MUZILOV ULRIH U KLUPKU SILA…

 

“Čovek bez osobina”, jeste nedovršeni roman Roberta Muzila, austrijskog pisca koji se našao na udaru fašita, započet sa pisanjem 1924, a sloviće za njegovo glavno delo (remek-delo), iz 3 dela, (dve knjige). Prvi deo izašao 1930,  drugi 1933, da bi poslednji treći deo izašao tek posthumno 1943, a ostao nažalost nedovršen, jer je Muzil aprila 1942 doživeo moždani udar, od koga je i umro.

Prvi deo romana nazvao je “Neka vrsta uvoda” i on obuhvata 19 glava, drugi deo zove se “Dešava se što je čoveku jednako”, i obuhvata 104 glave (ovo je samo prva knjiga od 848 upravo pročitanih strana). Treći deo ili druga knjiga od 691 strana (od sutra tek početak čitanja) poneo je naziv “U hiljadugodišnje carstvo (zločinci)” i obuhvata 58 glava, ali tuje i dodatak.

Muzilov roman “Čovek bez osobina” doživeo je tek godine 2006-e da bude objavljen kao “prvi celoviti srpski prevod”, a ovaj roman je kako još kažu “epska satira Austrougarske monarhije uoči Prvog svetskog rata”. Radnja romana događa se 1913 u Beču, a kad Muzil kaže u svom naslovu “Čovek bez osobina”, treba imati na umu Ulriha, glavnog junaka, tj. “čoveka bez ideologije”, te se ovaj roman može s pravom smatrati nekom vrstom Muzilove “utopije nove ere”.

Čovek bez osobina ili naš junak Ulrih živi u prostorima svoje unutršanje, a “otmene tišine”, a u svom stanu načičkao je na police mnogo knjiga. Ako se pitatete čime se Ulrih još bavi, odgovor je samo jedna jedina reč - “besmislicama”. Nije radio ništa. Pratio je tok vremena, tok svojih misli, ali počesto nije ili jeste uspevao da odgonetne kuda ide to novo vreme. Najviše je govorio sam u sebi, te tako na početku reče nam: ”Možemo činiti šta god hoćemo… u ovom klupku sila to ni najmanje nije važno”.

Bio je star 32 godine, a važio je za samostalnog mladog čoveka i bio sin čoveka sa velikim osobinama, sin imućnog čoveka, profesora i pravnog savetnika, naučnika, a upravo takav uvažen otac često je prekorevao svoga sina bez osobina. I često je bivao Ulrih samo pobuđivan da mnogo razmišlja, a kao jedan od onih koji ljube svoju otadžbinu, patriju, kazao je da njegova otadžbina nažalost ne slovi za najbolju. Gde god stigne čovek bez osobina, on se bavi samo ”vrednim i nekorisnim stvarima”.

Postade dalje sklon sanjarenju, kad već nije bio naklon donošenju odluka. I imao je svojih vrlih poteškoća počesto se osećajući samo kao kakav sputani ludak u ludačkoj tesnoj košulji, a sputavaju ga najvećma, 3 velike stvari: tradicija, predrasude i ograničenosti. Za njega život nije samo predivna palata i dobro ukrašena rezidencija.

Jedna od njegovih žena, tačnije ljubavnica zvala se Leona, koja se povremeno bavila prostitucijom. I jedne večeri gadno je pretučen na ulici, kada je spoznao mušku slabost te potražio ili na dar dobio novu ljubavnicu, koja ga nalazi pretučenog i spašava. A nakon buđenja kazaće nam o tome kuda zapravo se kreće civilizacija: “Čovečanstvo proizvodi Biblije i puške, tuberkulozu i tuberkulin. Ono je demokratsko prema kraljevima i plemstvu; zida crkve, pa onda protiv crkava univerzitete; pretvara manastire u kasarne a kasarnama dodeljuje vojne sveštenike”.

Nova ljubavnica postaje misteriozna dama koja ga slučjano pronalazi i onda spašava prebijenog na ulici, a zapravo njegova nova spasiteljica bez imena i adrese, koju će on prozvati Bonadea. Ulrih živi u zemlji koja se zove Kakanija (misli se na Austrougarsku monarhiju, carevinu, a onda i na Austriju), a kao žitelj Kakanije on smatra da je život tu posve kratak, te od života treba uzeti što više se može, te tako za sreću nije važno šta se želi, već samo ono što se dakle postiže.

Kakanija je propala i neshvaćena zemlja, država, čak i pored činjenice da njome upravlja i rukovidi samo najbolji birokratski aparat u Evropi. U jednoj takvoj zemlji dripci su proglašavani za genije.To je liberalna država ako se posmatra po svom ustavu, a  njome se dakle vlada klerikalno, u njoj se pak živi slobodoumno, a pred zakonom kažu svi građani jesu jednaki, ali međutim tu nisu svi ljudi bili i građani.Važila je Kakanija za jednu od najnaprednijih zemalja, koja je na kraju samo propala.

I Ulrih se rodio sa ljudskom voljom da postane čovek od značaja, ali apsurdno ili ironično da bude još više - on ne zna kako se to postaje. Ambicije ga najpre iz škole odvode u konjički puk. Potom tone u svoj pesimizam (neretko i zdrav pesimizam), a onda mu je onemilio poziv ratnika, te napušta vojničku karijeru, raskida sa službom. I sada se posvećuje tehnici, tačnije mehanici. Zatim se zaposlio u jednu kancelariju, u fabrici, gde postaje samo “nebičan čovek”.

Stekavši stvarnost, da li čovek gubi svoj san, u Kakaniji, dok matematika eto postaje demon, pa zadire u sve sfere civilizacije, koja nosi oznake samo zlobe, ravnodušnosti, pohlepe, nagona za sticanjem, a tu je i nasilje, gramzivost, bogaćenje, hladnoća – sve sami apokaliptični znaci, ili pre predznaci, koji će sunovratiti kulturu Evrope. No, Ulrih ljubi matematiku, smatrajući da pomaže ljudima da počnu misliti na jedan posve nov način, a samo ljudi koji misle na nov način mogu početi da žive drugačije.

Njegova nova ljubavnica Bonadea bila je udata za pravnika, čoveka dosta starijeg od sebe, a majka dvoje muške dece, dakle ugledna, otmena dama koja vodi dvostruki život, žena koja ne podnosi svoga zakonitog muža, te obožava da ga vara, jer ga baš toliko prezire, ali i dalje kao njegova senka, ili robinja ostaje sputana i privezana za brak, jako nesrećna.

Nauku je pre izabrao Ulrih samo da mu ona bude pripremni put, ili ono nešto pomoću čega održava svoju kondiciju, vežbu, nešto što mu dotače nove duhovne snage, kapi trezvenosti, sve dok jednoga časa ne počne na nov način da oseća i misli. I kad je najviše radio, on napušta svoj matematički rad, te odbija da postane puki matematičar, i okreće se prema nečem novom prema filozofiji. A rešio je da najmanje godinu dana sebe odmori od svega. I postaće tragalac za rođenim sposobnostima stalno tražeći neku svoju novu, a prikladniju primenu svih stečenih ili urođenih sposobnosti.

Njegovi prijatelji iz mladosti bili su Valter i Klarisa, oboje skloni muzici, umetnosti. Valter je imao 34 godine i bio slikar, zatim muzičar, pesnik kritičar, itd., a dakle darovit i genijalan, ali i dalje ništa da postigne veliko. Klarisa njegova mlada žena manje je obdarena za muziku, klavir, kao i slikarstvo.

Omladina je možda postala odveć nadmena, a opšti život se u Kakaniji baš osilio, gde su glupaci imali vodeće uloge, a veliki talenti proglašeni samo za osobenjake. Odnosi su se iščašili i izmestili. A slavu su pobrale samo osobe koje pre svega ovoga nisu smatrane uopšte vrednim. I uznosili su se neki novi ljudi. I bilo je u Kakaniji dobra, ali mnogo manje, a sada to loše koje beše u apsolutnoj većin pomešalo sa to malo dobra. I svet je najverovatnije postao zbog ovoga još mnogo gori i lošiji,  a bilo je to zapravo novo doba. Istina je bila u svom velikom zaostatku. Po Ulrihu svaki čovek koji se bude mnogo ljutio na svoje novo doba, naškodiće samo samom sebi. I retko bi se setio svoje obdarenosti, jer još uvek nije imao svoj cilj čovek bez osobina.

Ako se Evropa izopači, znači li to onda da je ništa neće moći spasiti, izbaviti. Vreme pesimizma. Ljudi će mučiti jedni druge, posebno oni u braku nalik Klarisi i Valteru, a treba naučiti najpre voditi neki svoj unutrašnji rat, a rat protiv samoga sebe. Neke žene poput Klarise neće dozvoljavati da budu pokorene, a takve su žene kažu hladne i opore. Neka pijateljstva biće samo škodljiva i mnogo toksična. I sve se raspadalo. Sadašnjica proizvodi samo ljude bez osobina, bez karaktera, bez ideologija, bez profesija – a naš čovek bez osobina ne može biti čovek smatrao je Valter, nazivajući ga čak i nečovečnim.

Njihovu svakidašnjicu uzdrmao je novi kriminalistički slučaj, a slučaj jednog ubice po imenu Mosbruger, koji lišava prostitutku života, te je on postao sada glavna tema bavljenja skoro svima, posebno onima koji vole da se površno bave jednim zločincem, nego svojim potrošnim životima. Ali, za dublju istoriju ovog zločina zainteresovao se i Ulrih, otrkivši da je svet uvek bio surov tiranin i mnogo hladan prema ovom čoveku, a čak će otići na zadnju sudsku raspravu. Zločinca su osudili na smrtnu presudu.

Ulrih dobija pismo do svoga oca u kome biva obavešten da će mu uskoro biti osigurana budućnost, jer otac napominje sinu kod koga se sve morao zauzeti za njega svoga sina – a posebno grofu Štalburgu, kome dalje sin mora lično odneti jednu molbu.

 

(kraj prvog dela)