Oko 12 sati u “Hirošimi” jeste izmereno preko predivnih
i pretoplih 32 stepena po Celzijusu, a u plusu…
Jutros pažljivo zavirujem i posmatram, jer sam osetila
da već nešto za ova protekla 3 dana mora da jeste već izniklo na površinu…
Uočim dakle prva je iznikla rukola, a pošto rukola
voli dosta vode i zalivanja ne čekam do sutra, već dobro zalivam parcelu pod rukolom
- kišnicom, kanticama...
Potom sam sa kanticama zalila danas samo još rotkvice,
a sve ostalo nameravam sutra da zalijem, jer se polagano isušuje tlo, jer u toku
najtoplijeg dela dana imam sunca...
Ispekla sam oko 10-ak malih tortilja sa spanaćem i napravila
još jedan izmišljen dezert sa skuvanim kruškama zimnjačama...
I jutros sam pročitala uredno još 50 stranica
romana, tek malo prešla preko ¼ prve knjige, sporo, mravljim koracima, a
nažalost, danas nisam uspela da odgledam ni jedan film, što ne znači da možda to
neću nadoknaditi ako budem imala raspoloženja negde večeras...
Onda sam ispred ručka navukla radničke rukavice i latila
se kalemarskih makaza (moja omiljena alatka) te sam jednu punu veliku kofu
suvog cveća i prošlih, svelih ruža nasekla, raskrčila, očistila i doprinela tim
avlijskim otpadom na svoju bogatu kamaru komposta...
Sve u svemu dan nije hladan, ali ni osunčan, nekako jako
oblačan, monoton, dosadan, nepokretački, itd...
Trknula sam i na planinu, ali ni tamo nije bolje, tamo je još monotonije, još zimnije,
a previše se naoblačilo, samo što neki sneg ne proveje, a biljaka svežih nema, sve
je suvo i skoro sprženo, umrtvljeno od jesenjih hladnoća. Te ovo nije nikakav
početak, već neki kraj jeseni, te logično ide nikad ranija zima – možda. I daj bože
da bude i nikad duža zima 2025, da se dobro izodmaraju svi vredni ljudi u 2024…
Itd...
Нема коментара:
Постави коментар