Konačno sam pročitala roman, ali nemam još svog vremena
da se nasamo još bavim njime, ničim potkačena, ali nabavila sam još dva velika
romana (hvala mami, jer mi je išla jutros po nove knjige, a u biblioteku), kojima
počinjem da se bavim tek od sutra...
Jutros sam sišla napolje, a bilo je konačno duplo sve
manje, duplo svežije, duplo prijatnije, idealno za fizičke radove, i plus znam da
imamo dva divna radna dana ispred sebe, ali mi fali samo nešto preko 200 komada
polovnog crepa da ostvarim svoju najveću zamisao u zadnjih 6 leta, a zamisao od
pre dva-tri meseca...
I umalo da se povučem načisto u kuću, bilo mi je čak
i hladno, te pomislim kako ću da nakuvam toplog čaja i navalim da čitam svoja
dva nova romana. Ali, onda malo zastanem i desi se čudo. Uspevam da nabavim
preko 200 komada polovnog crepa (eto toliko danas teži sva moja velika sreća),
a koliko mi jeste bilo potrebno da ostvarim svoju najdivniju zamisao...
Prvo 13 komada crepa zakucam (zakucavam kočiće
macolom - kočiće koji drže crep, a crep
samo blago naslonim na poziciju i čuvam prste da ih ne ugruvam strašnim
manevrom) i postavim četrvtu stranu, smanjim malo svoj rajski vrt, te proširim
prolaz oko drenjka, a u dnu spoljašnjeg vrta, jer to je ostalo nezavršeno, pošto
je nestalo crepa, a ja ne volim ništa ne završeno, nikakva nezavršena posla,
pošto kod mene sve mora da se očisti i sredi…
I tako se upustim u svoj novi veliki današnji poduhvat,
svoju najlepšu igru, izvučem toliko snage iz sebe da ne znam odakle mi više, a
nosila sam pune kofe teškog kamena, i započnem samo sa svega prvih doteranih 46
komada crepa, (nisam ni slutila da ću dobiti još 3 ture crepa od oko još 150
komada, svaka tura po 50-ak komada najmanje)…
I mislila sam tužno, samo ću malo danas začeprknuti, nešto malo započeti
i zastati do neke bolje svoje prilike, itd…
Ali, danas su mi definitivno sve zvezde Univerzuma i
sve planete bile neverovatno naklonjene, pa kome pre terba da zahvalim danas
(majci, ali i ocu najviše), te sve više počinjem da verujem da iz ničega, da ih
svoje apsolutne nule mogu savršenstvo da skroijm i načinim, stvorim, mada platila
sam dosta i znojem, umorom, i trudom , i radom, i savijenom kičmom, klečeći na
kolenima, srećom, a i majka mi je mnogo potegla, sve pomogla, ali smo napravile
ne samo novi izgled “Hirošime”, već pravi bum...
Kiša je počela danas samo malo, a ni prašinu da
pokupi, ali evo je sada oko pola deset uveče baš lepo i prijatno pada. Danas
smo očistile burad te će se ulivati kišnica sve do jutra…
Danas je u “Hirošimi” sve rađeno na 24-25 stepeni, a
uveče spalo je na 20 stepeni…
Nisam ni sanjala koliko su sve moje daske strulile,
te sam ih sve olako iščupala sa dve svoje nežne ručice, a mislila sam da ću morati
da udaram sve punom snagom i macolom…
I počela sam
od santrača, pa nadalje, sve u krug, ugrađujući polovan i odbačen crep po crep,
ne sanjajući da ću sve imati do kraja da završim poduhvat (doduše imam 2 krnje
crepljike, a ja ne volim ništa okrnjeno te moram nabaviti samo još 10 komada
crepa - toliko mi zafalilo, da sve utegnem i dodam po pola crepa na još nekoliko
mesta)…
Neke stazice sam ukinula, neke sam parcele
proširila, a napravila sam mnogo toga novog, neke sam police srušila (skoro sve
osim jedne, varaćam se u svoju poslednju, a najdivniju 2019 godinu, kada je svega
bilo u izobilju, kad je sve blistalo, bujalo odakle ponovo moram da krenem, jer
tu su me sapleli, potkačili, zakočili), da više kad se kao čovek, kao dobri
ljudi uspravimo majka i ja, da ne udarimo glavom o svoje mnogo trule daske. I neće
nam više biti ni smetanja, a ni ometanja, jer tek ima na proleće 2025 da uživamo
uz svoje zasađene biljke, te da mnogo bolje planiramo, bolje sve da posadimo, a
najbolje svoje plodove naberemo...
Sav kamen sam skupila na jedno mesot i njime ću se tek
baviti sutra, jer imam neke nove ideje, da okamenim i okružim još neka mesta u
avliji, na kojima ću da zasadim neke voćke ove jeseni...
Radila sam čitav dan, a sve do večere, ili sve do 18
sati, sa vrlo malim pauzama za užinu, ručak i kafu...
Onda sam izabrala jedan začinski boks i tu pored
prenete koprive i nane, pored već postojećeg žbuna matičnjaka i majčine dušice
zasadila iz saksije svoju rasadu lavande i ruzmarina, te ću za vašar poslednji o
Tomindanu, verovatno, a ove sezone kupiti još nane i žalfije, možda mimozu, i konačno
ću ispuniti svoj mali san da imam jedan aromatičan mali setveni boks pun najdivnijih
lekovitih travki, a odmah na samom ulazu u “Hirošimu”. Tu sam danas prenela i
koprivu...
Sve smo dobro zalile kanticama večeras nakon svih završenih
poslova…
Sutra imam još mnogo posla, sređivanja, rada, ali najteži
i najmukotrpniji posao odrađen je danas i to sve savijene kičme, zadebljalih prstiju
od macole kojom sam se par puta dobro udarila, prebila, sve na kolenima klečeći
i sve postavljajući po liniji, da dubi pod mojim prirodnim trepavicama, itd…
Jesmo se slatko umorile, ali za ostvarenje malih snova
čovek mora itekako da se oznoji, namuči, napuzi, itd...
Kad sve to na proleće 2025 ozeleni i ponovo oživi,
mada oživeće nešto i ove jesenje setvene sezone šeste, te neka ovo upravo budu naše
prve velilke, najveće pripreme za jesenju setvu i stvaranje rasade...
Nažalost sva pre neki dan posađena salata – nestala je
kao da je neki pohotan i loš usud pogrickao i pojeo našu salatu preko 2 noći
samo...
Ali, naučile smo da trpimo svoju štetu, neka je - ponovo
ću sve svoje pusto ozeleniti i oživeti, vrlo uskoro...
Zadržala sam za sada samo jednu donju policu, a sve
druge sam porušila kao mostove koji nemaju gde pametno da me više prenesu, a n ipraznično
vinu, uznesu…
Imam već planove kako ću iduće godine 2025, da zasadim
rasadu…
Po sredini nisam imala crepa da poređa, (trebalo bi mi
još 50 komada, te odustajem, jer nalazim neko prilagodljivo rešenje), ni da odvoijim
onaj putić, a možda ga ukinem, možda ga
samo pospem piljevinom - ne znam...
Sutra ću da po stazama “Hirošime” nasipam svu onu
piljevinu koju čuvam u malom boksu pored komposta…
Sutra ću još dobro da potegnem, da se umorim, naigram,
a prekosuta ću da postim i da se odmaram, da meditiram, više čitam…
Sve što sam izgubila večeras u nepotrebnim objašnjenjima,
i sve što nisam uspela da ostvarim večeras, postižem najverovatnije u danima
koji su ispred mene, jer sustiću se posustalo samo jednom, sustiću sebe, ma
koliko me neke banalne stvari, nevažne odvlačile i survale negde večito nazad, u
neku jezivu prošlost, u ubeđivanje, u ispiranje mozga, itd…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар