GDE SU VREDNOSTI ŽIVOTA ili SVI USKOKOVIĆEVI “HROMI IDEALI”…

 

 

Svoj drugi, a uspeliji roman pod nazivom “Čedomir Ilić” Milutin Uskoković posvećuje izginulim srpskim junacima tokom 1912 i 13-e godine, a braniteljima Otadžbine, te dalje u posveti svojoj rekavši da im trebamo odlaziti na humke i tamo iščitavati i prinositi molitve zaupokojene.

Radnja romana odvija se u Beogradu te 1900 godine, u deveti julski dan. Čedomir Ilić je glavni junak  romana (sama Uskokovićeva biografija ima mnogo sličnosti sa junakom Čedomirom), inače student filozofije koji se izdržava i školuje tako što podučava gimnazijalce za male pare. Beogradskim ulicama odjekuje skandalozna vest o kraljevoj veridbi sa Dragom Mašin, udovicom koja je starija od kralja čak 10 godina.

Čedomir Ilić vuče svoje poreklo iz Valjeva, sa obronaka Povlena. Odrastao je u kući koja je grcala od mnogih dugovanja. Ali, od ruke mu ide jedino škola, te ga smatraju čudom o deteta. Mnogo je čitao. Imao je sve suve petice. Kad dođe da studira kao došljak u Beograd susreće se sa kolegama koji su i cinični, i nametljivi, i zajedljivi, i politični, licemerni, itd.

Ostao je bez oca još u gimnaziji. Živeo je skromno i radio danonoćno. Uzima učešća na mnogim tajnim okupljanjima, štrajkovima, barikadama, jer njegov najveći ideal bila je sloboda. Kada je trebalo udati sestru sa mirazom majka od njega traži da prodaju kuću, koju on nije dao, te ga majka stoga proklinje, a onda sateran u bezilaz on pristaje na takvu vrstu sramne trgovine,  pordjauočinjeg praga, te se udaljava od porodice, sa njima raskida sve privezanosti, spone.

Živi skromno u svetu svojih knjiga, imaginacije, ali i u svetu svojih ideja. I tako jednom srete svoju rođaku Kaju koja ga upoznaje sa svojom drugaricomVišnjom Lazarević. Ubrzo postaju bliski, te se romantično zaljubljuju jedno u drugo. Oboje su imali skoro slične mladalačke snove i žudnje, kao i razlike u pogledima. Višnja beše rodom iz palanke, iz Čačka. Zahvaljujući samo njemu nastaviće da se obrazuje i školuje, jer je imala je podsticaj od nekoga čijom se svakom rečju očaravala i opijala, hranila, omamiljivala do zanosa, ushita. Višnja je dakle htela da postane obrazovana i moderna, emancipovana žena.

Polagano pod njegovim velikim uticajem Višnja se baš mnogo promenila, čak je mnogo bolje ispolagala svoje školske ispite, a kad je stigao raspust morala je poći nazad u svoju palanku Čačak. I Čedomir odjednom strepi da se ona otuda više neće vratiti, jer završila je srednju školu, a teško da će žensko dete iko pustiti da se školuje dalje. Da li će Višnja pak moći da pobedi palanački duh.

Višnja se vraća u Čačak. Vreme provodi sa drugaricom Milevom Ostojić, a tamo je salaće Milevin rođak Radoje Ostojić mladić  koji mašta o elektrifikaciji, te kako da podigne na Moravi prvu centralu. Radoje odvraća Višnju od daljeg školovanja, od nauke, jer potajno mašta da je oženi, da mu decu izrodi, itd.

Čedomir se veseli društvenim promenama. Imao je veliku sklonost ka mašatnju. Voleo je da kroz maštarije izgubi svoje vreme. Bio je vazda sam, bez igde ikoga, otuđen, jer je on došljak, neka vrsta samo društvene nule, posve beskoristan lik. Ubrzo dobija prvo Višnjino pismo pristiglo iz Čačka.

Kada se rasput pak završio fakulteti su ponovo oživeli. Višnja se pobedonosno vratila i upisala Veliku školu. Iako ju je mnogo voleo, on joj još nije sve to jasno kazao kada su se ponovo sreli. Nastavili su da vreme provode ponovo u zajedničkom ćutanju, koje porađa provaliju i bezdane. Višnja se više nije dala onako olako pomilovati ili poljubiti kao pre odlaska. Višnja je patrijarhalno vaspitana te za nju nešto takvo slobodnije ponašanje značilo je strogu zabranu, a prava ljubav po njoj počinje jedino ili tek u braku.

Oboje su se zarazili idejama socijalizma, posebno Višnja koja je do kraja ostala postojana u svemu tome. On odustaje, on se povlači, sve dok se kako sam veli prvo u Srbji ne dogode neke veće političke slobode kao širom Evrope. Još tada Višnja se poboja da bi i nju jednom mogao tako olako napustiti kao i svoje početne ideje socijalizma.

Čedomir je davao privatne časove sinu Mladenu, u kući ministra Matovića inače kraljevim ukazom pomilovanog robijaša, koji po nagovoru svoje žene Kleopatre prima na stan ovog čestitog, povučenog mladića, kome odjednom smišljeno počinje se nabacivati gazdinska hroma ćerka Bela. Čedomir je odjednom počeo da se oseća prazno, osamljeno, zalutalo, bezizlazno, napušteno, nesmisleno, besmisleno, promašeno, poraženo, jer beše lišen Višnjinog prisustva. I bio je jako utučen.

I kada se prvi put u kući Matovića povela tema braka Čedomir Ilić se deklarisao kao veliki protivnik braka, zalažući se za slobodnu ljubav, jer za njega brak je ropstvo.

Višnja ga je izbegavala, a njegova je patnja za njom ili zbog nje samo rasla iz dana u dan, a Bela je bila uporna da ga osvoji na brzinu. Bio je zatim željan da se pak osveti Višnji, te jedne prilike u naletu strasti pomilova i poljubi Belu. Uhvaćeni su ubrzo od strane majke Kleopatre, a nakon skandala Čedomir pristaje na brzi brak sa Belom, koju nije voleo.

Višnji dobor idu ispiti i škola. Bila je mnogo sazrela, stasala, a osetila je svu svoju slobodu. Jednoga dana u državnom fijakeru ugledala je Čedomira sa nepoznatom mladom devojkom.Tada se naljuti baš, te reče sama sebi da je on za nju zauvek mrtav. A zatim je krivila sebe, te proklinjala svoju oholost, jer ga je izgubila, a pre toga odbila. Htela je još jednom da ga sretne i da se ispričaju negde samo kao prijatelji.

I sreli su se ubrzo u parku, tamo gde su ponovo između sebe stavili samo veliko ćutanje. Zatim su njene oči spoznale reku suza, ganutost, potrešenost. Sretali su se posle na Velikoj školi. Šetali su po osamljenim perifernim mestima. Pozvala ga je kod sebe, a tada mu je govorila o zajedničkoj sreći, ali on je ubrzo nespreman i kolebljiv, neodlučan, plašljiv nestao. Nije uspeo još da joj kaže koliko je mnogo voli.

Belu ne voli, ali sada ne nema načina da je se otarasi, pošto je upao u njenu zamku, a našao se na klackalici života i odabira brak bez ljubavi sa Belom. I pre nego se na to odlučio izbegavao je onako misleno potrošen i nesređen sve živo, čak obe žene i Belu i Višnju. Od svega pobegao je u svet knjiga, imaginacije. Mnogo je radio. I još je negde verovao da je pred njim možda veliki život, te da još ima tako mnogo vremena da taj život i proživi.

Jedne večeri prijatelju iz kafane, jednom propalom filozofu, svom srodniku po duhu,  pokazivao je svoj nedavno kupljeni revolver.

Radoje Ostojić počinje svoj rad na velikoj izgradnji centrale na Moravi, gde sve jeste išlo progresivno, a napredno dobro, a u što skorijem pravcu dobijana elektrike.

Višnjina majka se razbolela, a otac joj o tome piše, tačnije angažuje Radoja da napiše u njegovo ime pismo.Višnja se odmah vraća kući, da neguje majku. U Čačku ona i dalje razmišlja samo o Čedomiru i piše mu kratko pismo gde ga obaveštava da neće stizati u Beograd sve do jeseni.

Kada je dobio njeno pismo Čedomir odjednom nije znao o čemu da joj piše, šta da iskaže, te odjednom on se oseti nekako podeljeno, raspolućeno i kao da su u njemu živela dva čoveka jedan posve staložen i stišan, a drugi vetropirast i uznemiren. I sve je već ugovarano oko Belinog i Čedomirovog venčanja. Noć uoči svadbe šetao je izgubljen ulicama, a kraj jednog gradilišta zatekao mladića koji je pokušao da se ubije nožem, jer mu je dosadio takav život. Medeni mesec proveli su u Parizu. Novine su objavile vest o pokušaju samoubistva nekog mladića koji je u smrti ipak video jedino spasenje, a u životu samo poniženje.

Višnja i dalje sedi u Čačku, vezana za svako tuđe mišljenje koje od nje zna mnogo bolje šta za nju jeste ili nije dobro. Kada je pomislila na Čedomira u njoj se javila ogromna sumnja. Čak je i zaljubljeni Radoje saznao od nje da njeno devojačko srce pripada nekom drugom. Njena ljubav bila je nesrećna, ukleta, a njenu dušu cepao je veliki bol. I čudno joj beše da od njega više ne dobija pisma. Onda je u novinama pročitala vest o Čedomirovom venčanju. I bila je jako besna, ljuta i prsnula u plač. Kidala seVišnja. Za nju čovek je ovaj tek podlac ili ludak, a život je nešto odvratno, čak toliko odvratno da se u njoj samoj javi želja da umre.

Napustila je razočarana Višnja univerzitet i odmah otišla da bude seoska učiteljica u jednom selu kod Mlave. A tu je radila sa koleginicom Anicom. I živela je dosadnim, ali posve spokojnim životom. Majka joj je umrla.

Radojevu branu, deonice, i sve radove na centrali odnele su i pokvarile jesenje bujice te odjednom svi ga prezreše, osudiše, te on izgubi sve privilegije koje je stekao. Bio je kratko u zatvoru, a po izlasku izgubio je sav svoj imetak. Za svoju nesreću kivio je Višnju, a  možda kao i nesrećna Višnja neko ukleto vilinsko kolo na koje su svi oni nakrivo jednom nogom nagazili. I počeo je da se mnogo opija. Propada. Otac Višnju ponovo šalje u Beograd na Veliku školu i ženi se njenom drugaricom Milevom. Na tu vest ostavlja srhana Višnja školu, ostavlja Beograd i postaje seoska učiteljica. Osamila se. Udvaraju joj se muškarci, no ona ih hladno odbija. Čekala je da nekada postane nečija žena.

Više nije htela da odlazi u Beograd, nije htela da se bolno priseća idiličnog vremena provedenog sa Čedomirom, jer tu je iščupano njeno plahovito i plaho srce. Ali, kad je ipak ponovo došla i pošla po kiši, srela je Čedomira. Nije htela da sa njim razgovara, a on se čudio kako je mogla da iščili sva njena onolika ljubav. I tražio je od nje da se ponovo vide. A za nju sve je već bilo zavrešno. Želeo je da joj sve ispriča, ali između njih otvorio se bezdan, provalija. Ona je postaal očajna, a on je rešio da postane samoubica ako ga i ova ljubav porazi. Zakazali su susret sutradan na istom mestu.

Za njega ponovni susret sa Višnjom bio je tek zrak svetla. I kada je otišao u Pariz na medeni mesec sa Belom stigao je sve do Sorbone, kao dobitnik državne stipendije, kao ministarski zet, gde je izabrao tezu za svoj rad pod nazivom “O vrednosti života”. Ali, Bela nije mogla da navikne na Pariz, te je došlo do prve suprižničke svađe i naglog povratka u Beograd. On je bio samo igračka u rukama razmažene bogataške ćerke I njene mame Kleopatre. Čedomir više nije imao nikakav životni cilj. Svađali su se sve više i više. Belin otac umire. Prihodi su postal tanji.

Čedomir se udaljava od Bele i zapošljava u jednoj beogradskoj gimnaziji gde predaje latinski i istoriju Srba. Zatim zapada u malodušje, jer još nema načina da se bolje, borbenije uhvati u koštac sa mnogim društvenim nepravdama. Bio je jako nesrećan i promašen. Patio je. I niko ga živ nije voleo, ni kolege, a ni đaci. A kada se jednoga dana baš posvađao sa taštom Kleopatrom napušta Belu zauvek.

Anica je predlagala nesrećnoj Višnji da se uda, tvrdeći dalje da svi na kraju krajeva i jesu samo nesrećna bića, posebno oni udati i oženjeni, jer se živi u jako zlom, zločestom svetu, u svetu koji je osvetoljubiv posebno prema onima koji nemaju nikad sreće.

Čedomir je došao na zakazani sastanak sa Višnjom prvi, mada nešto ranije, a ona je stigla tačno na vreme. I mnogo su govorili jedno drugom šta ih sve tišti, boli, pogađa, jedi, šta se sve prinosi danas na žrtvu, i gde se najverovatnije nalaze lekovi za mnoge probleme. Za razliku od nje, on je sada izgubio sva politička prethodna uverenaj i ubeđenja, sve ideale. I priča joj o svojoj velikoj nesreći. O samoći. Jadu. No, ona i dalje smatra da je njemu predodređen uspeh, te da mora samo malo jače da se muški bori. I savetuje mu da napusti svoju kulu od slonovače, ali on ne može da prihvati da ovaj svet postoji samo zato da bi u njemu uživali najveći glupaci.

Zatim je zatražio njenu ruku i zaprosi je. A ona sve to odbija smatrajući da ju je to prekasno upitao. I rekla mu je sve ovo čak iako ga je i dalje onako silovito volela negde iznutra. A njen odgovor za njega bio je nov stravičan bol, čak preka smrtna presuda. I nudi joj bekstvo bilo gde, a ona odlazi zauvek uz teške reči da se više nikada neće sresti.

Višnja dolazi nazad u selo na Mlavi rešena da se uda za nekog drugog.

Kada je bio ostavljen, hodao je Čedomir sav izgubljen. I to je sada čovek lišen svake volje. Javio je da je bolestan i tako izbegavao odlazak na posao. Uzeo je hartiju i počeo da piše, da ostavi svoj mali poslednji trag. A zapravo želeo je da se ispovedi bar hartiji. Upada u tugu, te gleda kroz prozor i napolju ugleda jedno izrabljeno, istrošeno, isluženo kljuse sa kojim se poravnjava i identifikuje.

Svi ideali su ga baš prevarili. Bio je umoran i poražen. On je sada samo propali čovek, koji zakuka naglas, možda nečujno zavrišta u sebi. I uđe gazdarica u njegovu samačku sobu te zatraži nešto hartije, a on u nastupu besa ili nekakvog neuračunljivog ludila baci joj hrpu hartije.  Zatim je ostavši sam otvorio jednu fioku i tu ugleda svoj revolver.

Spoznao je u trenu svu svoju nesreću i osetio se poput brodolomnika kome su sve lađe potonule. I shvati da će ovo samoubistvo biti jedino dobro koje je za života svoga počinio. I oduze jednim pucnjem sam sebi svoj život.

Te večeri Višnja je usnila jako težak i čudan san pun nekakvih strašnih predskazanja. A sanjala je Čedomira. Nakon sna u polusvenosti svojoj, u bunilu, u šoku, ili nekom rastrojstvu čula, nerava, pred ogledalo sama sebi cepala je noćne haljine. U sobu utrčava Anica, koja pokriva svu Višnjinu nagotu, ogoljenost, pokušavajući da je probudi iz stravičnog sna, iz more, ili iz kome, te joj obeća da će je uskoro udati.

A udovica Bela je zahtevala leš svoga mrtvog supruga kako bi ga dolično sahranila.

Roman je završen u Beogradu meseca avgusta 1911-13 godine. Prva verzija ovog romana pojavila se u časopisu “Delo” u nastavcima, 1911godine, a izlazio je roman sve do decembra 1912 pod imenom ”Hromi ideali”, a zatim je nastala skraćena, promenjena i poboljšana verzija romana 1914 godine.