.jpg)
“Nesreće
očeliče čoveka, u bolu je začeto i stvoreno sve što je lepo od čovečanstva”…
U drugoj knjizi iščitavnja od ukupno 5, a prva od
sabranih dela Milutina Uskokovića, pod nazivom “Pod životom”, a iz “Predgovora”
ili “Uvodnog dela”, želim još nešto ispričati danas novo, nešto što juče nisam
znala, jer još nisam bila pročitala, a o Milutinu Uskokoviću, te konačno ispred
mena nikad lepše polje otkrivanja, jer čitam njegove crtice, zatim lirske pesme
u prozi, i tek ću članke o književnosti do kojh još nisam stigla, jer tek sam na
polovini knjige. Sam naziv dela “Pod životom” govori nam da je pesnik pisao i
opisivao sve ono što se nalazi “ispod pravog života” ili nam htede poetski
pokazati kako uvek od života ostaju samo neki delići ili fragmenti, komadići, sitne
čestice.
Pored romana i pripovedaka, Milutin Uskoković pisao
je dakle pesme, crtice, članke, a živeći na koncu XIX i početkom XX veka. Svoje
radove objavljivao je u mnogim listovima, a tu treba istaći zagrebački “Savremenik”,
zatim ”Srpksi književni glasnik”, dalje ”Zorica”, “Nova iskra”, ”Štampa”, ”Samouprava”,
“Politika”, ”Slovenski jug”, “Brankovo kolo”, “Beogradske novine”, “Carigradski
glasnik”, “Venac”, “Narod”, ”Delo”, potom ”Zvezda”, “Letopis Matice srpske”;
“Zastava”, “Srbobran”, “Bosanska vila”, i tako dalje.
Kada je 1904 godine osnovan list “Politika” Milutin
Uskoković jeste jedan od urednika pored osnivača Vldaislava i Darka Ribnikara i
Branislava Nušića.
Bavio se Uskoković prevodilačkim radom, a za svoje
uzore uzeo je ipak Zapad, dakle evropske simboliste, posebno Francuze. Živeo je
u vreme kada optimizam nije bio naročito prisetan, a zar bi neko kazao da pesimizma
ima danas više nego pre jednog veka. A kad neko kao Uskoković pre jednog veka
piše o nikad većem klonuću, policijskoj diktaturi, nazadnoj politici, očaju, rezignaciji,
mraku, nasilju, korupciji, društvenoj hladnoći, zar nema sumnje da je i danas
sve malte ne isto, slično. Očaj danas i očaj pre jednog veka istis u po svom načinu
porekla, ispoljavanja. Kako su mladi ljudi gubili polet i elan pre sto godina,
posve slično ako ne isto gube ga i dan danas, a posledice su iste - potrebno je
povući se, izolovati, otuđiti što dalje od svega lošega, modernoga. A ako je
budućnost bila jako teška i neizvesna pre jednog veka, onda je ona zasigurno
još neizvesnija čak i danas.
Kako god, Milutin Uskoković stoji rame uz rame uz
naša 3 velikana književnosti, a to su juče pomenuti Veljko Milićević. Isidora
Sekulić i Veljko Petrović.
Potekao je Uskoković iz patrijarhalne porodice, pa ipak
dobija najšire moguće evropsko obrazovanje. Rodio se 4 juna 1884 u Užicu u
porodici trgovca oca Mijaila i majke Sofije Soke. Rodio se u zlatno i
prosperitetno doba, a onda je njegov otac propao, a trebalo je izdržavati i hraniti
11 dece koliko su ih Uskokovići imali. Živeli su teško i oskudno. Od 9 sinova i
dve ćerke, čak petoro ih umire još kao deca, pa još dvoje kao malo stariji
–dakle gube sedmoro dece. Kad je otac načisto propao u poslu, majka Soka se
latila igle, šivenja,veza, tkanja, ručnog zlatnog zanata kako bi prehranila
decu. I tako je rano Mijailo spoznao da
je najnepouzdaniji biznis u životu biti trgovac, a upravo zahvaljujući ovoj mudrosti
oca Mijaila Milutin biva poslat u školu. Ali, kad je dece mnogo, a majka ima samo
jednu olovku, ona je majčinski prelomi na 3 dela i svakome udeli da svako dete
pohađa školu. I majka je bila saglasna da decu treba školovati. Milutinov
najstariji brat zvao se Milan i on postaje oficir, te kao najstariji pomaže
porodicu.
Evo kako je Milutin, kao došljak stigao sve do Beograda.
Užice je imalo svega 6 razreda gimnazije, a onda je prešao u gimnaziju Vuk Stefanović
Karadžić (danas Druga beogradska gimnazija) gde pohađa 7 i 8 razred. Bilo je to
1900 godine, a 1902 upisuje se na Veliku beogradsku školu (današnji
univerzitet) i studira pravo, a studije zavrašva 1906 godine (doktorsku disertaciju
brani u Ženevi). Dobija državnu pomoć i tako uspeva da se školuje. Čak se i
zapošljava na mnoge poslove, jer i to mu pomaže da se sam školuje. Tada je i saradnik
nekoliko listova, ali takvi honorari su više nego mali, nedovoljni.
Počeo je da piše još u gimnaziji, i bio član đačke
družine koje se bavi pisanjem, te pohađa literarne sastanke, sekcije. U to
vreme prevodi sa francuskog i bugarskog jezika. Sa 16 godina objavio je svoju prvu
crticu pod nazivom ”A gde je Bog” 1900 godine u “Zorici”. Juče smo čuli šta je
prevo sa francuskog, a sa bugarskog prevodi delo “Svitac” Konrada Pfefela 1900
i delo “Jermeni” od Peju Kročalova 1904. Prvo objavljeno Uskokovićevo delo bio
je 1905 godine, izašlo pod nazivom “Pod životom”, gde je najviše opisao sirotinju,
sve promašene, razočarane, uništene, i zato ga nazivaju po njegovim stihovima pesnikom
robova i velike bede, a pesnik je takav da nas uvek opominje da su ljudi ne samo
dosadni već i mnogo pakosni.
U svojoj mladosti Milutin Uskoković nije bio sklon
socijalističkim idejama Dimitrrija Tucovića, već je bio bliži idejama Jovana
Skerlića, te je jedan od učesnika demonstracija koje ruše Obrenoviće. Od 1904
učestvuje na mnogim konferencijama, i kongresima, a otuda sledi zaključak da je
itekako bio upućen u dnevnopolitička zbivanja, čak je i neke članke posvetio
temama kao što je politika.
Kada je došao zbog disertacije u Ženevu tamo stiče i
neka druga znanja, ima interesovanja iz oblasti filozofije, umetnosti, prirodnih
nauka, čak putuje i u Pariz gde pored francuske istražuje nemačku i rusku literaturu.
U Ženevi je proveo 3 godine, sve do 1911 godine, a stanovao je u pansionu
“Fišer” kod porodice protestantskog pastora, i tu se zaljubljuje u njihovu
ćerku Babetu, sa kojom se prvo verio 1910, a kojoj je posvetio svoj nagrađeni
roman “Došljaci”, sa kojom se venčao, a onda i odbranio disertaciju pod nazivom
”Ugovor o carinskoj uniji i međunarodnom pravu”.
Vraća se iz Ženeve sa književnom nagradom i kao doktor
pravnih nauak, a u srpskoj rodini ga ne čeka bogzna kakva bajna karijera, jer
je zemlja Srbija polupismena, otadžbina u koju se vraća. A njgea zapošljavaju u
carinu, na beznačajno činovničko mesto.
Godine 1911 Uskoković jedan je od osnivača “Društav
srpskih književnika”,a već iduće godine 1912 piše prilgo o “Novopazarskom
sandžaku” za časopis “Jugoslovenska smotra” koji je pokrenut u Sarajevu od strane
novinara iz Austrije Hermana Tauska nakon čega je Uskoković optužen i javno
prozvan da je saradnik proaustrijske strane, pa je morao da se javno opravdava,
a jedino ga zaštićuje tada “Društvo srpskih književnika”.
Pored starijeg brata Milana imao je Milutin i sestru
Božidarku, zatim majku koju je poseben voleo, rado im svima pomagao, dolazio umoran
u rodno Užice, te vreme provodio u kafani “Dva bagrema”, šetao Zlatiborom, Tarom,
Zlatarom i Javorom, prirodom.
Pošto je imao nežno zdravlje nije regrutovan u
vojsku, te nije bio učesnik ni jednog rata, a kao Jugosloven verovao je u veliku
ideju ujedinjenja, a kada su nas udarili Bugari Uskoković se mnogo razočarao te
1913. Kažu da je uoči Velikog rat počeo da biva bolestan, a o tome je 1956
ispričala Soja Jevtović inače bliska sa Uskokovićevom suprugom Babetom, a kaže
se da je Uskoković patio od neke umišljene ideje (manije gonjenja), a govoreći da
ga neko uhodi i prati (što ne bi trebalo nikad isključiti, jer to je vreme
policijske diktature, pa čak i u novom parlamentarizmu nije bajno stanje),
verjući da žele da ga ubiju (i na kraju zar i nisu!). A da bi se lečio jedan
umni intelektualac, ili doktor pravnih nauka
i evropski obrazovan čovek u to vreme u Srbiji nije imao novčanih sredstava!
Soja i Babeta su se upoznale još u vihoru Velikog rata u užičkoj bolnicu gde su
obe radile kao negovateljice izbeglica iz Bosne.
Milutina Uskokovića Veliki rat je zatekao u Skoplju,
a kažu da je bio tada pun optimizma, sa verom
u ujedinjenje, ali već 1915 godine on o svemu misli ipak drugačije, te odjednom
sve mu je bezizlaz, prepreka, presečen put, teškoća, pogoršanje. Trebalo je
krenuti put albanske golgote u povlačenje i napuštanje zemlje. Svaki
Uskokovićev ideal urušen je, te Milutin Uskoković preko Prištine dolazi najpre do
Kuršumlije, ali ne i do Užica, te pada u
duševno rastrojstvo, nervnu krizu, pa jedini izlaz i spas, jedino svetlo nalazi
u smrti, u vodama reke Toplice, tog 15 oktobra 1915, počinivši samoubistvo.
U samoubistvo kažu odvelo ga je lično nervno rastrojstvo,
fizički umor, premor, zamor, psihičke tegobe, povlačenje u sebe, zatvaranje,
samoća, jer beše sam, bez igde ikoga, bez oslonca, bez doma, a onda i sve te
loše prilike u zemlji - toliko puta viđeni šabloni po kojima se sve mora
okončati krajnje tragično.
Uskoković piše o gradu, o dolasku modernog, a nikad
ne piše o selu, jer on nije dete i sin sela, nikad i nije živeo na selu, prosto
tematika sela nije predmet njegovog literarnog istraživanja. Ali, zato dobro
poznaje gradski duh i mentalitete, urbane manire, psihologiju, posebno duh palanački
i varoški. A voli da opeva i opiše socijalni status i teške živote radnika,
trgovaca, činovnika, mladeži, došljaka u veliki grad, siromaha, i piše o tragičnim
i promašenim, o nesrećnim ljubavima, o slomljenim idealima, o sivilu, magli, beznađu,
rezignaciji, razočaranju, alkoholizmu, opijumu, samoubistvu. U svoja dela uneo
je Uskoković dosta toga autobiografskog, a u svemu je video građu za svoje pisanje,
posebno u crnim hronikama, u svakodnevnim tragičnim događajima o kojima sa
naveliko novine pisale. I pre sto godina novine su pisale kao i danas o tragedijama,
samoubistvima, ubistvima, nasilju, ljubomori, itd.
Smatrao je Uskoković da pisac vazda mora da boravi u
prestonici, ali ako to ne može fizički, ona neizostavno tamo mora da je duhovno
ili duhom svojim prisutan. Po njemu pisac mora biti baš široko potkovan, ili
evropski obrazovan, jer je on po Uskokoviću baš sve – i filozof, i istoričar, i
psiholog, i političar i kritičar, analitičar. Uskoković je bio veliki zagovarač
evropskih tekovina i prava, dakle sloboda građana, društvenih promena, ljubitelj
građanskog društva, koga nema bez dodre kritike. I ne ustručava se Uskoković da
kritikuje čak ni one na vlasti, niti se libi da stupi u polemički obračun sa
svojim univerzitetskim drugovima. I pribegava ne samo ironiji, već i umetničkom
podsmehu.
Kada piše i stvara, vaja svoje junake i junakinje,
Uskoković podjednako dobro stvraa i ženske i muške likove (karakternu
psihologiju), te oseća podjednak odobro, uspelo oba pola, dobro poznaje kako se
u svojoj koži oseća jedna žena, a kako to jeste biti u koži muškarca. I bio je
sklon da često razmišlja o samoubistvu. I obožava prirodu, a njegovi najveći prijatelji
jesu knjiga i priroda, te kaže da ga samo to dvoje nikada nisu povredil ili
izdali, ranili.
Piše Uskoković “lako, tečno i zanimljivo” i zato ga
mnogi smatraju našim najboljim književnim stilistom, a kad već tako kaže Veljko
Petrović onda je Uskoković još rame uz rame po divoti svoga književnog stila
stajao ravno sa Simom Matavuljem i Lazom Lazarevićem.
Pa ipak, Milutin Uskoković jeste jako trgičan pisac
i čovek - skroz na skroz. Tako rani talenat, uspeh, čak i prihvaćen, priznat,
pohvaljen, nagrađen okončava mlad život samoubistvom. Za života smatran je jednim
od najboljih srpskih pisaca, a onda kako to u Srba biva – Uskoković je više decenija
književno pokopan i zaboravljen, a onda konačno ponovo zavrednovan i književno otkriven.
U knjizi “Pod životom”, pisao je o ništima, o
sirotici koja drhti i dršće, gladna, jadna, pokisla, o beznadežnima, zaboravljenima,
još od 1902 godine. Piše i peva voje lirske prozne pesme i crtice u kojima je
samo jedna majka, njegova i svačija, prepuna bola, jer su njena deca rasejana
kao lastavice, jer je njeno kućno ognjište ugašeno, prazno, pusto, i zato je
njena tišina sveta, posebno svečarski otužna, setna, bolna, samotna, i tu
jedino mesta ima za njenu majčinsku meditaciju da joj Bog sačuva decu-lastavice
ma gde da su, te da ih ne učini siročićima nikad, jer tako crni udes ova majka,
njegova i svačija, majka prepuna bola ne bi podnela, a ne bi podnela da njeni
sirotani osete nemilosrdnost tuđih hladnih zatvorenih srca i duša za milosrđe.
I niko nema tako otužan i napaćen lik, krik, uzdah, urlik kao majka koja je
preuna bola, neprebola.
Peva Uskoković o prazninama, o praznini, pustoši,
tišini, o svakoj ličnoj, pojedinačnoj, a čovečnoj praznini, daljini. Peva o
sezoni praznika kada se sedelo po kafanama i mehanama, pilo, osmehivalo, smejalo.
Peva o udisanju opijuma negde i nekad. Peva o gladnoj deci, o vapaju te gladne
dece koja od čike ištu hleba, a ne u snegu bačenog groša. Ovako je jedino mogao
da peva Milutin Uskoković ili “pesnik robova i bede”, koji ispi sve čaše
čamotinje, osame, samoće, dosade, teškoće što mu sada pritiska srce, dušu, um, da
bi na kraju izgoreo od svoje sopstvene vatre radosti, samo da bi mu prsti
zadrhtali, brada se zatresla, a lice poigravalo, senke zaigrale, munje zatutnjale,
zagrmele.
I bio je Uskoković i nesrećan i srećan, a srećan je kad
u danu jednom ima sunca, ima osmeha, u duši ima vedrine, čistine. Ali, njegovu sreću
uvek mute i uvek kvare, sva ta mala braća ili drugovi koji ništa ne razumeju. I
zato pesnik oseća teskobu, a hteo bi na vazduh, na slobodu, u polje, u šumu, na
reku, među svoje drveće, da prošeta onim nepoznatim stazama šumskim, da se sit
narazgovara sa bubama, sa cvećem, leptirima, čak i da proluta, zaluta, jer njegovo
ljudsko srce jeste ipak mladalačko i mlado. Zato svaki uveli cvet privija pesnik
sebi na prsa, otkida nežno divlje ruže, privija sebi svaki odbačeni cvet, sve
što je kaljavo i ugaženo, zgnječeno, odbačeno i prezreno, te sa svim tim on
hrabro razgovara ili o tome lako piše, a pesme su mu i vesele, zatim tužne, naivne,
nestašne.
Srećan i presrećan pesnik voli da se izgubi u svakom
svom novom sutonu, a onda da ponovo oseti kako jeste biti na svetu zanemaren,
odbačen, prezren, otuđen, zakopan. I onda mu se pričini nešto strašno, te kaže:
“… činilo mi se da sam sam gadna maska jednog mrtvog čoveka od koje svi okreću
glave”. Nigde nije nalazio prave prijatelje, bar ne one iskreno prave, te otuda
stihovi ovi: ”Ljut na svet, na život i na sve što me je okruživalo, vratih se u
kuću da spavam i da zaboravim na sve”. I to su njegove “atmosvere”, ali još i
ovo: ”Sve živi. Sve je čvrsto priljubljeno jedno uz drugo. Jedini ja, usamljen i
mrtav, vučem se po ulicama”. I opevaće čak i prvi čas u kome je recimo okusio ili
“osetio slast alkohola”, negde 1904.
Njegovi dani prolazili su da bi ponovo došli dani,
ali posve drugačiji dani, te pitanje ko će se setiti pesnika Milutina
Uskokovića u dane, a u osvite neke nove. Bilo je predivnih noći za pesnika, koji
je kazao da je život pak “silan samodržac”.
Pesme je pisao za sve male stvorove, njima je posvetio
svoje stihove. Pesma je jedini njegov dar i poklon malom stvoru, svim stvorovima,
kao i svetovima. Pero kojim piše oštro je, britko, i ume da nanese bol, da ostavi
krvav rez, da se od bola u živo meso zarije, da prokrvari, prokulja, a upravo
iz njegovog pera prekipi tako mnogo nezadovoljstva. I zato kaže: ”Slomljene su moje
grudi. Otišla je moja snaga, a život doneo umor, od koga me hvata nesvest”.
Njegove pesme pišu se dakle same, a to su uvek pesme
za sve nepoznate stvorove, to su pesme koje u sebi nose najiskrenije odjeke, a
odjeke životne, i u njima ima tako mnogo malaksanja, umora, pada, potrebe za
osveženjem, za ponovnim ustajanjem i vinućem, za oslobađanjem od svakog duševnog
pritiska i potištenosti. Pesnik nije bio fizikalac, ni radnik, nikad, jer njegov
sav rad beše samo misliti, a zbog previše mišljenja nije mogao da zaspi, jer uvek
je radio – samo mislio (mislim-radim dakle postojim), a od previše mišljenja
pada umoran, umoren, mrtav. I zato na kraju jedne svoje pesme polazi u snrt,
polazi u ono nešto spasonosno, iz čega više nema povratka, polazi u samoubistvo.
I možda je zato njegova pesma kako jednom napisa, ispeva - užasna, kreštava ili
samo umorna.
Činovnički posao obavlja sa hladnoćom, šablonski, te
živi jednolično, monotono, dosadno, po svakodnevnoj monotonoj rutini, mantra,
te otuda njedova namrgođenost, namrštenost i nezadovoljsvto. Svi su mu ljudi
odjednom stanci, a što više upoznaje neke ljude, sve više postaje udaljen od njiih
takođe samih. A onda odjedonm misli s epretvaraja u dim, sažižu u dimu, pa
kaže: ”Laž je sve čemu su nas učili… prva je bila naša majka koja nas je slagala.
Posle je došao naš otac, pa popa, učitelji i profesori. Laž je sve, jedina je istina
naše srce”.
Kad umre jedna ljubav, onda je život na izumiranju,
veli pesnik Milutin Uskoković, a nakon toga ostaje stud, hladnoća, elegija, ostaju
”jezovite pesme”, jecaj, umiranje, nestajanje negde u magli, gde sve jeste
mrtvo i mrtvilo samao, gde sve jeste srušeno, zatrpano, zakopano. Umoran pesnik,
čovek na grobu očevom kaže: ”Nigde sreće nema, Iiživot je bunovan, a prazan san,
oče”. I još kaže: ”Varali su me i mučili, oče, i ja sam ti došao, da naslonjen
na tebe, kao u danima koji su prošli, isplačem se dugo i slobodno”.
Sa zemlje biće život se baš povukao, utekao, te džaba
što je sada kao u Uskokovićevoj pesmi jedno bujno proleće, i sve pokriva
tamnilo, crnilo, a snovi koje pesnik sanja čudni su, jer u njima upregnut je u volujski jaram, da tegli teret,
da vuče poput vola sivonje. I slišajući sve ove njegove pesme, da li ga
razumemo doista, posle malo preko 100 godina. I osećamo li koliko su jednu mladost
pokidali, umrtvili, razbili, uništili, zaustavili, obesnažili, obeshrabrili, nateravši
je na jedini izlaz svih bezizlaza, laži i zala - samoubistvo.
Nije voleo Uskoković zimu, a mrzeo je proleće, čak i
leto, a jedino je voleo jesen. Lastama je jednom o jeseni pred odlazak kazao kako
mu jeste mio život, kako mu se doista mili život, i kako je rad da se sa njima negde
vine, te poleti kroz vazduh plavičasti, i stigne tamo gde ima najlepše topline
(možda u talase reke Toplice). A onda je porazno shvatio da ne pripada rodu
ptica selica, lasta, i morao je da trpi hladnoću i zimu, tu gde i jeste
zakopan, tu gde jeste ostao tužno zaleđen, a negde pod nebom bezbožnim, pod nebom
po kome ostadoše da lutaju svi njegovi slomljeni snovi, sve nade i sve sreće, pod
nebom ispod koga žive samo rđavi i dosadni ljudi, gde peva jedan turoban i
večito tužan pesnik, možda on...
Нема коментара:
Постави коментар