.jpg)
“Čovek bez osobina”, jeste nedovršeni roman Roberta
Muzila, austrijskog pisca koji se našao na udaru fašita, započet sa pisanjem
1924, a sloviće za njegovo glavno delo (remek-delo), iz 3 dela, (dve knjige).
Prvi deo izašao 1930, drugi 1933, da bi
poslednji treći deo izašao tek posthumno 1943, a ostao nažalost nedovršen, jer
je Muzil aprila 1942 doživeo moždani udar, od koga je i umro.
Prvi deo romana nazvao je “Neka vrsta uvoda” i on
obuhvata 19 glava, drugi deo zove se “Dešava se što je čoveku jednako”, i
obuhvata 104 glave (ovo je samo prva knjiga od 848 upravo pročitanih strana).
Treći deo ili druga knjiga od 691 strana (od sutra tek početak čitanja) poneo
je naziv “U hiljadugodišnje carstvo (zločinci)” i obuhvata 58 glava, ali tuje i
dodatak.
Muzilov roman “Čovek bez osobina” doživeo je tek godine
2006-e da bude objavljen kao “prvi celoviti srpski prevod”, a ovaj roman je
kako još kažu “epska satira Austrougarske monarhije uoči Prvog svetskog rata”.
Radnja romana događa se 1913 u Beču, a kad Muzil kaže u svom naslovu “Čovek bez
osobina”, treba imati na umu Ulriha, glavnog junaka, tj. “čoveka bez ideologije”,
te se ovaj roman može s pravom smatrati nekom vrstom Muzilove “utopije nove
ere”.
Čovek bez osobina ili naš junak Ulrih živi u prostorima
svoje unutršanje, a “otmene tišine”, a u svom stanu načičkao je na police mnogo
knjiga. Ako se pitatete čime se Ulrih još bavi, odgovor je samo jedna jedina
reč - “besmislicama”. Nije radio ništa. Pratio je tok vremena, tok svojih
misli, ali počesto nije ili jeste uspevao da odgonetne kuda ide to novo vreme. Najviše
je govorio sam u sebi, te tako na početku reče nam: ”Možemo činiti šta god
hoćemo… u ovom klupku sila to ni najmanje nije važno”.
Bio je star 32 godine, a važio je za samostalnog mladog
čoveka i bio sin čoveka sa velikim osobinama, sin imućnog čoveka, profesora i
pravnog savetnika, naučnika, a upravo takav uvažen otac često je prekorevao svoga
sina bez osobina. I često je bivao Ulrih samo pobuđivan da mnogo razmišlja, a kao
jedan od onih koji ljube svoju otadžbinu, patriju, kazao je da njegova
otadžbina nažalost ne slovi za najbolju. Gde god stigne čovek bez osobina, on
se bavi samo ”vrednim i nekorisnim stvarima”.
Postade dalje sklon sanjarenju, kad već nije bio naklon
donošenju odluka. I imao je svojih vrlih poteškoća počesto se osećajući samo kao
kakav sputani ludak u ludačkoj tesnoj košulji, a sputavaju ga najvećma, 3
velike stvari: tradicija, predrasude i ograničenosti. Za njega život nije samo
predivna palata i dobro ukrašena rezidencija.
Jedna od njegovih žena, tačnije ljubavnica zvala se
Leona, koja se povremeno bavila prostitucijom. I jedne večeri gadno je pretučen
na ulici, kada je spoznao mušku slabost te potražio ili na dar dobio novu
ljubavnicu, koja ga nalazi pretučenog i spašava. A nakon buđenja kazaće nam o
tome kuda zapravo se kreće civilizacija: “Čovečanstvo proizvodi Biblije i
puške, tuberkulozu i tuberkulin. Ono je demokratsko prema kraljevima i
plemstvu; zida crkve, pa onda protiv crkava univerzitete; pretvara manastire u
kasarne a kasarnama dodeljuje vojne sveštenike”.
Nova ljubavnica postaje misteriozna dama koja ga slučjano
pronalazi i onda spašava prebijenog na ulici, a zapravo njegova nova spasiteljica
bez imena i adrese, koju će on prozvati Bonadea. Ulrih živi u zemlji koja se
zove Kakanija (misli se na Austrougarsku monarhiju, carevinu, a onda i na
Austriju), a kao žitelj Kakanije on smatra da je život tu posve kratak, te od
života treba uzeti što više se može, te tako za sreću nije važno šta se želi,
već samo ono što se dakle postiže.
Kakanija je propala i neshvaćena zemlja, država, čak
i pored činjenice da njome upravlja i rukovidi samo najbolji birokratski aparat
u Evropi. U jednoj takvoj zemlji dripci su proglašavani za genije.To je
liberalna država ako se posmatra po svom ustavu, a njome se dakle vlada klerikalno, u njoj se
pak živi slobodoumno, a pred zakonom kažu svi građani jesu jednaki, ali međutim
tu nisu svi ljudi bili i građani.Važila je Kakanija za jednu od najnaprednijih zemalja,
koja je na kraju samo propala.
I Ulrih se rodio sa ljudskom voljom da postane čovek
od značaja, ali apsurdno ili ironično da bude još više - on ne zna kako se to
postaje. Ambicije ga najpre iz škole odvode u konjički puk. Potom tone u svoj pesimizam
(neretko i zdrav pesimizam), a onda mu je onemilio poziv ratnika, te napušta
vojničku karijeru, raskida sa službom. I sada se posvećuje tehnici, tačnije mehanici.
Zatim se zaposlio u jednu kancelariju, u fabrici, gde postaje samo “nebičan
čovek”.
Stekavši stvarnost, da li čovek gubi svoj san, u
Kakaniji, dok matematika eto postaje demon, pa zadire u sve sfere civilizacije,
koja nosi oznake samo zlobe, ravnodušnosti, pohlepe, nagona za sticanjem, a tu je
i nasilje, gramzivost, bogaćenje, hladnoća – sve sami apokaliptični znaci, ili
pre predznaci, koji će sunovratiti kulturu Evrope. No, Ulrih ljubi matematiku,
smatrajući da pomaže ljudima da počnu misliti na jedan posve nov način, a samo
ljudi koji misle na nov način mogu početi da žive drugačije.
Njegova nova ljubavnica Bonadea bila je udata za
pravnika, čoveka dosta starijeg od sebe, a majka dvoje muške dece, dakle
ugledna, otmena dama koja vodi dvostruki život, žena koja ne podnosi svoga
zakonitog muža, te obožava da ga vara, jer ga baš toliko prezire, ali i dalje kao
njegova senka, ili robinja ostaje sputana i privezana za brak, jako nesrećna.
Nauku je pre izabrao Ulrih samo da mu ona bude
pripremni put, ili ono nešto pomoću čega održava svoju kondiciju, vežbu, nešto
što mu dotače nove duhovne snage, kapi trezvenosti, sve dok jednoga časa ne
počne na nov način da oseća i misli. I kad je najviše radio, on napušta svoj
matematički rad, te odbija da postane puki matematičar, i okreće se prema nečem
novom prema filozofiji. A rešio je da najmanje godinu dana sebe odmori od
svega. I postaće tragalac za rođenim sposobnostima stalno tražeći neku svoju novu,
a prikladniju primenu svih stečenih ili urođenih sposobnosti.
Njegovi prijatelji iz mladosti bili su Valter i
Klarisa, oboje skloni muzici, umetnosti. Valter je imao 34 godine i bio slikar,
zatim muzičar, pesnik kritičar, itd., a dakle darovit i genijalan, ali i dalje
ništa da postigne veliko. Klarisa njegova mlada žena manje je obdarena za
muziku, klavir, kao i slikarstvo.
Omladina je možda postala odveć nadmena, a opšti život
se u Kakaniji baš osilio, gde su glupaci imali vodeće uloge, a veliki talenti
proglašeni samo za osobenjake. Odnosi su se iščašili i izmestili. A slavu su
pobrale samo osobe koje pre svega ovoga nisu smatrane uopšte vrednim. I uznosili
su se neki novi ljudi. I bilo je u Kakaniji dobra, ali mnogo manje, a sada to loše
koje beše u apsolutnoj većin pomešalo sa to malo dobra. I svet je
najverovatnije postao zbog ovoga još mnogo gori i lošiji, a bilo je to zapravo novo doba. Istina je bila
u svom velikom zaostatku. Po Ulrihu svaki čovek koji se bude mnogo ljutio na
svoje novo doba, naškodiće samo samom sebi. I retko bi se setio svoje obdarenosti,
jer još uvek nije imao svoj cilj čovek bez osobina.
Ako se Evropa izopači, znači li to onda da je ništa
neće moći spasiti, izbaviti. Vreme pesimizma. Ljudi će mučiti jedni druge, posebno
oni u braku nalik Klarisi i Valteru, a treba naučiti najpre voditi neki svoj unutrašnji
rat, a rat protiv samoga sebe. Neke žene poput Klarise neće dozvoljavati da
budu pokorene, a takve su žene kažu hladne i opore. Neka pijateljstva biće samo
škodljiva i mnogo toksična. I sve se raspadalo. Sadašnjica proizvodi samo ljude
bez osobina, bez karaktera, bez ideologija, bez profesija – a naš čovek bez
osobina ne može biti čovek smatrao je Valter, nazivajući ga čak i nečovečnim.
Njihovu svakidašnjicu uzdrmao je novi kriminalistički
slučaj, a slučaj jednog ubice po imenu Mosbruger, koji lišava prostitutku života,
te je on postao sada glavna tema bavljenja skoro svima, posebno onima koji vole
da se površno bave jednim zločincem, nego svojim potrošnim životima. Ali, za dublju
istoriju ovog zločina zainteresovao se i Ulrih, otrkivši da je svet uvek bio surov
tiranin i mnogo hladan prema ovom čoveku, a čak će otići na zadnju sudsku raspravu.
Zločinca su osudili na smrtnu presudu.
Ulrih dobija pismo do svoga oca u kome biva obavešten
da će mu uskoro biti osigurana budućnost, jer otac napominje sinu kod koga se sve
morao zauzeti za njega svoga sina – a posebno grofu Štalburgu, kome dalje sin mora
lično odneti jednu molbu.
(kraj prvog dela)
Нема коментара:
Постави коментар