NA RAZVALINAMA PORUŠENIH USKOKOVIĆEVIH IDEALA…

 

 

Člankom iz 1905, a pod nazivom “Književnost i umetnost”, Milutin Uskoković se obratio kolegama, a svojim dakle mlađim beogradskim književnicima, a posve svesno govoreći o mnogim teškoćama. Svojim kolegama ili mlađim literatorima predlaže pokretanje, a kako ponovo sam kaže “jednog literarnog žura”, u kome bi, kako nastavlja dalje - trebalo da svako pročita “svoje radove pred beogradskom književnom publikom”, itd.

Iste te godine, 1905, a u članku “Kasarnske fotografije”, govoreći zapravo o “nacionalnoj” literaturi kazaće ovako, a napominjući pojavu knjižice Milutina Jovanovića (naziv knjige Uskoković uzeo za svoj članak) “Kasarnske fotografije”, a počevši od toga šta se u jednoj takvoj literaturi najpre NE iznosi:

 ”… ne iznose se ljudi već tipovi, predstavnici pojedinih krajeva naše domovine. Kritičarima se dopada ta “nacionalnost” i oni svojim pohvalama neprestano bodre naše pisce da iznose netačne karikature (u  širem smislu) pojedinih krajeva, naša publika čita to i prima za gotovo”, itd.

Za Uskokovića takva literatura, kako sam kaže dalje - “nije nacionalna već provincijska”, a u nastavku preporučje i još kaže: ”Nju treba da iznalaze oni koji su se posvetili tome pozivu, a umetnici neka u svojim delima imaju samo pred očima lepo, kao što je imao i pisac ove knjige.

A zar je ova knjiga nacionalna, što nema nijednog tipa a la Fra Brne, Kalča, kakav Mitko ili Simeun Đak! Srpska Muza kuka za ljudima koji će se zagnjuriti u ovaj naš,  svakidanji život i njega predstaviti u svetlosti Lepoga.

Milutin Jovanović je učinio jedan korak tome unapred…”.

U članku iz 1911 godine pod nazivom “Memoari S. Novakovića”, kazaće Milutin Uskoković: ”Ceo napredak našeg naroda žrtvovan je razvodu ili braku jednog čoveka!... Srbija ima od 1903 slobodouman i moderan ustav, čiji krvavi pečati su jedna od njegovih velikih garancija”, itd.

Iste godine, dakle 1911 u svom “Pismu iz Beograda” (piše za hrvatsku publiku svoju), neće kriti svoju radost na vest da je pokrenut “Srpski književni glasnik”, a zanimljivo je kakvu sve statistiku o broju čitanosti i pretplatnika iznosi Uskoković, kada kaže da je ukupan broj preplatnika bio 1828, a od toga po gradovima gledano statistika veli ovako: ”… u Beogradu 325, u Srbiji 676, van Srbije 797, na pošti 30. Van Srbije, prvo mjesto po broju pretplatnika zauzima Novi Sad (67), pa onda Sarajevo (56), Zagreb (35), Sombor (26), Pančevo (25), Beč (23), Mostar (20), Zemun (15),Tuzla i Srem. Karlovci (14), Dubrovnik (13)… “.

Onda nam daje Uskoković pregled čitanosti po raznim profesijama (zamismo ko je onda najviše ili najmanje čitao), a najviše su dakle pomenuti list čitale osnovne škole čak 308 škola, a za njima slede, te list čitaju: ”… činovnici građanskog reda (175), svećenici i kaluđeri (106), advokati (101), ljekari (100), čitaonice (99), profesori (95), gimnazisti (83), učitelji (75), trgovci (72),  oficiri (64), družine studentske, zemljoradničke, klubovi (53), student univerziteta (50)…”.

Pisaoje o ovome Uskoković upravo u vreme kada je Beograd obeležavao jedan vek od smrti Dositeja Obradovića, te je još kazao o svemu tome: ”Država je uzela na se, da izda jubilarno izdanje cjelokupnih spisa Dositejevih, koji će se prodavati po jeftinu cijenu tako da će ih moći nabaviti i najširi slojevi naroda… jer je Dositej prvi među našim piscima, koji je svojom misli obuhvatio cio naš narod bez razlike vjerskih i političkih granica… Narodno pozorište sprema za 15 mart (po starom) premijeru novog komada Branislava Nušića: “Put oko sveta, čudnovati doživljaji jednog Jagodinca u deset slika”, kako se to od riječi do riječi zove...”.

Zatim nastavlja Uskoković i piše o ”jednoj mučnoj krizi” u kojoj se Narodno pozorište u Beogradu zateklo, te kaže: ”… ono danas ne odgovara ni svome nacionalnom zadatku, ni običnim umjetničkim zahtjevima… Današnji pozorišni zakon je već u mnogome zastario, i njegova zamjena jednim modernim zakonom je nesumljiva potreba…”, itd.

Kada je pretresao svoje ladice našao je Uskoković 3 pitanja na koja nije nikad stigao da odgovori jednom novinaru, te je na osnovu ta 3 pitanja napisao 1911 godine svoj članak pod nazivom “Dr Milutin Uskoković: Pismo iz Biograda”, koje je izašlo u “Savremeniku”, a ta 3 pitanja glase:

Prvo: “Vaše mišljenje o našoj književnosti? Da li se u njoj osjeća napredak i koliko?”, Drugo: “da li naš život ima materijala za roman i dramu. Koliko, i ko su predstavnici i jedne i druge književnosti?”, Treće: ”O kritici i kritičarima. Da li je ona pomogla ili nije našoj književnosti? Koliko? Da li kritika vrši svoju dužnost?”.

Kazaće Uskoković da smo izgubili velika spisateljska imena sa smrću Veselinovića, Matavulja, Sremca, Domanovića, itd., te da urednici kubure danas sa manjkom priloga, i dalje pokušava da kaže zašto je to sve tako, kriveći najviše honorare: ”Danas je plaćen svaki sprski pisac koji iole malo reputacije ima… U Srbiji je nastupilo jedno doba, gdje politička borba ne traži više nikakvih žrtava a donosi brz uspjeh i velikih dobitaka. Stoga se sve što u Srbiji umije držati pero baca danas na politiku, a književnost se ostavlja blaženim niščeg duha… naša demokratija, nekulturna i bez osjećanja kulture, prenebregla je našu knjigu gore nego što su to učinili reakcionarski režimi protiv kojih je bilo sve što je bolje u našoj književnosti… Današnji srpski književnici su prinuđeni da žive kao i svaki drugi državni najobičniji činovnik… Srpski književnik današnji… On ima danas najviše obrazovanje, jer svršava naše najviše škole, pa se ne zadovoljava ni s njima nego ide u  najjače centre evropskog zapada i tu, neposredno na izvoru kulture, obrazuje svoja ja…Više sprski književnik ne očekuje da na njega siđe nadahnuće pored čokanja rakije. On je danas vrijedan kao pčela… Ovaj trud srpskog pisca… dolazi i otuda što je naša publika postala mnogo kulturnija…”, itd.

Pošto je dao odgovor na prvo pitanje, i to novinaru koji je nestao zaboravivši svoja 3 pitanja, povodom drugog pitanja Milutin Uskoković kaže da naši svakodnevni životu jesu baš bogati materijalom i književnom građom ne samo za pisanje romana, već i za drame, pa veli: ”Ma kako da se naši državnici često puta igraju samo države, mi smo ipak država. Imamo državne granice, činovnke, vojsku, jednu prijestonicu, poviše ministara i njihovih ćerki, pa zašto da nemamo materijala za roman i dramu… bar svake nedelje, naša javnost ima da pribelježi po jednu tragediju: ubistvo iz ljubomore, samoubistvo zbog deficita, krvave tuče oko imanja… Nije dovoljno da jedna zemlja ima dosta ruda pa da postane ono što je danas Engleska. Pored terena, potrebno je još mnogo drugog koječega: saobraćajnih sredstava, radne snage, kapitala, preduzetnosti, rentabilnosti, cilja, i uopšte mnogo raznovrsnog i organizovanog rada… Zar nije otac našeg romana, Milovan Vidkaović, proglašen za klipana?... Mjesto toga, došao je furor gimnazijskih profesora koji su proglašavali da je jedna pripovetka dobra što u njoj ima nekoliko narodnih novih riječi kojim se dopunjava Vukov Rječnik. Posle ovog furora, došli su radikali u književnosti i tražili od dobrih srpskih spisatelja da u svojim djelima opisuju srpsko krsno ime, seljačka preklapanja preko plota i lažni idilični život po gumnima i vajatima.

Novim srpskim piscima predstoji jedna borba da očiste srpsku književnost od ostataka ovih nedostataka: borba protiv seljaštva u književnosti, protiv provincije, protiv periferije… ne mislim da ne treba više pisati o seljacima, o palanki… Moderno doba traži komplikovanije probleme duše i sredine, koje ne mogu dati nepismeni i poludivlji ljudi, pa ma oni bili i najblji Srbi…”, itd.

Na treće pitanje Uskoković ima da odgovori upravo ovako: ”… naš kritik u svojoj kritici govori više o sebi nego o knjizi o kojoj govori. Da bi publici pokazao šta zna, on, ma grdio ili hvalio odnosnu knjigu, donosi sud unaprijed, pa se pohvaljeni pisac čudi otkuda sve to kod njega kad on ni u snu nije sanjao da sve to tako lijepo umije da napiše.

Otuda i popovanje koje naši kritici vole da čine. Jedan kritik propovijeda piscu da ne treba da bude pesimista jer je ovaj život lijep. Drugi mu kaže da je knjigu trebao da završi ovako ili onako. A nijedan se ne zapita, kad već on sve to zna, što ne sjedne pa napiše sam jednu knjigu po tim receptima… mi nemamo više šta da učimo od naših kritika. Mi učimo škole koje i oni, mi govorimo jezike koje i oni, mi čitamo knjige koje i oni, samo mi radimo ono što ne umiju oni… Prava kritika… ima da neguje prave talente, da ih čuva i podiže kao dobra majka… pravi kniževni talenat je čovjek koji voli samoću, nježan, bez praktičnog duha da umije mijenjati putove, načela i prijatelje, gurati kad treba, udarati, klanjati se, laskati u prilici, dok ne dođe do svog cilja.

Zadatak kritikov je ovdje kao kod dobrog baštovana koji otkrije dobru biljku, daje joj dosta sunca, zalijeva je, čuva od mraza, a kad ona sazrije čuva od nje sjeme za docnije usjeve. Baštovan se zanima korovom samo kad mu on smeta oko izabrane biljke…”, itd.

U beogradskom pismu iz 1912, govoriće o osnivanju Društva Srpskih Književnika, gde je i sam bio jedan od osnivača, gde napominje da članovi ovog društva ne mogu postati kritičari. Onda dalje govori o poplavi ili mnoštvu mnogih listova, o rascepkanosti, odlivu energije, te predlaže da bi mnogo bolje bilo da se sva ta energija udruži, ujedini, te da broj listova recimo bude još manji, ali time predviđa povećanu čitanost kao i broj pretplatnika, veli da se smanji broj književnih centara, jer nije dovoljno mnogo i sve čitati, već čitati samo ono što je dobro, a kod nas, kako još primećuje Uskoković postoji toliko nepotrebnih sitnih listova kao što su neki ženski, ili listovi o pčelarstvu i sokolarstvu, zatim sveštenički listovi, itd. Jednostavno Milutin Uskoković kaže: ”Svagda je bolje manje pa valjano, nego mnogo bez vrednosti!, i onda nastavlja proročki: ”… mi moramo  razumjeti jednom naše doba, inače će nas ono pregaziti”.

No, tu su se u nas ili kod nas našle i vrlo bezukusne poštanske marke lišene svake umetnosti sa likom kralja, itd. Uskoković je svoje književne istine nalazio između, a birajući zlatnu sredinu puta – ili zlatnu sredinu samo, kazavši nam da je roman kod nas ipak dosta slabo razvijen, napominjući da su drama i roman dva najsavršenija književna oblika. I tako je u njegovo vreme pripovetka i priča bila ono nešto najsolidnije što je literatura mogla da ponudi svojim znatiželjnim čitaocima. I još kaže 1913 godine: ”Roman nije proizvod jednog trenutka. Za pesmu je dovoljno jedno poslepodne, za pripovetku dva-tri dana, a za roman meseci i godine… dobar romansijer u neku ruku (je) filosof, istorik, psiholog, kritičar, pa i političar…”, itd.

O knjigama koje mu dolaze pod ruku i koje čita, koje dobija, veli 1914 godine: ”Meni je prijatno kad mi do ruku dođe lepa knjiga, i ja uživam, otkrivajući njenu lepotu”.

O putopisnoj prozi kazao je 1914 Uskoković ovako: ”… putopis je blagodaran literarni oblik.T o je kao neki roman jednog putovanja. Piscu su odrešene ruke. Može da priča, opisuje, razgovara, slika, zabavlja, poučava, zbija šalu. Šteta je, što se ta vrsta literature kod nas jače ne razvija…”.

Napisaće i članak o Ničeu 1914, koji će objaviti “Bosanska vila”, a pod nazivom “Filozofija Fridriha Ničea”, gde će kazati ovako: ”Današnji moral je moral gomile, moral ropski, koji postaje samo kao reakcija i osveta onome što je samostalno i za vlast sposobno. Ropski moral propoveda da je dobro sve što je suprotno onome što je samostalno, a da bi sakrio zavist i pakost, izmislio je sažaljenje i ljubav prema bližnjem: hrišćanska nauka pruža idealnu sliku ropskog morala…

Čovek se mora povratiti prirodnosti, mora ozdraviti, mora opet prigrliti život i ići za njegovim pravim smislom, u tome će mu pomoći oslobođena volja, koja ne zna ni za kakve obzire ni prepreke, koja nije više vezana za vreme i koju određuje jedino još njena jačina, njena svest o svojoj snazi…”.

Niče je za Uskokovića posve jedan veliki duh, a kad bude trebao da se javno opredeli za jedan od dijalekata neće nagliti da to bude njegov južnjački govor, već sve prednosti daje istočnom narečju, koje mu je kako napisa “zvonkije i prijatnije”.

Zanimljivo jeste šta to veliki Matoš kazuje o Uskokovićevim napisanim crticama, a nazvao ih je ”najznačajnijom formom literarnog modernizma”.

Uskoković je imao i nadimak te su ga zvali Tuga Mita. Pored Ničea čitao je i voleo pesimizam jednog Šopenhauera, a mnogi ga upoređuju sa ukletim pesnicima, posebno sa Bodlerom.