Dok ja čitam do ispred 9 sati, majka je već iskrčila
onaj preostali mali džumbus preostalog lišća i granja od juče, i selektovala
krupne grane koje je isekla na panju malom sekirom, a mene i nju posle od10
sati, pošto sam smazala 2 princes krofne za užinu prvu, jeste sačekalo lišće da
ga samo usitnimo, da odvojimo tanke grane za potpalu i da razvozimo biorganski materijal
plavim kolicima do našeg džambo kompostišta…
Nismo ni sanjale, mada možda skriveno i jesmo,
koliko ćemo danas našeg trećeg udarničkog dana još krčiti i čistiti granja, lišać,
koliko selektovati i odvajati, razdvajati, uređivati, sređivati, brisati, ponovo
seći, sitniti, strugati, rezati, vući, itd...
U ponedeljak, tj. prekuče sam prešla po svojoj
divnoj avliji 7200 koraka, a u utorak tj. juče 5 hiljada koraka, a danas 4900
koraka, što znači mnogo više nego kad odem da prolutam šumama i gorama, a za
svoja ova 3 dana pretabanala sam vazda nešto radeći dakle 17 100 koraka,
mašala…
Prešla sam jutros preko 600 strana romana, a pre 9
nemam nameru da napustim svoje odaje, niti da preskočim jutarnje čitanje, što
je meni kao moj doručak, a to je nešto najsvetije i najvažnije meni tek od juna
2018, ali bar ne dok se sve ne zahukta od lepote radova i dešavanja, građenja, na
mom kokošinjcu, dok se ne bude radilo najozbiljnije i pod punim gasom
(posvećeno samo ovome i nikome, pa da je bog otac), a ovako po malo ili samo početi,
pa zastati, te čekati, da rastezati, da me udari kiša ili sneg, a lepi dani
prozuje u ničemu – ne dam, te moram i da podvičem kao recimo večeras da bi me
neko čuo – jer da nisam podviknula one 4 ploče ne bi bile ugrađene…
Čim sam sišla u avliju moju čistim, seckam, te smo
zajedno očistile majčica i ja sav onaj mali džumbus od juče, te razvukle sve na
kompst. I onda mi mama donela visoke molerske merdevine od 5 stopica, ali ja do
3-4 najviše se popenjem, neću da prevagnem ili padnem, čuvam se dobro. I penjem
se samo dokle se osetim sigurno, merdevine na rasklapanje i tako sam uz pomoć
kalemarskih makaza i ručne testere krenula redom da šišam živu ogradu, itd...
Onda sam ja u tom sečenju napravila zeleni džumbus,
a prvo sve izobaram, a posle sređujem. I ostalo je samo da se u taj moj sitni
džumbus sada neko drugi popenje i obori malom sekirom sve grane, ručno sekirom sa
jabuke kožare…
Onda sam ja morala da zastanem (super malo ću da se
ljuljam) i čekam da sav taj kijamet obaranja granja prođe, mada on samo danas
raste, sve dok ne ostane krivo ogoljeno stabo od trule i jako stare jabuke naše
kožare...
Onda smo sve prevlačile na jednu poveću kamaru ukraj
junske trešnje, koju smo polako selektovale i prvo eliminisale i odstranile
krupnije drvo, za sečenje na panju, a onda smo sitnile makazama naš sitnilež
odvajajući grane za potpalu, a sve ostalo, preostalo terajući dalje plavim
kolicima na compost...
U nekoliko navrata uspevala sam dok čekam da mi se
odblokira ili oslobodi moj radni prostor – da se dobro naljuljam na mojoj
narandžastoj ljuljašci za odrasle...
A ljuljam se već nekoliko dana, samo nikako da ispričam...
Sad vidim više plavog neba, onu ravnu liniju vidika,
sad zrim ka dalekom horizontu – ala će tu da bude divnih izlazaka sunca i divnih
ku-ku-riku jutara, a puna košarica jaja, a moj cilj je da imam 40 koka nosilja
(pa kad se pronesu, mogu da zaradim, ohohoj)…
Prvo sam domali levi prst čuvala pod vatom i zavojem
i čitavu noć i danas, dobro sve namazala samo kantarionovim uljem i onda sam u
jednom času skinula sve zavoje, a prst je lepo srastao (večeras ga iskvasim
vodom i ne vređa me – tek sam večeras mogla da operem posuđe svoje), a samo me
malo na dodir zaboli, ako ga slučajno povredim - tad samo malo štrecne –
opomene da se juče tu porezalo, tako da sam za dan prezdravila i tu sića ranu i
radila kao da nisam se malo juče – a samo malo porezala ili štipnula kalemarskim
makazama...
Ali, ne radimo mi danas samo nekome beznačajno sve ovo
- jer utrčim u letnju kuhinjicu te napravim nam delikates za ručak - rolovanu
pileću džigericu u pančeti slaninici posuto sa šarenim biberom i alevom
paprikam, a mama napravi pire od krompira kao prilog…
Utrčimi u “Hirošimu” i tamo kišnicom zalijem sve
čašice salate…
U jednoj drugoj pauzi ili akciji utrčavanja u “Hirošimu”
mama i ja zajedno kanticama i kišnicom zalijemo sve lukove i još šta jeste terbalo
danas zaliti...
Čak sam skuvala sok od divlje sitne višnje – kad ga
razblažim sa kiselom vodom to je bolje od najskuplje koka-kole…
Nakupimo danas gle - gajbicu jabuka kožara, kojih
više neće biti, te ću u narednim danima da ih pečem…
Jednu kafu popile smo ispod majske trešnje, a onda primetim
u travi jednu krupnu kišnu glistu, gamiže, puzi, a morala sam da joj priđem, da
joj se divim, čudim, pitajući se šta ona danas traži na suncu i kuda se šeće...
Prva 4 kočića postavili smo na koncu ovog dana
(zvanično danas je počelo još jedno moje stvaranje iz ničega, a nicanje i bujanje
mog KOKO ŠINJCA i ovo je jubilaran dan),
a tamo negde u smiraj dana, a onda smo rešili da iskopamo bar jednu stranu našeg
KOKO ŠINJAC temelja, ili naše nove baze, KOKO OAZE, dakle samo jednu najvišlju
terensku stranu te da jako umorni svi, postavimo bar 4 betonske ploče (toliko smo
isprosili) dok čekamo da nas lupi čudo nečije milostinje, te da sakupimo još
celih 16 preostalih ploča (40x40 cm, kocka, a u svaku stranu ide po 5) koje nam
još fale. Jer, važno je samo početi, a kad se nešto počne to se i završi, samo u
mom slučaju to ide sa mnogo prepreka, nedaća, samo malo više otegnuto, pošto mi
uvek ometaju moje ideje ili radove razne vanavlijske sile, ali ja ne odustajem,
a sve sam bliže svom super kokošinjcu. I juče ništa, gola ledina, a danas – gle
– imam bar jednu, skoro jednu celu stranu
početog temelja ili baze, osnovice 2x2 metra (ne znam što se neko buni, gunđa,
ali da ja ne čujem, što ja još nešto zaboga hoću, a pravim i tražim kokošinjac,
eto nekome je otac napravio vikendicu, ogradio dvorište, sredio kuću, a meni
valjda još može jedan mali drevni kokošinjac na skuje ili zašafi, dovoljno o
mojoj skromnosti, mojoj nužnosti da ne skapam jednom od gladi, ili nečijoj
bahatosti)...
Tek od idućeg ponedeljka ili od 30 septembra mogu
biti samo malo bliže, možda za centimetar, nastavku svojih velikih samo početih
radova, a sve do tada - ponovo ću slatko i sa velikim guštom izmišljati,
prohtevati još štošta, malo ili malo više odmarati (već par dana ni film da
ubacim u ovaj svoj turbo program sagledavanja). I ponovo ću raditi, ali nikad
od sebe i svojih idejnih snova odustati neću, pa makar iz blata, iz ilovače ili
iz ničega, iz večite nule vazda počinjala, kopala i kretala kuda me misao odvede
samo moja…
Jutros se jako mnogo ujedem za vreme doručka po leovoj
strani jezika, ali biće da me neko čitav dan danas jako mnogo ogovarao i
olajavao – muško ili žensko, meni je svejedno. Ni u jednom svom toplom obroku danas
nisam hedonistički uživala, a kako inače umem da uživam svoj svaki dan, a u
lepoti ukusa i mirisa i začina, boja, ali polako žvaćem, a bolelo me sve od
ujeda i uho i levi krajnik i čitava leva polovina vilice…
Ali, to nije sve, jer umalo danas da sama sebi slomi
svoj lepi kaži prst levi, ali nisam - hvala bogu, imam jako mnogo amajlija koje
me dobro štite, a imam i jato anđela čuvara…
Zapravo, dok sam ja videla da se sve uvrće, da hoće da
me polomi, bilo je šokantno uskladiti u sebi svoju levu i desnu svoju polovinu,
jer desnom rukom uhvatim ručnu šafilicu, te ponesem nekoliko šrafova da zašrafim
svoju saksiju na novoj skulturi od posečene jabuke kožare, ali ubodem ono što neće
da provrti drvo, pa onda nađem, tj. pogodim šraf koji hoće u drvo, ali onda
šafilica polupraznih baterija, te glavi, frkće, i ja nikako ne uspevam da
zavijem saksiju u panj, a onda u rukavicama pokušavam da vratim metalni uložak
ili pipak kojim se šrafi, kad mene taj pipak počne da uvrće, tj. pocepa mi rukavicu,
novu, srećom omaši moje živo meso, a zgrabi mi crvenu rukavicu gumenu koja mi
je velika, pa na mojoj maloj ruci dronjavo visi, i zgužva me. A ja vidim da mi
se prst tesni, bolno uvrće, ali ja ne pušta, te desnom rukom stiskam dugmegas
na šafilici, jer sam ko u nekom jezivom čudu, šoku, šta mi se događa sad, jer čudim
se, a onda ipak stanem, te rešim da nekako isečem rukavicu i oslobodim ruku, samo
nekako rukavicu koja se stesnila, ali nekako je ipak otrgnem, izvučem, iščupam i
dođem jedva sebi. i ne smem mami da kažem da umalo nisam sredila sebi danas još
i kažiprst levi. I tako sam pokušavala da zavijem saksiju i da je vežem za nejn
panj, a onda sam bacila praznu šafilicu, pa sam uzela šrafciger ili šafciger, i
zavila saksiju kao Džon Henri svojom malom rukom u panj od posečene jabuke
kožare. I nisam odustala dok ne postavim saksiju na panj. A naravno to je neko mogao
da uradi još brže, za 5 sekundi, ali taj uvek ima preča samo tuđa posla, jer
nema vremena za moje avlijske projekte i beznačajne poslove. I zato ja uspevam sve
sama, doduše jako mučno, a ponekad i samo malo, beznačajno ugrozim samu sebe,
ali naposletku uspem u onome što zamislim ili naumim…
I kad zaredom 3 dana radim, posebno dugo kao danas, a od 10 do 19 sati - nekako me više ništa ne boli, gle - ojačala mi moja ruka, a niti su se mišići danas bunili što sam onoliko monotono i jednolično seckala…
Sutra ću da izmišljam, kuham, u petak ću da postim i
da se odmaram, a možda i malo bolje od toga, u subotu je još jedan lep radni dan,
ali videću (na mom gradilištu trenutno nema više nasušnog materijala, pa šta
onda mogu iz ničega da na napravim), šta mogu od njega da napravim, a u nedelju
ću da odmaram, a od ponedeljka jurišam u nove bojeve i bitke, do svog trijumfa…
Kad iselim koke nosilje napolje, na vazduh, na
sunce, a u nov kokošinjac, treba da siđem u tovni bunker i da tamo sve očistim i
ublistam (danas sam tu samo obrisala mnogo pauičine i ne sviđa mi se ni šmek,
ni kako je sve tako nekako zapušteno za moj ukus, a nisam ga tako napravila i moram
tom prostoru dati novu čar, inače nemam isnpiraciju da tu zalazim ikad više,
dakle još jedan front koji moram ponovo da pobedim) te da čekam proleće 2025 i novu
tovnu sezonu – sa nešto manje grla, i umora…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар