4 SEPTEMBAR 2024…

 

 

U manje od sat i po posla jutros, a pre svih povišenja, i zapara, vrućina, u ”Hirošimi” se uradilo dosta toga (izneto 5 velikih kanti lišća na compost samo!), a da imam kao što nemam polovnog crepa ubrzo bi iznutra bio izveden moj ovogodišnji najlepši potez obnavljanja i novogstvaranja nečega, ali samo iznutra...

No, najpre mi treba za ručak da ispržim paprika, a majka se pohvali da je jutros sve zalila, čak i paprike, iako sam joj rekla da paprike više ne treba zalivati, jer kraj je svega, a od njih nažalost imamo danas samo lišćeu izobilju. Doduše, da ne budem nezahvalna, nezadovljna, imamo i nešto malo jestivih zdravih plodva, ali jako tankih, sitnih, imamo mnogo truljenja, jer smrdibube i gusenice ne odustaju, a šta im čovek pa može kad one trče na sve neprskano i zdravo…

I tako krenem prvo po donjoj liniji te oberem sve paprike i gle nakupim ni jednu šaku, a sve što sam ostavila pre neki dan do danas je samo načeto te istrulilo. I onda, se tobož naljutim, treba sve počupati i uzeti ono što imamo, te krenem redom da čupam i čistim papriku po papriku. I vidim da ipak imamo samo mnogo lišća koje se neverovatno dobro drži, a cvetovi džaba sada, a nerazvijeni plodovi ne rastu više, jer biljke dobro osećaju da se sve skratilo, završilo, prekratilo, da je mrak već u pola 7, da biljke već odavno znaju da je došla neka vrlo podmukla jesen, u kojoj nema kapi kiše i dalje...

Takođe očistim i sve ljutačice paprike i ništa tu ne oberem...

Moj sledeći potez jeste da pripremim zemljište, da nešto učinim te da povratim svo ono svoej rodno prostranstvo koje sam imala u “Hirošimi”, te da sve isečem i pokidam, sve plastične mreže, kanape, sve što me sputava u novoj šestoj setveno, a jesenjoj sezoni 2024, itd...

I posečem tako sve plastične mrežice, jer kornišone ionako ne uzgajam, a za grašak mi više neće trebati te parcele, jer ću jesenji grašak ove godine pomeriti u sami kraj, pod najlon, a u najniži i najuzaniji setveni deo “Hirošime”, oniži deo, gde je rasla blitva ove godine…

Onda sve lepo očistim i zađem i u zonu krastavišta (a pošto sam ga srušila sada će tu biti nešto drugo, i naćiću mu naziv bar mi je to olako, ali za sada neka bude samo dno), te tako macolom izbijem letve koje su nas ometale kad smo se provlačile punim kantama vode kroz one uske rajske stazice, a sada će moje staze da budu baš šire, stabilnije, te ću i tu da napravim mnoge izmene, te neće biti više spoticanja na uskostima staza, a ni uskih stazica taman da vode u sve rajeve sveta. Moje široke stazice treba da bude sigurne da se čovek nikad tu ne zatetura, da ne odleluja, jer kao što ne volim uske vidike, ni ljude uskih shvatanja, ne volim ni uske stazice…

I čim sve to uklonih otvori se lepa nova, a šira setvena parcela, povšina, a zamišljam već sada - na proleće 2025 šta će tu da bujno izraste. I samo pomerim kamene kocke ili moju stazicu za širinu kocke u desno, a tačno po sredini, jer i estetski mora sve da se lepo skocka, da dubi na trepavicama mojim, i tako svaki put dobijam svoje prekrasno savršenstvo...

A mogla sam danas uraditi još dosta toga, ali treba se malo i sačuvati od vrućina, kao i od opakih i loših ljudi sa izrazito hrišćanskim manirima. I onaj ko mi je utešno obećao da će mi nabaviti crep još pre 2 meseca doveo me u šah-mat poziciju, ali ja i dalje od ničega moram da napravim sve...

Pošto je juče nasputila mladina odlično je vreme da rasadim svoju rasadu salate iz one kadice i to ću učiniti večeras kad preladi i jedva čekam da počne naša jesenja, a šesta setvena sezona 2024 u “Hirošimi”...

Uskoro, 16 septembra, na 2 dana pre punog mesca ili uštapa u “Hirošimi” ću zasejati rotkvice, a u čašicama ću ponovo zasejati svoju novu rasadu salate. Za sada ništa ne ulažem, jer odavno imam kupljene ove kesice semena…

Mogla bih da napravim već i prvi spisak šta treba kupiti za jesenju setvu, s tim što ove godine pravim presedan, te nešto omiljeno preskačem, te neću uopšte sejati ni blitvu, a ni spanać, a jedino to dvoje izbacujem ove jeseni sa liste, jer imam zavidne zalihe i dosta dobre količine zeleniša, ansiamviešlud adardaim iulažem,  ipokalnjam za džabe (od sada radim samo koliko meni treba i onima uz i pored mene)…

Sejaću lukove, grašak, peršun lišćar, rotkvice, rukolu, salatu i meni dovoljno, i ponovo neće ništa biti prazno, a imaćemo ponovo mnogo toga, a raznoga, zdravoga...

Završila sam jutros čitanje knjige “Pod životom”, a ujutru (možda i večeras) počinjem čitanje Uskokovićevog najuspelijeg romana “Čedomir Ilić”. Bacila sam samo letimično pogled u svoje statistike te sam pročitala već preko 60 knjiga što iz varoške biblioteke, što iz moje kućne biblioteke (a više iz kućne) sve do danas,  a samo od početka Nove 2024, mašla, te nisam statistički gledano tako loša, iako sam imala i jako teških dana bez čitanja knjiga. Sada u finišu 2024 godine ko zna do koje brojke mogu još da nagruvam i ko zna koje svoje lične rekorde poobaram…

Moji suncokreti na početku septembra i dalje odolevaju sa onih nekoliko struka i zaista nikad lepši u septembru kad ih retko gde još ima…

Na jednom suncokretu uočim smrdibu sa prednje strane, a sa zadnje obavio se pauk u svoju gustu belu mrežu i vreba, čeka, a sigurno vredne pčele, ali nadam se da te prizore neću više gledati. I navijam da pauk pre smaže ovu smrdibubu…

Drva se cepaju, ali danas me ta oblast radova ne zanima, treba mi drugih radova i odmora, a nemam ni volje danas da pečem ili kuvam i sve su mi zalihe tanke (ne mogu ni sirovi hleb da ispečem već 2 meseca, nemam snage), jer sam se ovog leta baš nakuvala, jer zadnji u lancu kao ja olako spakuje drva tek kad se sva fino iscepaju, a cepanje traje dakle danima, danima, a mene ta gnjavaža zamara kao i zujanje mašine koja cepa drva…

Itd…