PRED NEREŠIVOM SFINGOM ŽIVOTA – MILUTIN USKOKOVIĆ (roman "Došljaci)…

 

Milutin Uskoković rodio se 1884 godine u trgovačkoj užičkoj porodici. U mestu rođenja zaršava gimnaziju, a onda prelazi u Beograd, gde nakon završene gimnazije uči pravo. U to vreme njegova generacija okupljena je oko Jovana Skerlića, a zalažu se za jugoslovensku ideju. Tako se Milutin našao kao omladinac u Sofiji 1906 godine na Konferenciji jugoslovenskih studenata, gde je referisao na temu ujedinjenja i stvaranju balkanskog saveza.

No, 3 godine pre ovog događaja, dakle 1903, Milutin Uskoković učesnik je i martovskog protesta, nakon čega je došlo do Majskog prevrata i sloma dinastije Obrenović.

Godine 1910 Milutin Uskoković u Ženevi brani svoju doktorsku disertaciju iz međunarodnog prava na temu carinske unije i stiče doktorsku titulu pravnih nauka. Zatim postaje saradnik nekoliko listova i časopisa, a pomenuti treba sledeće: “Politika”, “Savremenik”, “Delo”, “Slovenski jug”, itd. Jedan je od učesnika i aktera stvaranja “Društva srpskih književnika”.

Najpre se zapošljava u beogradskoj carini, a 1914 Milutin Uskoković već radi kao sekretar u odelu za trgovinu, radinost i saobraćaj pri Ministarstvu narodne privrede, odakle meseca avgusta biva premešten u Skoplje, nastavljajući da radi za isto ministarstvo unutar trgovisnkog inspektorata. Kada je 1915 trebalo poći u povlačenje u plamenu Velikog ili Prvog svetskog rata, uzmičući pred bugarskim nadiranjem,  Milutin Uskoković stiže do Kuršumlije, slomljen i razočaran, te čini samoubistvo, skače u reku Toplicu u kojoj se utapa. Poživeo je jako malo, svega 31 godinu, a pisao je oko desetak godina, a u tih desetak stvaralačkih godina stvorio sledeća dela, ukupno 5 knjiga, od toga dva romana: 1905 ”Pod životom” (crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti),1908  “Vitae fragmenti” (pesme u prozi, kojae nose podnaslov “Knjiga za umorne ljude”), zbirka pripovedaka iz 1911 “Kad ruže cvetaju”, roman iz 1910 “Došljaci” (za ovaj roma dobija nagradu Srpske Književne Zadruge, a posvećuje ga svojoj verenici Babeti Fišer) i roman iz 1914 pod nazivom “Čedomir Ilić”.

U posmrtnoj zaostavštini Milutina Uskokovića nađen je nacrt zbirke pripovedaka pod nazivom “Usput”, koja je izašla 1978. Tek 1995 godine objavljena su sabrana dela Milutina Uskokovića u 5 knjiga, od strane Izdavačkog centra “Kadinjača” iz Užica.

Pored romana i pripovedaka pisao je Uskoković eseje, zatim kritike, a bavio se i prevodilačkim radom i tako je preveo La Rošfukove “Maksime”, kao i delo Pola Buržea pod nazivom “Laži”.

Kao književni stvaralac Milutin Uskoković bio je okrenut ka modernim tendencijama, i književnosti koja je stizala iz  Evrope, i tako se kod nas danas, a zajedno sa Veljkom Milićevićem (roman “Bespuće”) smatra ocem modernog poetskog romana i smatra najvažnijim proznim piscem srpskog modernizma (tzv. beogradskog modernog romana). U svojim delima Uskoković isključivo piše o gradskom načinu života, a pored dva najčešća grada koje opisuje kroz svoje delo, rodno mesto i Beograd, pominje još i neke duge gradove kao što su Čačak,Valjevo, Pirot, Pariz. I dok piše i stvara svoje likove on kroz njih osuđuje sve negativne porive gradskog društva, ali i jedne zemlje cele, posebno one obrenovićevske Srbije, mada donosi i osudu nove vlasti, tzv. parlamentarne srpske demokratije.

Roman iz 1910 godine “Došljaci”, u 4 dela, na 358 strana, počinje u Beogradu 1905-06, negde pred početak buđenja još jednog proleća, u redakciji lista “Preporod”, u kojoj radi glavni junak romana Miloš Kremić sa svojim kolegama, a glavna vest toga dana bila je vest o počinjenom samoubistvu jedne nesrećne radnice, koja čini suicid zbog nesrećne ljubavi. I upravo povodom te tragične vesti novinar Miloš  kreće na teren da nešto više sazna. Ali, tada sudbonosno sreće nekoliko godina stariju od sebe devojku usedelicu Zorku. Od Zorke je sazno sve iz prve ruke, a o utopljenici Anđi, kao i o motivima, razlozima njenog samoubistva, zahvaljujući čemu može da napiše novinarsku priču.

Miloš Kremić poticao je iz Užica, a bio je i pesnik, dakle jedan od pripadnike mlađe novije generacje koja nije imala pravi životni pravca, te im je jedino kao i Milošu ostalo da vazda pretrčavaju iz jedne krajnosti u krajnost drugu. Tačnije Miloš je bio jedan od užičkih došljaka u Beogradu, a dakle Užičanin koga ne bije dobar glas, posebno ne u Beogradu. Kao svaki mlad čovek i on, Miloš je žudeo za ljubavlju jedne voljene žene, prave, koja će mu biti podatna, poslušna, odana bez interesa, kamata i prljavih računa. Do tada sve dok ne sretne Zorku  Miloš je debelo kupovao i plaćao sve svoje prolazne i kratkotrajne ljubavne izlete. Ali, nije se dao vezati ničim, pa ni ljubavlju, jer je stremio slobodi, nesputanosti, samo svojoj sreći.

I kada je započeo vrlo brzo svoj najpre ljubavni, zatim i intimni odnos sa Zorkom znao je da je ona nekoliko  godina starija od njega (šest), i sve više sebe uveravao da mu to tobož nesmeta. Na početku romanse nije mu bilo muški olako da Zorki prizna sva svoja vrela osećanja, zato što je kao mlada osoba od24 godine bio jako nesiguran, zatim poljuljan, uzdrman, ustreptal, te je počeo tobož da izbegava Zorku.

Iz svakodnevnih sastanaka buknula je brzo i ljubav. Iz nevinosti došli su brzo u stanje grešnosti i pada. Još od početka Zorka je osećala da u svemu ovome ima nekog teškog mraka, a ona se dakle bojala svega toga mračnoga. I kada više nije umela da se odbrani, savlada, opire, pala je u strastveni zanos, nakon koga su ponovo počela, a valjda zbog stida i srama ista ona početna izbegavanja.

Onda je Zorka izgovorila suštinu i kazala voljenom Milošu:

”Pravo da vam kažem… ja nisam naučila u životu na toliko plemenitosti koliko mi vi ukazujete. Od mene su tražili samo obaveze. Niko nije pomišljao da i ja imam neko pravo, pravo da živim kao i drugi svet. Zbog toga sam ostala devojka. Zar se i ja nisam mogla udati kao što su uradile mnoge druge, čak i one gore od mene?”, itd.

Zorka je imala dakle već 30 godina i znala da je za njenu sreću baš  kasno. I sada je tačno znala da je posle ovog pada u nisku strast počinila strašno zlo, gadost, a zbog osećanja krivice htela je svu svoju novonastalu grešnost da ispovedi majci. Onda je Miloš stao da je muški ubeđuje kako je zapravo ona ta prava i jedina žena kojoj pokloni po prvi put čitavo svoej srce. Da bi svoj odnos zamaskirali dalje, izlazili su sa svojim najboljim prijateljima Dragutinom i Ljubicom, kojisutakođe u romanu srećno zaljubljeni par. Miloš je Zorku nazivao svojim jedinim suncem koje sija zuvek.

Za razliku od svojih univerzitetskih drugova Miloš je jedini kao došljak ostao još da kuburi i da se teško snalazi. Drugovi mu dadoše nadimak Vitez tužna lica. Posle Zorke svaka sedeljka u hotelu “Moskva” sa muškim drugovima njemu se činila praznom, odurnom, ogavnom, ništavnom. Bilo je to naprosto samo veliko gubljenje vremena. U gradu sve je bilo zauzeto, svako radno mesto, te stoga u gradu takvom nužna je krvava borba, pseća, a onda u istom tom modernom gradu na sve strane niče zavist, pakost, pohlepa, konkurencija, protekcija, itd.

Onda je i Miloš poželeo poput većine da nekuda ode dalje, da uspe, da se ostvari, da proširi svoej vidike, i zato nije bilo pametno da ga sada išta na tom putu lične sreće privezuje ili prepinje ili sputava. A od svog urednika gospodina Stajića Miloš je čuo sledeće reči:

“Život je drugo nešto. Oko vas se razapinju zamke. Život vam postavlja zagonetke. Na svakom koraku vi se susrećete sa nepoznatim licima i nalazite se pred nesigurnim stvarima. Kraj vas promiče bujica događaja koje treba osetiti, preduhitriti ili sustići, shvatiti i upotrebiti. Vi stupate kroz opasan horizont magle, pun krševa od slučaja, pun provalija atavizma. Treba stalno držati ruke pred sobom da ne razbijete čelo pred kakvom iznenadnom preprekom, treba koračati oprezno kao uhoda i spavati sa otvorenim očima kao zec. Ako nećete da budete fatalista ili živinče, vi morate…”.

Milošev odgovor uredniku glasio je ovako:

“Ja nisam toliko naivan, gospodin-Stajiću, kako vi mislite. Između nas nema ništa drugo do usluga za uslugu, ljubav za ljubav. Ništa joj nisam obećao. I jednog dana, kad osetimo  da smo jedno drugom na smetnji, mi ćemo se razići onako kako smo se i sastali, ostavljajući jedno drugom punu slobodu i lep spomen na jedno prijateljstvo”.

No, urednik je upitao Miloša još i ovo:

“… zar vi još mislite da postoji sloboda ljubavi? Zar može postojati slobodnog raspolaganja u osećanju koje ide u delirijum? Moj dragi prijatelju, jeste li vi ikad voleli? Nije ljubav ona slika krilatog deteta koje pecka sitnim strelicama. Ona je opasan mikrob protiv koga nema leka, neodoljiva strast, stara koliko i život, tajanstvena sila, jaka kao smrt, koja se ne obazire na dobro i na zlo, ne vodi računa o predrasudama, moralu, časti, prošlosti i budućnosti, o životu, i opet sve to ona sadrži u sebi, celu vaseljenu čovekovih misli, nada i planova…”.

Tako iz dana u novi dan, Zorka sek une Milošu da je njegova zauvek, i da od ljubavi te može da je rastavi samo i jedino smrt. I dok se i on kune da je voli, Zorki je sve vreme nelogično zašto odbija ili odlaže, da je uzme za ženu. Onda joj je priznao kako se gnuša ustanove braka, jer po njemu brak nije isto što i ljubav, jer u braku ima jako mnogo laži, mnogo računice, mnogo interesa, itd.

Za Zorku svet je sposoban da pojedinca ne samo brzo uzdigne i uzvisi, uzveliča, već i da pojedinca obruši, uruši, skrši, slomi, uništi, ubije. U jednom času Zorka odbija da bude Milošu samo naložnica, i spremna je da raskine ovu njihovu vezu (slobodnu ljubav). Isprečile su se i mnoge preteške reči između njihove dve duše. Pojavio se stid. Ponovo su se našli u početnom mraku, u večitom bezizlazu, lavirintu.

Zorkina majka Selena jednog dana se pobuni, naroguši, te srdito istera Miloša iz svoje poštene kuće, a ćerki naredi da prestane da viđa tu užičku rđu. Život polagano već pokazuje koliko može biti baš mučan, a grad polagano baš pokazuje kako sve može biti prazan i opustošen, dosadan, monoton. Mnogo je nevolja na vidiku sada, posebno za ranjivu Zorku koja tone u težinu svoje nove osamljenosti, izolovanosti. Miloš i Zorka između sebe počinju da razmenjuju mnoga i mnoga, čak i preduga ljubavna pisma, puna emocija. A oboje su počeli da pretražuju nasamo mračne lavirinte svojih duša. Miloš se već našao pred šeksiprovskom dilemom koga žrtvovati sada - svoju ličnu sreću ili Zorkinu. Suočio se sa svojom samoživošću, egozmom i sebičnošću. No, i pored toga Miloš oseća da je samo dostojan svake osude. U jednom do pisama priznaje Zorki da je Beograd najodvratnije mesto, a živeti u njemu nepodnošljivo je, dakle nesnosno, jer tu žive ovi svi sitni psi i svi se otimaju oko jedne koske. I Zorka ima svoje životne muke, a za nju život je jako glup, jer je satkan od gomile laži. Za nju ova slobodna ljubav je grešna.

Jedne noći Miloš napušta Beograd, u kome dakle nije još uspeo, nije se uspuzao, i vraća se nazad u rodno Užice. Ostao je bez posla u redakciji “Preporoda”, gde mu nisu hteli dati ni neplaćeno odsustvo. Vraća se kao isisan čovek, čovek bez volje da išta više napiše, stvori, shvativši da je sloboda najpraznija reč na svetu, a znajući da novo mestp ili službu neće tako olako pronaći. Rodni prag nije posetio već 3 godine. Rastanak od Zorke teško mu pada, ali će i tamo u zavičaju preko pisama ostati u kontaktu.

Došavši u zavičaj susreće se sa 4 kategorije svojih zemljaka: prvi pripadaju ztv. spomenicima, a to su sve sami propali trgovci, sloj stare garde koji polagano nestaje, a za njima slede deca, boranija i prognanici. U zavičaju oseti nostalgiju za Zorkom, a onda se priseti da je jedina smetnja njegovoj sreći to što je starija od njega.

Zorka piše pisma Milošu, verno čekajući njegov povratak. Njen odnos sa majkom smirio se, jer je majka obradovana vešću da je Miloš napustio Beograd. Zorkina uteha u samoći jeste Miloševa uramljena slika. U jendom od julskih pisama Zorka javlja Milošu da je izgubila majku. Nakon tog gubitka Zorka pada u najdublju bol, crnilo, a boli je taj gubitak majke više nego rastanak od voljenog Miloša. Na samrti joj je majka Selena čak prorčki lepo kazala kako nikadn eće biti srećna sa Milošem.

O svom otkazu u “Preporodu” Miloš je saznao u varoškoj kafani iz novina. Pored bola osetio je mnogo ljutine, bespomoćnosti, poniženja. odjednom život je teška i nerešiva zagonetka, Sfinga, a ko ne uspe da reši tu komplikovanu zagonetku neće biti kadar da živi. U tom i takvom životu jednom je kazano:

“Biti moćan, značilo je zaboraviti na druge, biti čovek značilo je zaboraviti na sebe. Biti i jedno i drugo krilo se u magli zagonetke”.

Miloš ne zna šta da uradi, ali zna da se u svakom čoveku, pojedincu sakriva po nekoliko ljudi, po nekoliko maski. Sada je niko i ništa, samo običan došljak, tuđin, stranac,  čovek bez oslonca, bez pomoći, bez prijatelja, a u svetu u kome mora živeti sam protiv svih, a u svetu koji je čitav protiv njega. Ako pođe napred Miloš znači li to da se poput mnogih spomenika ponovo vraća u zamagljeni Beograd. Ostao je bez sredstava za život, a treba živeti Miloše. Hoće li proživeti Miloš uzaludno. Hoće li doista da bude ugušen u ovoj najogorčenijoj utakmici koju modernim životom svi nazivaju.U svetu opstaju dakle samo svirepi, a on tu svirepost još ne pronalazi u sebi. Nije dosta živeti samo sitnim životom, niti je dovoljno samo jesti, večerati, spavati. Našao se pred mučnim zagonetkama života sada Miloš, ali i Zorka.

Zorki piše Miloš o svojim najdubljim, najbolnijim ranama, i šalje joj izlive velike nežnosti u svakoj napisanoj i nenapisanoj reči. U jednom pismu joj piše da su dobili blagoslov njegove majke, braće, sestre za brak. I govori joj da seu  avgustu vraća za Beograd, te čak govori da ih samo smrt može rastaviti. I počeo je Miloš da piše jednu svoju dramu, rešen da je pošalje na konkurs.

Zatim je u časovima osame počeo da preispituje sva svoja obećanja, ali i da zamišlja sebe kroz 5 godina pitajući se da li će i tada u budućnosti voleti istim žarom istu tu ženu, i hoće li biti izvrgnuti ruglu i osudi od strane palanačkog mentaliteta. I kako će bez službe u svojoj pukoj sirotinji moći da izdržava ženu, kuću. I ponovo je prelazio Miloš iz jedne krajnosti u krajnost drugu. Naglo se lomio i još naglije patio. I nije imao kome da ispriča svu svoju muku, teškoću, tegobu. I pomisli da je postao već rob jedne ljubavi. Odjedno Miloš ima mnogo materijala te uspešno piše svoju prvu dramu. I pored uspeha u pisanju njega satiru sumnja, razočaranje, crne slutnje, teški časovi, negativne misli, malodušje, pesimizam, očaj, itd.

Miloš napušta rodni grad i vraća se kao došljak nazad u Beograd. Kad ostane sam u vozu muče ga iste patnje - potucanje po tuđim krovovima, borba beogradskih pasa oko jedne oglodane koske, te sva ta otimačina, podmetanja, protekcije, itd. Zorka mu je već našla momačku sobu. A kad se ponovo susretnu to su ponovo oni najlepši zajednički momenti. Pa, ipak, Miloš nije zadovoljan, čak ni tolikom količnom Zorkine ljubavi. U traženju novog posla dobio je samo niže mesto carinika, od traženog ili željenog mesta ministarskog pisara, dobio je neko memljivo i bedno mesto na carini. O njegovom postavljenju odlučivao je dakle čovek, tačnije načelnik bez diplome, bez dovoljno stručne spreme i bez škole, a tada čovek na položaju, usto i nepismen, a kazao mu je utešno sledeće:

“Pišite… Vi umete da pišete iskreno i iz srca. Vi znate za šta živite. Jer to je sve što nam od života ostaje, po nekoliko trenutaka pesničkog zanosa. Videćete kako je sve drugo ništa, državna služba i udobno kanabe, puna plata i orden belog orla. Ne malakšite, ne očajavajte: priznanje jednom mora doći. A šta vas se tiče, najzad, šta misli ovaj ili onaj. U gomili koja ne piše ima mnogo ljudi koji trpe isti bol; oni će vas razumeti, i njihova zahvalnost biće vaša najbolja nagrada”.

Za razliku od neukog načelnika Miloš je imao diplomu pravnog fakulteta, a uspeo je doći do načelnika podmićivanjem običnog činovničkog poslužitelja, te da dobije jedva malo mesto u buđavoj carinarnici. Od svog prijatelja Bogdana Vasića saznao je da opet drugi njegov prijatelj Dragutin odlazi u inostranstvo, na školavnje dalje kao stipendista dražvni, te da mu je u tome pomoglo malo više nečije protekcije, a mimo svih javnih konkursa.

Miloš je sa novom bednom platom jedva krpio kraj sa krajem te je na Zorkin predlog prihvatio da se preseli i živi kod nje. Odjednom osetio je svu onu nežnost za kojom je još na početku muški žudeo, ali ponovo u njemu se otvara ista dobra stara poznata bol i praznina, nezadovoljtsvo. On je jako nezadovoljan i sve čini da svoje lično nezadovoljstvo prikrije, potisne, odloži. Zorki obećava što skorije venčanje, a potajno ili pak podsvesno negde u dubini svog mračnog ja, o se želi iste te Zorke osloboditi, ali pod jednim jako čudnim, posesivnim uslovom da se Zorka ničim ne oslobodi više od njega. Za razliku od njega, Zorka gaji veoma golemu nadu, a njena najveća sreća jeste da vidi Miloša srećnog, uspešnog, ostvarenog, i spremna je da ga usreći makar to dalje značilo da ga zauvek oslobodi od sebe, jer spremna je da se samožrtvuje za njega ,spremna da zbog njega ode u smrt, kako bi on bio bez ikakvih stega, veza ili obaveza.

Milošu je jezivo dosadno na poslu i sve mu je već tu dosadilo, dodijalo. Premeštali su ga sa mesta na mesto, i bio je opravdano ogorčen, nezadovoljan, nesrećan, tužan, zatim ponižen, uvređen. I ponovo zapada u malodušje, apatiju, u malodušnost. Bolelo ga je to što niko u njemu ne vidi njegove stvarne sposobnosti, što ne dobije ni jednu pohvalu, ni jednu lepu reč, ni jedno jedino priznanje, ništa osim po neku usputnu golu reč, a njemu treba posao, plata, sigurnost, itd.

Spoznao je Miloš da su mnogo gori i nečasniji od njega uspeli, kao i mnogi bolji od njega, i bilo je sve jasno ko dan - došljacima niko živ ne pruža otvorene šake. Zorka je umela da uteši,  te kaže Milošu:

“Treba biti čovek… Treba se lečiti od slabosti i mekuštva. I ako hoćeš da to postigneš, ne treba ponavljati svakog dana: ”Ah, kako mi je teško! Ah, što su nepravedni prema meni!”. Inače ćeš biti nalik na one ljude koji pate od čestih nazeba, i koji oblače po dva prsluka mesto da se trljaju hladnom vodom. Treba biti hrabar, treba se boriti protiv bolova, protiv crnih misli, i treba se sećati svakog trenutka da ti imaš jedan cilj u životu koji moraš dostići”.

Te zime Miloš i Zorka živeli su svoju poslednju ljubavnu idilu,  januara 1906 godine. Naapre je njegova drama osvojila prvo mesto na konkursu Narodnog pozorišta, a on je svoje delo predao anonimno, te niko živ nije znao ko je autor, a čak su nudili i nagradu da se obznani i otkrije javnosti (“Preporod”), a onda je drama premijerno izvedena, a on poveo Zorku na pemijeru. Drama se zvala “Sfinks”. Zorku je Miloš zvao svojm ženom i svojom dobrom vilom. Govorio joj je koliko je mnogo voli, te pomislio bi svako da nihovoj sreći nema pretnje, nema konca, a ni kraja.

Onda je jednom na poslu otvorio Miloš jedno Dragutinovo pismo koje je bilo adresirano na Zorku i  osetio jako veliku ljubomoru. Bio je mnogo ljut. Od drugog prijatelja Bogdana saznaje da se Ljubica udaje za nekog drugog, a ne za Dragutina. Kada se Miloš vratio kući priznao je Zorki da ga ipak nešto nedostojno mnogo muči i ubija. Posvađali su se i on je napustio u afektu kuću. Pre toga kazao joj je da više ne može da se pretvara te da su neke granice prekoračene. I te večeri kazao joj je sledeće reči:

“Ja znam šta je sirotinja… Ona ne dopušta ništa, ona ubija sve, ljubav i porodicu, ona se podsmeva najčistijim mislima, ruši veru. Čovek nije čovek kad je siromah. Ja te volim, Zorka, ali ovo je jače od mene: ja se ne mogu ponovo vratiti u sirotinju”, itd…

Onda je i Zorka priznala koliko je nesrećna, a Miloš je izjurio u afektu iz kuće i otišao u kafanu, a vratio se sa buketićem uvelih mimoza. Lutao je dugo sam bez pravog cilja, bez prijatelja. Kad se vratio nazad kući Zorki je mnogo laknulo, jer je plakala, jecala, žalila, čak i pomišljala da je on otišao jednom zauvek. Ali jedno drugom tada obećaše samo sreću, idilu, koju ubrzo pumitiše neki dramatični događaji.

Otišli su na premijeru Miloševe drame u pozorište, gde je drama dobro primljena, a Zorka se u jednom delu dobro prepoznala, identifikovala od reči do reči, od slova do slova, kada je čula šta sve govori dramska junakinja:

“… Ti ili ja, jedno od nas dvoje mora se žrtvovati za drugo, žrtvovati se sasvim. Jedno od nas mora se odreći života da bi živelo drugo, jedno od nas mora se sklonitid a bi načinilo mesto drugome. Inače, ja ne vidim ništa drugo do očajanje i sreću. Ja sam starija i manje vredna…”.

Čuvši ove reči Zorka je ispusti jauk, krik, vrisak. A nakon predstave Milo šje otišao iza scene i obzanio da je on autor drame. Dobio je sve čestitke čak i dobre kritike, posebno od svog bivšeg urednika. No, nakon ove Miloševe slave Zorka je donela najstrašniji odluku - da počini samoubistvo. Napisala je oproštajno pismo i poslala ga Milošu preko kurira u carinarnicu i sve udesila tako da ga primi tek kad ona bude mrtva. U oproštajnom pismu Zorka mu govori da ga nikad ne bi usrećila, da bi mu donela samo nesreću, sputavanje, stege, okove, i zato odlazi u smrt, u svoj jedini spas i izbavljenje, da bi on napokon slobodan i rasterećen sam krenuo put samo svoje sreće.

Napisala mu je Zorka tada:

“Nije smrt nego je život ono što nas muči, što nam stavlja mučne zagonetke, umorava nas i cedi nam naše snage. Smrt dolazi posle toga, posle svih tih muka, kao dobar anđeo, i oslobođava nas”.

Miloša dakle Zorka oslobađa sada svake griže savesti i ništa mu ne prebacuje, niti mu išta zamera. Zorka se utopila dragovoljno u talasima modrog Dunava. Kada je Miloš pročitao njeno opraštajno pismo, on napušta posao i kreće da je potraži, a najpre dolazi u praznu kuću, a onda trčeći hita na dunavsku obalu. Trčećim korakom usput pamti svaki detalj, oživljava uspomene. A kada je ugledao mrtvu beživotnu Zorku, skameni se od užasa. Za njega vreme je tada stalo, izgubio je apetit, te sam u očaju pomisli da bi trebao da se ubije, jer kasno je shvatio da ne može da živi bez Zorke. Od majke prima pismo i vest da majka već priprema darove za njegovu nevestu. Slomljen Miloš rešio je da se vrati nazad kući i počne, da ih pomogne, itd.

Iako je dobio mesto u sudu, pohvale, pozive, da piše više nije mogao. Bilo mu je samo 24 godine i bio je sav iskidan, kao isceđena krpa, sav izlomljen vetrovima života, a svi njegovi ideali bilu su već bankrotirali i propali. I sve se okončalo i više ni on sam nije mogao da postoji. Miloš je sada bio samo neki bivši Miloš. Uništen je, jer nema svoje postojanje. Miloš je izudaran životnim nepogodama, te uviđa da nije bio ni on sam častan, jer nije hteo nikakvu obavezu prema Zorki, a ta pogreška ga je načisto dotukla i slomila. I Miloš je počinio dakle zločin te sada plaća kaznu. Ostao mu je strašan bol, ali to je bol koji jedino čoveku može da otvori oči. Miloš je progledao na koncu i uvideo šta jeste trebao da uradi, pa ipak nije.

Naposletku svom prijatelju Bogdanu Vasiću veli Miloš:

“Mi dolazimo na ovaj svet bez naše volje i živimo kao pečurke, nikle posle jedne kiše, ne pitajući se zašto i kako? Jedan trenutak dolazi, ranije ili docnije, ali jednom zacelo, kad nas život udari, trgne nas iz krive nesvesnosti, i postavi nam mučnu zagonetku, od koje zavisi biti ili ne biti”.

I onda poučno završava Miloš govreći:

“Uživanje nije sreća, jer ono prestaje biti uživanje kad je ostvareno. Sreća nije izvan nas. Ona je u nama. Ljubav, samopregorevanje… eto, to je jedina i prava sreća. Ona zavisi od zasićenosti, kaprisa, slučaja i sredstava… Ja neću tražiti ništa za sebe. Moje skromne snage posvetiću onima koji me okružuju… Šta mari što ne mogu stvarati? Ja ću umeti pomagati i moj život neće biti uzaludan. Ja ću biti miran građanin, koji će vršiti svoje dužnosti i zadovoljavati se nazivom: poreska glava. Moja naklonost će biti iskrena prema svima čija osećanja su uvređena i lepota ponižena. I ja sam uveren da ću biti srećan… da, sad srećan kad sreću ne tražim i kad me ona boli…”.

Milutin Uskoković kao pisac smatrao je da svaki umetnik “mora biti obrazovaniji od (svoje) publike”.

 

The end