“PRIJATELJI SU: PRIRODA I KNJIGA” – MILUTIN USKOKOVIĆ…

 

 

“Nesreće očeliče čoveka, u bolu je začeto i stvoreno sve što je lepo od čovečanstva”…

 

U drugoj knjizi iščitavnja od ukupno 5, a prva od sabranih dela Milutina Uskokovića, pod nazivom “Pod životom”, a iz “Predgovora” ili “Uvodnog dela”, želim još nešto ispričati danas novo, nešto što juče nisam znala, jer još nisam bila pročitala, a o Milutinu Uskokoviću, te konačno ispred mena nikad lepše polje otkrivanja, jer čitam njegove crtice, zatim lirske pesme u prozi, i tek ću članke o književnosti do kojh još nisam stigla, jer tek sam na polovini knjige. Sam naziv dela “Pod životom” govori nam da je pesnik pisao i opisivao sve ono što se nalazi “ispod pravog života” ili nam htede poetski pokazati kako uvek od života ostaju samo neki delići ili fragmenti, komadići, sitne čestice.

Pored romana i pripovedaka, Milutin Uskoković pisao je dakle pesme, crtice, članke, a živeći na koncu XIX i početkom XX veka. Svoje radove objavljivao je u mnogim listovima, a tu treba istaći zagrebački “Savremenik”, zatim ”Srpksi književni glasnik”, dalje ”Zorica”, “Nova iskra”, ”Štampa”, ”Samouprava”, “Politika”, ”Slovenski jug”, “Brankovo kolo”, “Beogradske novine”, “Carigradski glasnik”, “Venac”, “Narod”, ”Delo”, potom ”Zvezda”, “Letopis Matice srpske”; “Zastava”, “Srbobran”, “Bosanska vila”, i tako dalje.

Kada je 1904 godine osnovan list “Politika” Milutin Uskoković jeste jedan od urednika pored osnivača Vldaislava i Darka Ribnikara i Branislava Nušića.

Bavio se Uskoković prevodilačkim radom, a za svoje uzore uzeo je ipak Zapad, dakle evropske simboliste, posebno Francuze. Živeo je u vreme kada optimizam nije bio naročito prisetan, a zar bi neko kazao da pesimizma ima danas više nego pre jednog veka. A kad neko kao Uskoković pre jednog veka piše o nikad većem klonuću, policijskoj diktaturi, nazadnoj politici, očaju, rezignaciji, mraku, nasilju, korupciji, društvenoj hladnoći, zar nema sumnje da je i danas sve malte ne isto, slično. Očaj danas i očaj pre jednog veka istis u po svom načinu porekla, ispoljavanja. Kako su mladi ljudi gubili polet i elan pre sto godina, posve slično ako ne isto gube ga i dan danas, a posledice su iste - potrebno je povući se, izolovati, otuđiti što dalje od svega lošega, modernoga. A ako je budućnost bila jako teška i neizvesna pre jednog veka, onda je ona zasigurno još neizvesnija čak i danas.

Kako god, Milutin Uskoković stoji rame uz rame uz naša 3 velikana književnosti, a to su juče pomenuti Veljko Milićević. Isidora Sekulić i Veljko Petrović.

Potekao je Uskoković iz patrijarhalne porodice, pa ipak dobija najšire moguće evropsko obrazovanje. Rodio se 4 juna 1884 u Užicu u porodici trgovca oca Mijaila i majke Sofije Soke. Rodio se u zlatno i prosperitetno doba, a onda je njegov otac propao, a trebalo je izdržavati i hraniti 11 dece koliko su ih Uskokovići imali. Živeli su teško i oskudno. Od 9 sinova i dve ćerke, čak petoro ih umire još kao deca, pa još dvoje kao malo stariji –dakle gube sedmoro dece. Kad je otac načisto propao u poslu, majka Soka se latila igle, šivenja,veza, tkanja, ručnog zlatnog zanata kako bi prehranila decu. I  tako je rano Mijailo spoznao da je najnepouzdaniji biznis u životu biti trgovac, a upravo zahvaljujući ovoj mudrosti oca Mijaila Milutin biva poslat u školu. Ali, kad je dece mnogo, a majka ima samo jednu olovku, ona je majčinski prelomi na 3 dela i svakome udeli da svako dete pohađa školu. I majka je bila saglasna da decu treba školovati. Milutinov najstariji brat zvao se Milan i on postaje oficir, te kao najstariji pomaže porodicu.

Evo kako je Milutin, kao došljak stigao sve do Beograda. Užice je imalo svega 6 razreda gimnazije, a onda je prešao u gimnaziju Vuk Stefanović Karadžić (danas Druga beogradska gimnazija) gde pohađa 7 i 8 razred. Bilo je to 1900 godine, a 1902 upisuje se na Veliku beogradsku školu (današnji univerzitet) i studira pravo, a studije zavrašva 1906 godine (doktorsku disertaciju brani u Ženevi). Dobija državnu pomoć i tako uspeva da se školuje. Čak se i zapošljava na mnoge poslove, jer i to mu pomaže da se sam školuje. Tada je i saradnik nekoliko listova, ali takvi honorari su više nego mali, nedovoljni.

Počeo je da piše još u gimnaziji, i bio član đačke družine koje se bavi pisanjem, te pohađa literarne sastanke, sekcije. U to vreme prevodi sa francuskog i bugarskog jezika. Sa 16 godina objavio je svoju prvu crticu pod nazivom ”A gde je Bog” 1900 godine u “Zorici”. Juče smo čuli šta je prevo sa francuskog, a sa bugarskog prevodi delo “Svitac” Konrada Pfefela 1900 i delo “Jermeni” od Peju Kročalova 1904. Prvo objavljeno Uskokovićevo delo bio je 1905 godine, izašlo pod nazivom “Pod životom”, gde je najviše opisao sirotinju, sve promašene, razočarane, uništene, i zato ga nazivaju po njegovim stihovima pesnikom robova i velike bede, a pesnik je takav da nas uvek opominje da su ljudi ne samo dosadni već i mnogo pakosni.

U svojoj mladosti Milutin Uskoković nije bio sklon socijalističkim idejama Dimitrrija Tucovića, već je bio bliži idejama Jovana Skerlića, te je jedan od učesnika demonstracija koje ruše Obrenoviće. Od 1904 učestvuje na mnogim konferencijama, i kongresima, a otuda sledi zaključak da je itekako bio upućen u dnevnopolitička zbivanja, čak je i neke članke posvetio temama kao što je politika.

Kada je došao zbog disertacije u Ženevu tamo stiče i neka druga znanja, ima interesovanja iz oblasti filozofije, umetnosti, prirodnih nauka, čak putuje i u Pariz gde pored francuske istražuje nemačku i rusku literaturu. U Ženevi je proveo 3 godine, sve do 1911 godine, a stanovao je u pansionu “Fišer” kod porodice protestantskog pastora, i tu se zaljubljuje u njihovu ćerku Babetu, sa kojom se prvo verio 1910, a kojoj je posvetio svoj nagrađeni roman “Došljaci”, sa kojom se venčao, a onda i odbranio disertaciju pod nazivom ”Ugovor o carinskoj uniji i međunarodnom pravu”.

Vraća se iz Ženeve sa književnom nagradom i kao doktor pravnih nauak, a u srpskoj rodini ga ne čeka bogzna kakva bajna karijera, jer je zemlja Srbija polupismena, otadžbina u koju se vraća. A njgea zapošljavaju u carinu, na beznačajno činovničko mesto.

Godine 1911 Uskoković jedan je od osnivača “Društav srpskih književnika”,a već iduće godine 1912 piše prilgo o “Novopazarskom sandžaku” za časopis “Jugoslovenska smotra” koji je pokrenut u Sarajevu od strane novinara iz Austrije Hermana Tauska nakon čega je Uskoković optužen i javno prozvan da je saradnik proaustrijske strane, pa je morao da se javno opravdava, a jedino ga zaštićuje tada “Društvo srpskih književnika”.

Pored starijeg brata Milana imao je Milutin i sestru Božidarku, zatim majku koju je poseben voleo, rado im svima pomagao, dolazio umoran u rodno Užice, te vreme provodio u kafani “Dva bagrema”, šetao Zlatiborom, Tarom, Zlatarom i Javorom, prirodom.

Pošto je imao nežno zdravlje nije regrutovan u vojsku, te nije bio učesnik ni jednog rata, a kao Jugosloven verovao je u veliku ideju ujedinjenja, a kada su nas udarili Bugari Uskoković se mnogo razočarao te 1913. Kažu da je uoči Velikog rat počeo da biva bolestan, a o tome je 1956 ispričala Soja Jevtović inače bliska sa Uskokovićevom suprugom Babetom, a kaže se da je Uskoković patio od neke umišljene ideje (manije gonjenja), a govoreći da ga neko uhodi i prati (što ne bi trebalo nikad isključiti, jer to je vreme policijske diktature, pa čak i u novom parlamentarizmu nije bajno stanje), verjući da žele da ga ubiju (i na kraju zar i nisu!). A da bi se lečio jedan umni intelektualac, ili doktor pravnih nauka  i evropski obrazovan čovek u to vreme u Srbiji nije imao novčanih sredstava! Soja i Babeta su se upoznale još u vihoru Velikog rata u užičkoj bolnicu gde su obe radile kao negovateljice izbeglica iz Bosne.

Milutina Uskokovića Veliki rat je zatekao u Skoplju, a kažu da je bio tada pun optimizma,  sa verom u ujedinjenje, ali već 1915 godine on o svemu misli ipak drugačije, te odjednom sve mu je bezizlaz, prepreka, presečen put, teškoća, pogoršanje. Trebalo je krenuti put albanske golgote u povlačenje i napuštanje zemlje. Svaki Uskokovićev ideal urušen je, te Milutin Uskoković preko Prištine dolazi najpre do Kuršumlije, ali ne i do Užica, te pada  u duševno rastrojstvo, nervnu krizu, pa jedini izlaz i spas, jedino svetlo nalazi u smrti, u vodama reke Toplice, tog 15 oktobra 1915, počinivši samoubistvo.

U samoubistvo kažu odvelo ga je lično nervno rastrojstvo, fizički umor, premor, zamor, psihičke tegobe, povlačenje u sebe, zatvaranje, samoća, jer beše sam, bez igde ikoga, bez oslonca, bez doma, a onda i sve te loše prilike u zemlji - toliko puta viđeni šabloni po kojima se sve mora okončati krajnje tragično.

Uskoković piše o gradu, o dolasku modernog, a nikad ne piše o selu, jer on nije dete i sin sela, nikad i nije živeo na selu, prosto tematika sela nije predmet njegovog literarnog istraživanja. Ali, zato dobro poznaje gradski duh i mentalitete, urbane manire, psihologiju, posebno duh palanački i varoški. A voli da opeva i opiše socijalni status i teške živote radnika, trgovaca, činovnika, mladeži, došljaka u veliki grad, siromaha, i piše o tragičnim i promašenim, o nesrećnim ljubavima, o slomljenim idealima, o sivilu, magli, beznađu, rezignaciji, razočaranju, alkoholizmu, opijumu, samoubistvu. U svoja dela uneo je Uskoković dosta toga autobiografskog, a u svemu je video građu za svoje pisanje, posebno u crnim hronikama, u svakodnevnim tragičnim događajima o kojima sa naveliko novine pisale. I pre sto godina novine su pisale kao i danas o tragedijama, samoubistvima, ubistvima, nasilju, ljubomori, itd.

Smatrao je Uskoković da pisac vazda mora da boravi u prestonici, ali ako to ne može fizički, ona neizostavno tamo mora da je duhovno ili duhom svojim prisutan. Po njemu pisac mora biti baš široko potkovan, ili evropski obrazovan, jer je on po Uskokoviću baš sve – i filozof, i istoričar, i psiholog, i političar i kritičar, analitičar. Uskoković je bio veliki zagovarač evropskih tekovina i prava, dakle sloboda građana, društvenih promena, ljubitelj građanskog društva, koga nema bez dodre kritike. I ne ustručava se Uskoković da kritikuje čak ni one na vlasti, niti se libi da stupi u polemički obračun sa svojim univerzitetskim drugovima. I pribegava ne samo ironiji, već i umetničkom podsmehu.

Kada piše i stvara, vaja svoje junake i junakinje, Uskoković podjednako dobro stvraa i ženske i muške likove (karakternu psihologiju), te oseća podjednak odobro, uspelo oba pola, dobro poznaje kako se u svojoj koži oseća jedna žena, a kako to jeste biti u koži muškarca. I bio je sklon da često razmišlja o samoubistvu. I obožava prirodu, a njegovi najveći prijatelji jesu knjiga i priroda, te kaže da ga samo to dvoje nikada nisu povredil ili izdali, ranili.

Piše Uskoković “lako, tečno i zanimljivo” i zato ga mnogi smatraju našim najboljim književnim stilistom, a kad već tako kaže Veljko Petrović onda je Uskoković još rame uz rame po divoti svoga književnog stila stajao ravno sa Simom Matavuljem i Lazom Lazarevićem.

Pa ipak, Milutin Uskoković jeste jako trgičan pisac i čovek - skroz na skroz. Tako rani talenat, uspeh, čak i prihvaćen, priznat, pohvaljen, nagrađen okončava mlad život samoubistvom. Za života smatran je jednim od najboljih srpskih pisaca, a onda kako to u Srba biva – Uskoković je više decenija književno pokopan i zaboravljen, a onda konačno ponovo zavrednovan i književno otkriven.

U knjizi “Pod životom”, pisao je o ništima, o sirotici koja drhti i dršće, gladna, jadna, pokisla, o beznadežnima, zaboravljenima, još od 1902 godine. Piše i peva voje lirske prozne pesme i crtice u kojima je samo jedna majka, njegova i svačija, prepuna bola, jer su njena deca rasejana kao lastavice, jer je njeno kućno ognjište ugašeno, prazno, pusto, i zato je njena tišina sveta, posebno svečarski otužna, setna, bolna, samotna, i tu jedino mesta ima za njenu majčinsku meditaciju da joj Bog sačuva decu-lastavice ma gde da su, te da ih ne učini siročićima nikad, jer tako crni udes ova majka, njegova i svačija, majka prepuna bola ne bi podnela, a ne bi podnela da njeni sirotani osete nemilosrdnost tuđih hladnih zatvorenih srca i duša za milosrđe. I niko nema tako otužan i napaćen lik, krik, uzdah, urlik kao majka koja je preuna bola, neprebola.

Peva Uskoković o prazninama, o praznini, pustoši, tišini, o svakoj ličnoj, pojedinačnoj, a čovečnoj praznini, daljini. Peva o sezoni praznika kada se sedelo po kafanama i mehanama, pilo, osmehivalo, smejalo. Peva o udisanju opijuma negde i nekad. Peva o gladnoj deci, o vapaju te gladne dece koja od čike ištu hleba, a ne u snegu bačenog groša. Ovako je jedino mogao da peva Milutin Uskoković ili “pesnik robova i bede”, koji ispi sve čaše čamotinje, osame, samoće, dosade, teškoće što mu sada pritiska srce, dušu, um, da bi na kraju izgoreo od svoje sopstvene vatre radosti, samo da bi mu prsti zadrhtali, brada se zatresla, a lice poigravalo, senke zaigrale, munje zatutnjale, zagrmele.

I bio je Uskoković i nesrećan i srećan, a srećan je kad u danu jednom ima sunca, ima osmeha, u duši ima vedrine, čistine. Ali, njegovu sreću uvek mute i uvek kvare, sva ta mala braća ili drugovi koji ništa ne razumeju. I zato pesnik oseća teskobu, a hteo bi na vazduh, na slobodu, u polje, u šumu, na reku, među svoje drveće, da prošeta onim nepoznatim stazama šumskim, da se sit narazgovara sa bubama, sa cvećem, leptirima, čak i da proluta, zaluta, jer njegovo ljudsko srce jeste ipak mladalačko i mlado. Zato svaki uveli cvet privija pesnik sebi na prsa, otkida nežno divlje ruže, privija sebi svaki odbačeni cvet, sve što je kaljavo i ugaženo, zgnječeno, odbačeno i prezreno, te sa svim tim on hrabro razgovara ili o tome lako piše, a pesme su mu i vesele, zatim tužne, naivne, nestašne.

Srećan i presrećan pesnik voli da se izgubi u svakom svom novom sutonu, a onda da ponovo oseti kako jeste biti na svetu zanemaren, odbačen, prezren, otuđen, zakopan. I onda mu se pričini nešto strašno, te kaže: “… činilo mi se da sam sam gadna maska jednog mrtvog čoveka od koje svi okreću glave”. Nigde nije nalazio prave prijatelje, bar ne one iskreno prave, te otuda stihovi ovi: ”Ljut na svet, na život i na sve što me je okruživalo, vratih se u kuću da spavam i da zaboravim na sve”. I to su njegove “atmosvere”, ali još i ovo: ”Sve živi. Sve je čvrsto priljubljeno jedno uz drugo. Jedini ja, usamljen i mrtav, vučem se po ulicama”. I opevaće čak i prvi čas u kome je recimo okusio ili “osetio slast alkohola”, negde 1904.

Njegovi dani prolazili su da bi ponovo došli dani, ali posve drugačiji dani, te pitanje ko će se setiti pesnika Milutina Uskokovića u dane, a u osvite neke nove. Bilo je predivnih noći za pesnika, koji je kazao da je život pak “silan samodržac”.

Pesme je pisao za sve male stvorove, njima je posvetio svoje stihove. Pesma je jedini njegov dar i poklon malom stvoru, svim stvorovima, kao i svetovima. Pero kojim piše oštro je, britko, i ume da nanese bol, da ostavi krvav rez, da se od bola u živo meso zarije, da prokrvari, prokulja, a upravo iz njegovog pera prekipi tako mnogo nezadovoljstva. I zato kaže: ”Slomljene su moje grudi. Otišla je moja snaga, a život doneo umor, od koga me hvata nesvest”.

Njegove pesme pišu se dakle same, a to su uvek pesme za sve nepoznate stvorove, to su pesme koje u sebi nose najiskrenije odjeke, a odjeke životne, i u njima ima tako mnogo malaksanja, umora, pada, potrebe za osveženjem, za ponovnim ustajanjem i vinućem, za oslobađanjem od svakog duševnog pritiska i potištenosti. Pesnik nije bio fizikalac, ni radnik, nikad, jer njegov sav rad beše samo misliti, a zbog previše mišljenja nije mogao da zaspi, jer uvek je radio – samo mislio (mislim-radim dakle postojim), a od previše mišljenja pada umoran, umoren, mrtav. I zato na kraju jedne svoje pesme polazi u snrt, polazi u ono nešto spasonosno, iz čega više nema povratka, polazi u samoubistvo. I možda je zato njegova pesma kako jednom napisa, ispeva - užasna, kreštava ili samo umorna.

Činovnički posao obavlja sa hladnoćom, šablonski, te živi jednolično, monotono, dosadno, po svakodnevnoj monotonoj rutini, mantra, te otuda njedova namrgođenost, namrštenost i nezadovoljsvto. Svi su mu ljudi odjednom stanci, a što više upoznaje neke ljude, sve više postaje udaljen od njiih takođe samih. A onda odjedonm misli s epretvaraja u dim, sažižu u dimu, pa kaže: ”Laž je sve čemu su nas učili… prva je bila naša majka koja nas je slagala. Posle je došao naš otac, pa popa, učitelji i profesori. Laž je sve, jedina je istina naše srce”.

Kad umre jedna ljubav, onda je život na izumiranju, veli pesnik Milutin Uskoković, a nakon toga ostaje stud, hladnoća, elegija, ostaju ”jezovite pesme”, jecaj, umiranje, nestajanje negde u magli, gde sve jeste mrtvo i mrtvilo samao, gde sve jeste srušeno, zatrpano, zakopano. Umoran pesnik, čovek na grobu očevom kaže: ”Nigde sreće nema, Iiživot je bunovan, a prazan san, oče”. I još kaže: ”Varali su me i mučili, oče, i ja sam ti došao, da naslonjen na tebe, kao u danima koji su prošli, isplačem se dugo i slobodno”.

Sa zemlje biće život se baš povukao, utekao, te džaba što je sada kao u Uskokovićevoj pesmi jedno bujno proleće, i sve pokriva tamnilo, crnilo, a snovi koje pesnik sanja čudni su, jer u njima  upregnut je u volujski jaram, da tegli teret, da vuče poput vola sivonje. I slišajući sve ove njegove pesme, da li ga razumemo doista, posle malo preko 100 godina. I osećamo li koliko su jednu mladost pokidali, umrtvili, razbili, uništili, zaustavili, obesnažili, obeshrabrili, nateravši je na jedini izlaz svih bezizlaza, laži i zala - samoubistvo.

Nije voleo Uskoković zimu, a mrzeo je proleće, čak i leto, a jedino je voleo jesen. Lastama je jednom o jeseni pred odlazak kazao kako mu jeste mio život, kako mu se doista mili život, i kako je rad da se sa njima negde vine, te poleti kroz vazduh plavičasti, i stigne tamo gde ima najlepše topline (možda u talase reke Toplice). A onda je porazno shvatio da ne pripada rodu ptica selica, lasta, i morao je da trpi hladnoću i zimu, tu gde i jeste zakopan, tu gde jeste ostao tužno zaleđen, a negde pod nebom bezbožnim, pod nebom po kome ostadoše da lutaju svi njegovi slomljeni snovi, sve nade i sve sreće, pod nebom ispod koga žive samo rđavi i dosadni ljudi, gde peva jedan turoban i večito tužan pesnik, možda on...