KLARISIN PRIJEM…

 

 

Juna 2018 čitala sam “Sopstvenu sobu” Virdžinije Vulf, a onda je trebao da protekne neko dobro vreme, nečitalačko nevreme, a sve do februara 2024, dakle 6 godina samo, te da se iznova vratim Virdžiniji Vulf i njenom sledećem delu “Ka svetioniku”, te sve do prekuče, do septembra 2024, kada sam treći Virdžinijin naslov pročitala “Gospođa Dalovej”, za svega 2 dana, a onda ispisala novu listu još njenih nepročitanih dela.

I uvek postoje autori čiju sam bar jednu knjigu pročitala, morala pročitati, a ima i onih od kojih sam gotovo sve ili skoro sve pročitala, ali još uvek ima i autora, za koje nisam čula, a živeli su jako davno, davno, te sam dakle trebala čuti, od kojih ama baš ništa još nisam pročitala, neoprostivo bez svake sumnje, itd. A onda mi postane skriveni cilj ili motivacija da upravo čitam one autore za koje još nisam čula, a moraju biti iz neke davnine, mahom svi mrtvi, ali sam onda čitajući neke druge knjige nabasala na njihova imena ili dela.

Kad poslovi stiskaju kao septembarske jutarnje magle, a sve neke mnoge obaveze, a knjiga ne bi smela da trpi, ali trpi, jer čemu knjige, nisu nikad bile važne, onda posve umoran čovek na koncu jednog jako zamornog i jako teškog dana seda nadnet nad upravo sinoć pročitanim ramanom toka svesti da se nad njim do ko zna koje doba noći nešto više pozabavi. Jer treba vratiti pročitanu knjigu sutra, te uzeti neku drugu i tako sve u nedogled čitanja...

Dakle čitava virdžinijanska zavrzlama u pomenutom romanu “Gospođa Dalovej” odvija se u trajanju od samo jednog londonskog užurbanog dana, a glavna junakinja Klarisa Dalovej rastrzana “umire”, “gine” samo da upriliči još jedan od svojih raskošnih prijema. Ali, kad Virdžinija Vulf knjigu svoju piše onda tu najmanje ima priče o pukom prijemu, a najviše pak o ljudima koji su obeležili Klarisino mladalačko doba, mladost. I zato treba zaploviti ovim romanom toka svesti i doživeti šmek jedne takve uzavrele atmosfere u sred Londona.

Gospođa Dalovej dakle sluti, te oseća da se svakako nešto strašno još mora dogoditi. Imala je već preko 50 godina i dosta sedih vlasi u glavi. Obrela se sama na ulici, jednoj od londonskih uzavrelih ulica po kojima sada posmatra sve što voli, sve što opaža, a posebno voli život, u mesecu junu.

Sve se događa nakon završetka rata. I već razmišlja kako će zablistati večeras na prijemu koji iste ove večri organizuje. Njeno ime je dakle Klarisa. Najpre se susreće sa poznanikom iz detinjstva koji se zove Hju. Odmah je i njemu počela pričati, nabacivati o svom večerašnjem prijemu i naglašavajući ko će sve tu doći.

Njena simpatija i neostvarena ljubav bio je avanturista, pustolov Piter Volš. Imala je ćerku Elizabetu. Volš beše izgleda jedina osoba sa kojom može Klarisa da diskutuje, da se raspravlja, da se prepire, itd. Ona je za njega bila samo vrlo savršena domaćica što ju je dovodila jedino do plača. Na kraju blagosiljala je svaki dan, a posebno onaj u kome je shvatila da bi najveća greška bila da se za njega jednom udala. Sreća pa nije. Ona je trebala više slobode u braku, svoju autonomiju i nezavisnost. Svoju sreću našla je uz Ričarda.

Volš je vodio promašen život, a Klarisu bi doživljavao kao hladnu i bezdušnu ženu. Snoba. I dok hoda londonskim ulica Gospođa Dalovej posmatra taksiste, te razmišlja kako je postal opasno voleti. Mučilo ju je to što ne zna ništa, čak ni jezike, čak i to što ne čita. No i pored toga ona ima vrlinu ili osobinu da dobro pozna ljude po nekom svom urođenom instinktu. I počela je dok hoda da se tako mnogo toga, skoro svega priseća. Razmišljala je Klarisa Dalovej o smrti, o prolaznosti, o nestajanju. I onda je pred mnogim izlozila sanjarila, a poželela je da ima neki drugačiji izgled, pa čak i da započne, samo da može,  neki novi život. Kad bi mogla da ponovo sve počne Klarisa, onda bi se ona bavila politikom. Ovako, pošto ništa ne može,  ona se osećala jako čudnom, neprimetnom, nevidljvom.

Njena velika strast bile su rukavice i dugo ih je posmatrala pred jednim od londonskih  izloga. A potom je ušla u cvećaru. Tu je izabrala željeno cveće – mirisni grašak.

Na ulicama Londona, parkova, skverova, toga dana bilo je mnogo ljudi. Jedan od njih je i Septimius u društvu svoje supruge Recije. Reč je o čoveku koji razmišlja o samoubistvu, o čoveku koji je za neke sebičan, za druge bolestan. Čovek koji beleži o postojanju boga, a umeo je i da pričeka. Obreli su se ispod jednog drveta te zaseli na klupu. Svojom pojavom plašio je druge ljude u prolazu, da li zato što je jednom bio učesnik rata.

Kada se Gospođa Dalovej vratila kući saznala je porazno da će njen suprug ručati bez nje, van kuće, kod nekog uvaženijeg,  a kod ledi Braton. Nastavila je da čita “Memoare iz Moskve” i počela da uviđa šta jeste to što joj i dalje nedostaje, a nisu ni lepota, a ni duh,a kad je doterivala svoju kosu, vadeći šnale, počela je da razmišlja ponovo o smrti, o umiranju, videći čak u tome neku vrstu posebne sreće.

Bilo joj je tek 52 godine, a jedino što jeste mogla sada – bilo je da se posve pogruzi i sama zaroni u srce svog sadašnjeg trenutka, očekujući večerašnji prijem. Izvukla je stoga svoju zelenu svečanu haljinu, a kad opazi da je pocepana, potraži konac i iglu da to okrpi.

U kuću joj upada prijatelj iz mladosti Piter Volš, koji po svom čudnom običaju stalno se poigrava sa nožem. Po njemu Klarisa je paklena mučiteljka njegove prošlosti, duše. Tu je stigao ne bi li joj otvorio svoju rastrzanu dušu, ali ne može, te ćuti, taji, jer ona je ili uvek hladna ili nalickana što je njemu dostojno samo prezrenja.

Seli su na njenu plavu sofu, a trebalo je ispričati se o million stvari koje su se dogodile, a sada joj priča samo da je zaljubljen u jednu udatu Indijku majku dvoje dece zbog koje namerava da se razvede. Klarisa je u sebi samo potvrdila da je Volš najveća budala na svetu. Onda je stao plakati tu pred njom Klarisom,  koja ga po svom instinktu prijateljski utešno poljubi. Razmišljala je o svojoj usamljenosti i to kako ju je muž ostavio samu da ruča.

Pokazala mu je zatim svoju ćerku Elizabetu. Ne stigavši da mu odgovori koliko je zaista srećna u svom braku sa Ričardom. Na odlasku pozvala ga je na svoj prijem. A kada je Volš otišao pomisli da je od sebe tu pred njom napravio samo budalu pokazavši joj kako je slab i ranjiv. Bio je prazan. Bio je šupalj iznutra. Razmišljao je o svojim mnogim postupcima, a pitajući samoga sebe zašto sve tako želi da počini. No ipak imao je Volš veliku potrebu da se nekome otvori, olakša, da ga neko uteši, sasluša, ili da nekud nestane izvan kruga ljudi koji monotono žive samo kao bedne muške i ženske larve.

Ponovo je otkrio Volš koliko je Klarisa hladna, neprobojna, neosetljiva, ne tajeći sam sebi da je i dalje voli. I sve u svemu svi su toga dana baš mnogo razmišljali u svojim glavama, mozgovima, ili zapažali, ili spoznavali nervima šta su izgubili, šta ostavljali, šta dobijali, te kao da se baš posvuda nalazila lepota za kojom su svi jurili, trčali, vrtoglavo.

Ričard Dalovej važio je za čestitog, ali ipak dosta ograničenog čoveka, važio za tupoglavca, te bio samo jedan od plemića koji su ulaskom u politiku osuđeni na propast. A Klarisa ili Gospođa Dalovej bila je dakle žena koja zna šta hoće, a nosila je oštroumnost ispod svih svojih površina kože, kore, važila za pronicljivu, bila vična da kreira neki svoj sopstveni svet. Nije bila ni lepa, ali su je svi pamtili. I večeras će oko sebe na prijemu sakupiti jako mnogo dosadnih ljudi, a bila je jedna od onih koji čine samo dobro radi nekog dobra.

Umela je u životu da uživa neizmerno. Bili su joj potrebni ljudi i zato ih je neki kažu okupljala vazda oko sebe, upravo kao i večeras što će na svom prijemu podražavati, jer želela je da se malo razbacuje te da im svima pokaže, a kroz sve te svoje besmislice i mnoga druga tupljenja kako se ličnost svoja može i da sve izgubiti, posebno kad se igra igra pokazivanja ili govorenja suprotno od onoga što se zaista u sebi potajno misli.

Volša su mučile mnoge jake strasti, a svojim iskustvima stremio je da se ipak okreće ka svetlosti. Osećao se muški moćno, a uživanje bilo je njegov najveći smisao, te odbija patnju posebno patnju za Klarisom kao nekada u prošlosti, mladosti. Nakon 50 godina više nikome nije potreban neki drugi čovek, bližnji, jer ne trebaju mu svi ti ljudi, a tako je dakle razmišljao ženskaroš Volš.

Najgluplji san bio bi postati nesrećan. No, ipak bilo je i junaka koji su dualni ili u isti čas i srećni i nesrećni, a takvi hodaju londonskim ulicama nekako jako usporeno ili sporo. I dok hodaju zar onda sav taj svet kojim se ići i hodati mora nije lišen svakog smisla, i nije li to jedan  svet bez ikakvog smisla. Svet u kome se samo sreće mržnja, gnusobe, i mnogo očajanja. I pošto je svet tako loš onda takvom svetu ne treba rađati decu, jer i deca se tako dalje osuđuju samo na svetske patnje, na bezizlaz, teskobu,  na taštinu, na banalnost. I to je svet u kome ljudi združeno žive kao u čoporu čiji je jedini uzvišeni cilj da love. Ulice su mnogo bučne, hučne, pune vriskanja, dreke, ali i nečovečnosti, hladnoće. Svet ljude lovi svojim zamkama nalik mišolovkama. Žene u takvom svetu završavaju vazda žive spaljene na lomačama. Svetom hodaju gomile nekavih ludaka. Svet ide za svojim sitnim razonodama. Svet je potonuo u jad, u beznadežnost.

U svetu su takvom ljudi sami i nesrećni. Ljudi plaču, jecaju, nemaju osećanja, ne mogu više da osećaju. Ne umeju da više osećaju. Jer svet odvlači ljude na dno svoje tamne provalije. I mnogo je ravnodušnosti, greha, zločina, ruganja, laži, vređanja. Smrt dolazi kao jedina uteha i bekstvo iz takvog sveta. Zato mnogi u svetu pomišljaju na samoubistvo.

Samoubice dobro čuju kako im svet na sve načine poručuje da se napokon i već jednom ubiju. Onaj koji razmišlja o samoubistvu počesto jeste sam i prezren, odbačen, napušten, slab, zaboravljen. I mnogo je ironije u tom svetu, nepravde. Svet polako postaje džinovski sanatorijum, ludnica, koja navodno obećava samo dobru negu za sve. Samoubistvo često postaje jedini izlaz - spasenje.

Ljudi koji nemaju vremena da čitaju – oni su neprjatelji prema svim obrazovanim ljudima. Svet dakle tone u duboku krizu i to depresivnu. I onda ispliva da ljudske prirode itekako mogu biti jako nemilosrdne. Ljudi beru svoju najstravičniju bol u ovom svetu.

Svet kao da jeste izgubio svoju pravu meru. Mnogo je samoobmana u svetu, lažnih poruka i proroka, i sve se više priča o smaku sveta, apokalipsi. Svet gubi razum i tone u glib ludila. Mnogo je varalica u svetu. Mnogo sumnje. A samo oni kojima je veoma udobno i dobro - govoriće kako je ovaj svet jako dobar, kako je ovaj život tako dobar. A tako će dakle govoriti samo oni, maloborjni sa po nekoliko desetina hiljada funti godišnje zarade.

Protiv života glas pobune podižu samo oni prema kojima ovaj život nikada neće biti majčinski toplo darežljiv, te zato u svetu stvar života ili pitanje umiranja postaje posve lična i privatna stvar.

Vredi li onda u takvom životu biti tvrdoglav, ili biti sklon rizicima, ili se podati staračkim okrutelostima, biti puki posmatrač, ili tek čovek koji trpi mnoge drskosti, ili priznati da je teško shvatiti, ili imati smelosti te reći zaista ono što se oseća.

Klarisa je dakle jako uzbuđena danas, a oseća uznemirenost pre nego počne prijem. Neke je zvanice namerno izostavila da pozove, posebno neke jako dosadne londonske žene. Ričard se vratio kući donevši buket ruža. Iako joj ne kaže da je voli ona je pored njega nekako srećna. Između njih pak zjapila je provalija za svaku vrstu poštovanja, jer svako želi svoj čas samoće. Biti sam i svoj, čak i u braku, uvek je značilo imati samopoštovanja.

Odjednom Klarisa oseti očaj, oseti se jako nesrećnom. Nešto neprijatno stiskalo ju je. Da li je najzad ona samo snob kako je volš smatra od početka. moždačak i ne zna kako da definiše svoju ljubav, niti kako da je više objasni. Može li snagom svoje ženske moći proniknuti u dubine svojih mislenih zapitanosti. I koliko Klarisa poznaje svoju sopstvenu dušu. I zna li ona uopšte šta ovaj život jeste ili nije.

Nije umela da piše. Niti da svira klavir, niti je umela da misli. A njena sva potreba kao da su bili svi ti ljudi koje bi samo volela, pa ipak na kraju pričala je samo mnogo gluposti. I ponovo je zaokuplja tema smrti, odlazak, kraj. Nečiji dolazak vazda prekida tok njenih misli, njeno razmišljanje o smrti.

Nije zaboravljala na prijem koji večeras treba da upriliči. I znala je isto tako da razornu moć u sebi krije, nosi čak i ljubav. Znala je da lepota i istina takođe mogu nestati u velikoj ljubavi. Mnogi su je prezirali. Klarisa je umela da savlada, pobedi svoje emocije.

Životima ipak treba dati svrhu, smisao, a samo kroz patnju dolazila su mnoga saznanja. No, nisu svi mislili tako, zato su postojala mnoga različita gledišta i pogledi na život i svet. Samo slobodni ljudi shvatali bi koliko su doista presrećni. Najviše od svega povređuje nas zaborav. I najviše od svega opeče nas nezahvalnost. Čak i radost ima krupne nedostatke, mane.

Septimus otvara prozor i baca se sa njega, počinivši samoubistvo. Te večeri Volš se dvoumi, bori sam sa sobom, te pomišlja da izbegne večeras Klarisin prijem, kad već nije izbegao čitanje njenog pisma.

Večera je kod Klarise već počela. Volš pristiže. Mnogi su došli da bi samo ćaskali. Klarisin prijem neće pokvariti čak ni vest o nečijem samoubistvu. Pije se tokajac.

Svakome ko pristigne Klarisa izgovori da je baš presrećna što ga vidi, što ih sve vidi, ali iza te učtive bontonske, londonske  ljubaznosti krije se maska velike neiskrenosti. I nekima se neće čak ni obradovati. za Volša tu su se sjatili mnogi londonski snobovi. I sve same velikaše njuške. Zikovci ili lupeži – dvoumi se Volš kako da ih sve razdeli. Ulizice. Licemeri. A neprijatelji su čak nužniji od prijatelja.

Prijemom odjeknu vest o nečijem samoubistvu, a tema party veselja odjednom postade smrt, nečija smrt. A kad je čula da se njima nepoznat mlad čovek ubio, zapitaće se Klarisa kaao, a onda i zašto je to učinio. Najveći prkos oduvek bila je samo smrt. A usamljeni, neshvaćeni ljudi u smrti nalaze jedini prijateljski zagrljaj. Za Klarisu umreti upravo sada i ovde najveća je moguća sreća, jer život nam ljudi načine tako nepodnošljivim.

Ova vest o samoubistvu bio je najpre neki njen poraz, zatim neka njena sramota, jer Klarisa uviđa da čak nekima i zavidi,  te da je nesrećna, da je neiskrena, da je izgubljena. Samoubicu ne može više ni da sažaljeva, no on joj ipak negde pomaže da spozna svim osetilima lepotu, radost. Nakon ovog razmišljanja vraća se Klarisa nazad prijemu, zabavi, zvanicama, prijateljima.

Volš je na kraju primetio da Klarisi ipak nešto u životu nedostaje. I ne samo da je snob, ona često može biti i vrlo surova. No, ona je jako sentimentalna žena čistog srca.

Gospođa Dalovej kaže na kraju da jeste vredno pričanja samo ono što se da i može osetiti, te da je pamet dakle jako glupa, da treba izražavati ono što se oseća. Ali,Volš i dalje nije znao šta sve oseća.

Ljudi mogu biti jako teški. I svet je tamnica u kome smo svi mi zatvorenici. A u starosti dolazi do slabljena osećanja po Volšu, a po Seli sa starošću osećanja su mnogo dublja, te narastaju.

Klarisin prijem je okončan. Zvanice odlaze. Odaje se prazne, a za svima njima ostao je samo nered. I pamet kao da više ničemu ne vredi. Treba  se dakle pozdraviti. Neki su ostali kao Volš pitajući se kakav je kod njega ili u njemu neki novi strah. Možda zanos. Ili uzbuđenost. Život.

Ta ispunjenost bila je ipak Gospođa Dalovej, kao njegovo svo žuđeno, sanjano, a blisko prisustvo.