Čoveka bez osobina” na engleski objavili su Ernst Kaiser i Eithne Wilkins 1953, 1954 i 1960. Ažurirani prevod Sophie Wilkins i Burtona Pikea, koji sadrži opsežne izbore iz neobjavljenih nacrta, pojavio se 1995. Musilov rad, uključujući njegove filozofske aspekte, od tada je dobio više pažnje. Milan Kundera je rekao: “Nijedan mi romanopisac nije draži”,  a Thomas Bernhard je rekao da je “ovisan” o Musilu. Jedan od najvažnijih filozofskih časopisa, “The Monist”, objavio je posebno izdanje “Filozofija Roberta Musila” 2014 godine, urednik Bence Nanay”.

Itd…