3 SEPTEMBAR 2024…

 

Jutros zavirim na police i stalaže letnje kuhinjice i primetim da paradajz, onaj zelen obran počinje da zri, tako da će moći još da se sve dobro iskoristi i u septembru, a isto primetime i kod čerija...

Iako uvek se kaže nećemo žuriti, jutros je počelo cepanje drva, te se od ranog jutra, a negde posle 9 sati počelo tumbati po drvari i pakovati sve do iza druge užine, sa jednom pauzom oko 2-3 sata, a tamo iza divnog ručka…

Najpre iznosimo stara drva, a od pre dve godine, dakle sav ostatak drva, i pakujem napolju, majka ukolicima dovlači, po trotoaru, uz zid, što jemeni bilo šokantno, jer kad u zadnje 4 godine imamo drvaru od 18 kvadrata čemu onda sav taj brlog večito oko kuće...

Onda je u drvari pretumbano sve, te je iznet sto, zatim stolice i tako oslobođen prostor za nova drva, a onda su i sve kutije sa suvim grančicama prenete na mesto gde je već stajao malo pre  iznet astal…

I tako se sve muljalo, radilo, znojilo, baš mnogo radilo, fizikalisalo, a za sada nedam da mi ovaj mučni fizikalizam  oduzima lepotu nekih misli koje tek možda treba da pretočim u nešto izvan ovih tmurnih zapisa iz “Hirošime”…

U toku pakovanja, kad sve završih, srušiše mi se drva, kao život kad  se sruši,  ali bezbedno su pala drva, i nisu povredila nikoga, jer sam osetila da će pasti, pa sam  upozorila da se ljuljaju te da im ne treba verovati, i nikom se nije dogodilo ništa. I onda sam ih nevoljno ponovo morala spakovati onako kako nisam htela...

Zatim sam posle svega toga ona složena drva sa trotoara, ponovo rasturila, i ponovo spakovala i tako se oslobodila brloga, da ga moje oči ne vide nikad više, a dakle oslobodila sam zidove kuće i trotoar i sve lepo stavila pod krov drvare, kućice ”Avgustina”,  kako već i treba…

I tako malo po malo, uspeli smo da otpočnemo prvi red i da ga do 17 sati napunimo i oformimo, a ono nešto malo drva što prteče počeli smo formiranje i druge linije drva...

Sutra definitivno neću pakovati drva, moram malo da se posvetim kuhanju, jer želim da odmorim mišiće, i zglobove, a sirova drva su nenormalno teška, treba da se suše napolju, pa ako ih i bude nacepanih ja ih moram ignorisati bar sutra, pošto me bole i prsti na šakama, a jedva sa dve ruke savladam one krupne komade, pa ipak sve sam ih podizala i poslagala tamo gde treba, da nema šupljine, itd...

Čak uspevamo da napravimo najlepše jelo na svetu u pauzi posle prve užine - zapečene palačinke sa blitvom za ručak...

Od juče imam herpes, iako se kljukam svim melemima i tinkturama, čajevima, ali to je moja redovna mesečna pojava od umora, premora, iscprljenosti, stresa, posebno ovog avgustovskog šoka nakon što sam spoznala od strane koga, a kako i koliko sam pokradena...

Itd…