U manje od sat i po posla jutros, a pre svih povišenja,
i zapara, vrućina, u ”Hirošimi” se uradilo dosta toga (izneto 5 velikih kanti
lišća na compost samo!), a da imam kao što nemam polovnog crepa ubrzo bi
iznutra bio izveden moj ovogodišnji najlepši potez obnavljanja i novogstvaranja
nečega, ali samo iznutra...
No, najpre mi treba za ručak da ispržim paprika, a
majka se pohvali da je jutros sve zalila, čak i paprike, iako sam joj rekla da paprike
više ne treba zalivati, jer kraj je svega, a od njih nažalost imamo danas samo lišćeu
izobilju. Doduše, da ne budem nezahvalna, nezadovljna, imamo i nešto malo
jestivih zdravih plodva, ali jako tankih, sitnih, imamo mnogo truljenja, jer smrdibube
i gusenice ne odustaju, a šta im čovek pa može kad one trče na sve neprskano i
zdravo…
I tako krenem prvo po donjoj liniji te oberem sve paprike
i gle nakupim ni jednu šaku, a sve što sam ostavila pre neki dan do danas je samo
načeto te istrulilo. I onda, se tobož naljutim, treba sve počupati i uzeti ono
što imamo, te krenem redom da čupam i čistim papriku po papriku. I vidim da
ipak imamo samo mnogo lišća koje se neverovatno dobro drži, a cvetovi džaba
sada, a nerazvijeni plodovi ne rastu više, jer biljke dobro osećaju da se sve skratilo,
završilo, prekratilo, da je mrak već u pola 7, da biljke već odavno znaju da je
došla neka vrlo podmukla jesen, u kojoj nema kapi kiše i dalje...
Takođe očistim i sve ljutačice paprike i ništa tu ne
oberem...
Moj sledeći potez jeste da pripremim zemljište, da
nešto učinim te da povratim svo ono svoej rodno prostranstvo koje sam imala u “Hirošimi”,
te da sve isečem i pokidam, sve plastične mreže, kanape, sve što me sputava u
novoj šestoj setveno, a jesenjoj sezoni 2024, itd...
I posečem tako sve plastične mrežice, jer kornišone
ionako ne uzgajam, a za grašak mi više neće trebati te parcele, jer ću jesenji
grašak ove godine pomeriti u sami kraj, pod najlon, a u najniži i najuzaniji
setveni deo “Hirošime”, oniži deo, gde je rasla blitva ove godine…
Onda sve lepo očistim i zađem i u zonu krastavišta
(a pošto sam ga srušila sada će tu biti nešto drugo, i naćiću mu naziv bar mi
je to olako, ali za sada neka bude samo dno), te tako macolom izbijem letve
koje su nas ometale kad smo se provlačile punim kantama vode kroz one uske rajske
stazice, a sada će moje staze da budu baš šire, stabilnije, te ću i tu da
napravim mnoge izmene, te neće biti više spoticanja na uskostima staza, a ni
uskih stazica taman da vode u sve rajeve sveta. Moje široke stazice treba da
bude sigurne da se čovek nikad tu ne zatetura, da ne odleluja, jer kao što ne
volim uske vidike, ni ljude uskih shvatanja, ne volim ni uske stazice…
I čim sve to uklonih otvori se lepa nova, a šira setvena
parcela, povšina, a zamišljam već sada - na proleće 2025 šta će tu da bujno
izraste. I samo pomerim kamene kocke ili moju stazicu za širinu kocke u desno,
a tačno po sredini, jer i estetski mora sve da se lepo skocka, da dubi na
trepavicama mojim, i tako svaki put dobijam svoje prekrasno savršenstvo...
A mogla sam danas uraditi još dosta toga, ali treba
se malo i sačuvati od vrućina, kao i od opakih i loših ljudi sa izrazito
hrišćanskim manirima. I onaj ko mi je utešno obećao da će mi nabaviti crep još pre
2 meseca doveo me u šah-mat poziciju, ali ja i dalje od ničega moram da napravim
sve...
Pošto je juče nasputila mladina odlično je vreme da rasadim
svoju rasadu salate iz one kadice i to ću učiniti večeras kad preladi i jedva čekam
da počne naša jesenja, a šesta setvena sezona 2024 u “Hirošimi”...
Uskoro, 16 septembra, na 2 dana pre punog mesca ili
uštapa u “Hirošimi” ću zasejati rotkvice, a u čašicama ću ponovo zasejati svoju
novu rasadu salate. Za sada ništa ne ulažem, jer odavno imam kupljene ove
kesice semena…
Mogla bih da napravim već i prvi spisak šta treba kupiti
za jesenju setvu, s tim što ove godine pravim presedan, te nešto omiljeno
preskačem, te neću uopšte sejati ni blitvu, a ni spanać, a jedino to dvoje izbacujem
ove jeseni sa liste, jer imam zavidne zalihe i dosta dobre količine zeleniša,
ansiamviešlud adardaim iulažem,
ipokalnjam za džabe (od sada radim samo koliko meni treba i onima uz i
pored mene)…
Sejaću lukove, grašak, peršun lišćar, rotkvice, rukolu,
salatu i meni dovoljno, i ponovo neće ništa biti prazno, a imaćemo ponovo mnogo
toga, a raznoga, zdravoga...
Završila sam jutros čitanje knjige “Pod životom”, a
ujutru (možda i večeras) počinjem čitanje Uskokovićevog najuspelijeg romana
“Čedomir Ilić”. Bacila sam samo letimično pogled u svoje statistike te sam pročitala
već preko 60 knjiga što iz varoške biblioteke, što iz moje kućne biblioteke (a više
iz kućne) sve do danas, a samo od
početka Nove 2024, mašla, te nisam statistički gledano tako loša, iako sam imala
i jako teških dana bez čitanja knjiga. Sada u finišu 2024 godine ko zna do koje
brojke mogu još da nagruvam i ko zna koje svoje lične rekorde poobaram…
Moji suncokreti na početku septembra i dalje
odolevaju sa onih nekoliko struka i zaista nikad lepši u septembru kad ih retko
gde još ima…
Na jednom suncokretu uočim smrdibu sa prednje strane,
a sa zadnje obavio se pauk u svoju gustu belu mrežu i vreba, čeka, a sigurno vredne
pčele, ali nadam se da te prizore neću više gledati. I navijam da pauk pre smaže
ovu smrdibubu…
Drva se cepaju, ali danas me ta oblast radova ne
zanima, treba mi drugih radova i odmora, a nemam ni volje danas da pečem ili kuvam
i sve su mi zalihe tanke (ne mogu ni sirovi hleb da ispečem već 2 meseca, nemam
snage), jer sam se ovog leta baš nakuvala, jer zadnji u lancu kao ja olako spakuje
drva tek kad se sva fino iscepaju, a cepanje traje dakle danima, danima, a mene
ta gnjavaža zamara kao i zujanje mašine koja cepa drva…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар