Milutin Uskoković rodio se 1884 godine u trgovačkoj užičkoj
porodici. U mestu rođenja zaršava gimnaziju, a onda prelazi u Beograd, gde nakon
završene gimnazije uči pravo. U to vreme njegova generacija okupljena je oko
Jovana Skerlića, a zalažu se za jugoslovensku ideju. Tako se Milutin našao kao
omladinac u Sofiji 1906 godine na Konferenciji jugoslovenskih studenata, gde je
referisao na temu ujedinjenja i stvaranju balkanskog saveza.
No, 3 godine pre ovog događaja, dakle 1903, Milutin
Uskoković učesnik je i martovskog protesta, nakon čega je došlo do Majskog
prevrata i sloma dinastije Obrenović.
Godine 1910 Milutin Uskoković u Ženevi brani svoju doktorsku
disertaciju iz međunarodnog prava na temu carinske unije i stiče doktorsku
titulu pravnih nauka. Zatim postaje saradnik nekoliko listova i časopisa, a pomenuti
treba sledeće: “Politika”, “Savremenik”, “Delo”, “Slovenski jug”, itd. Jedan je
od učesnika i aktera stvaranja “Društva srpskih književnika”.
Najpre se zapošljava u beogradskoj carini, a 1914
Milutin Uskoković već radi kao sekretar u odelu za trgovinu, radinost i saobraćaj
pri Ministarstvu narodne privrede, odakle meseca avgusta biva premešten u
Skoplje, nastavljajući da radi za isto ministarstvo unutar trgovisnkog inspektorata.
Kada je 1915 trebalo poći u povlačenje u plamenu Velikog ili Prvog svetskog rata,
uzmičući pred bugarskim nadiranjem, Milutin
Uskoković stiže do Kuršumlije, slomljen i razočaran, te čini samoubistvo, skače
u reku Toplicu u kojoj se utapa. Poživeo je jako malo, svega 31 godinu, a pisao
je oko desetak godina, a u tih desetak stvaralačkih godina stvorio sledeća
dela, ukupno 5 knjiga, od toga dva romana: 1905 ”Pod životom” (crtice, pesme u
prozi, pesme, članci o književnosti),1908 “Vitae fragmenti” (pesme u prozi, kojae nose
podnaslov “Knjiga za umorne ljude”), zbirka pripovedaka iz 1911 “Kad ruže
cvetaju”, roman iz 1910 “Došljaci” (za ovaj roma dobija nagradu Srpske Književne
Zadruge, a posvećuje ga svojoj verenici Babeti Fišer) i roman iz 1914 pod
nazivom “Čedomir Ilić”.
U posmrtnoj zaostavštini Milutina Uskokovića nađen
je nacrt zbirke pripovedaka pod nazivom “Usput”, koja je izašla 1978. Tek 1995
godine objavljena su sabrana dela Milutina Uskokovića u 5 knjiga, od strane Izdavačkog
centra “Kadinjača” iz Užica.
Pored romana i pripovedaka pisao je Uskoković eseje,
zatim kritike, a bavio se i prevodilačkim radom i tako je preveo La Rošfukove
“Maksime”, kao i delo Pola Buržea pod nazivom “Laži”.
Kao književni stvaralac Milutin Uskoković bio je okrenut
ka modernim tendencijama, i književnosti koja je stizala iz Evrope, i tako se kod nas danas, a zajedno sa
Veljkom Milićevićem (roman “Bespuće”) smatra ocem modernog poetskog romana i smatra
najvažnijim proznim piscem srpskog modernizma (tzv. beogradskog modernog
romana). U svojim delima Uskoković isključivo piše o gradskom načinu života, a
pored dva najčešća grada koje opisuje kroz svoje delo, rodno mesto i Beograd,
pominje još i neke duge gradove kao što su Čačak,Valjevo, Pirot, Pariz. I dok piše
i stvara svoje likove on kroz njih osuđuje sve negativne porive gradskog
društva, ali i jedne zemlje cele, posebno one obrenovićevske Srbije, mada
donosi i osudu nove vlasti, tzv. parlamentarne srpske demokratije.
Roman iz 1910 godine “Došljaci”, u 4 dela, na 358
strana, počinje u Beogradu 1905-06, negde pred početak buđenja još jednog
proleća, u redakciji lista “Preporod”, u kojoj radi glavni junak romana Miloš
Kremić sa svojim kolegama, a glavna vest toga dana bila je vest o počinjenom samoubistvu
jedne nesrećne radnice, koja čini suicid zbog nesrećne ljubavi. I upravo povodom
te tragične vesti novinar Miloš kreće na
teren da nešto više sazna. Ali, tada sudbonosno sreće nekoliko godina stariju od
sebe devojku usedelicu Zorku. Od Zorke je sazno sve iz prve ruke, a o
utopljenici Anđi, kao i o motivima, razlozima njenog samoubistva, zahvaljujući
čemu može da napiše novinarsku priču.
Miloš Kremić poticao je iz Užica, a bio je i pesnik,
dakle jedan od pripadnike mlađe novije generacje koja nije imala pravi životni pravca,
te im je jedino kao i Milošu ostalo da vazda pretrčavaju iz jedne krajnosti u
krajnost drugu. Tačnije Miloš je bio jedan od užičkih došljaka u Beogradu, a
dakle Užičanin koga ne bije dobar glas, posebno ne u Beogradu. Kao svaki mlad
čovek i on, Miloš je žudeo za ljubavlju jedne voljene žene, prave, koja će mu biti
podatna, poslušna, odana bez interesa, kamata i prljavih računa. Do tada sve dok
ne sretne Zorku Miloš je debelo kupovao
i plaćao sve svoje prolazne i kratkotrajne ljubavne izlete. Ali, nije se dao vezati
ničim, pa ni ljubavlju, jer je stremio slobodi, nesputanosti, samo svojoj sreći.
I kada je započeo vrlo brzo svoj najpre ljubavni,
zatim i intimni odnos sa Zorkom znao je da je ona nekoliko godina starija od njega (šest), i sve više sebe
uveravao da mu to tobož nesmeta. Na početku romanse nije mu bilo muški olako da
Zorki prizna sva svoja vrela osećanja, zato što je kao mlada osoba od24 godine
bio jako nesiguran, zatim poljuljan, uzdrman, ustreptal, te je počeo tobož da
izbegava Zorku.
Iz svakodnevnih sastanaka buknula je brzo i ljubav.
Iz nevinosti došli su brzo u stanje grešnosti i pada. Još od početka Zorka je
osećala da u svemu ovome ima nekog teškog mraka, a ona se dakle bojala svega toga
mračnoga. I kada više nije umela da se odbrani, savlada, opire, pala je u strastveni
zanos, nakon koga su ponovo počela, a valjda zbog stida i srama ista ona početna
izbegavanja.
Onda je Zorka izgovorila suštinu i kazala voljenom
Milošu:
”Pravo da vam kažem… ja nisam naučila u životu na toliko
plemenitosti koliko mi vi ukazujete. Od mene su tražili samo obaveze. Niko nije
pomišljao da i ja imam neko pravo, pravo da živim kao i drugi svet. Zbog toga
sam ostala devojka. Zar se i ja nisam mogla udati kao što su uradile mnoge
druge, čak i one gore od mene?”, itd.
Zorka je imala dakle već 30 godina i znala da je za
njenu sreću baš kasno. I sada je tačno znala
da je posle ovog pada u nisku strast počinila strašno zlo, gadost, a zbog osećanja
krivice htela je svu svoju novonastalu grešnost da ispovedi majci. Onda je Miloš
stao da je muški ubeđuje kako je zapravo ona ta prava i jedina žena kojoj pokloni
po prvi put čitavo svoej srce. Da bi svoj odnos zamaskirali dalje, izlazili su
sa svojim najboljim prijateljima Dragutinom i Ljubicom, kojisutakođe u romanu
srećno zaljubljeni par. Miloš je Zorku nazivao svojim jedinim suncem koje sija
zuvek.
Za razliku od svojih univerzitetskih drugova Miloš je
jedini kao došljak ostao još da kuburi i da se teško snalazi. Drugovi mu dadoše
nadimak Vitez tužna lica. Posle Zorke svaka sedeljka u hotelu “Moskva” sa
muškim drugovima njemu se činila praznom, odurnom, ogavnom, ništavnom. Bilo je
to naprosto samo veliko gubljenje vremena. U gradu sve je bilo zauzeto, svako
radno mesto, te stoga u gradu takvom nužna je krvava borba, pseća, a onda u istom
tom modernom gradu na sve strane niče zavist, pakost, pohlepa, konkurencija,
protekcija, itd.
Onda je i Miloš poželeo poput većine da nekuda ode dalje,
da uspe, da se ostvari, da proširi svoej vidike, i zato nije bilo pametno da ga
sada išta na tom putu lične sreće privezuje ili prepinje ili sputava. A od svog
urednika gospodina Stajića Miloš je čuo sledeće reči:
“Život je drugo nešto. Oko vas se razapinju zamke.
Život vam postavlja zagonetke. Na svakom koraku vi se susrećete sa nepoznatim licima
i nalazite se pred nesigurnim stvarima. Kraj vas promiče bujica događaja koje
treba osetiti, preduhitriti ili sustići, shvatiti i upotrebiti. Vi stupate kroz
opasan horizont magle, pun krševa od slučaja, pun provalija atavizma. Treba stalno
držati ruke pred sobom da ne razbijete čelo pred kakvom iznenadnom preprekom,
treba koračati oprezno kao uhoda i spavati sa otvorenim očima kao zec. Ako nećete
da budete fatalista ili živinče, vi morate…”.
Milošev odgovor uredniku glasio je ovako:
“Ja nisam toliko naivan, gospodin-Stajiću, kako vi mislite.
Između nas nema ništa drugo do usluga za uslugu, ljubav za ljubav. Ništa joj nisam
obećao. I jednog dana, kad osetimo da
smo jedno drugom na smetnji, mi ćemo se razići onako kako smo se i sastali, ostavljajući
jedno drugom punu slobodu i lep spomen na jedno prijateljstvo”.
No, urednik je upitao Miloša još i ovo:
“… zar vi još mislite da postoji sloboda ljubavi? Zar
može postojati slobodnog raspolaganja u osećanju koje ide u delirijum? Moj dragi
prijatelju, jeste li vi ikad voleli? Nije ljubav ona slika krilatog deteta koje
pecka sitnim strelicama. Ona je opasan mikrob protiv koga nema leka, neodoljiva
strast, stara koliko i život, tajanstvena sila, jaka kao smrt, koja se ne
obazire na dobro i na zlo, ne vodi računa o predrasudama, moralu, časti,
prošlosti i budućnosti, o životu, i opet sve to ona sadrži u sebi, celu vaseljenu
čovekovih misli, nada i planova…”.
Tako iz dana u novi dan, Zorka sek une Milošu da je
njegova zauvek, i da od ljubavi te može da je rastavi samo i jedino smrt. I dok
se i on kune da je voli, Zorki je sve vreme nelogično zašto odbija ili odlaže, da
je uzme za ženu. Onda joj je priznao kako se gnuša ustanove braka, jer po njemu
brak nije isto što i ljubav, jer u braku ima jako mnogo laži, mnogo računice,
mnogo interesa, itd.
Za Zorku svet je sposoban da pojedinca ne samo brzo uzdigne
i uzvisi, uzveliča, već i da pojedinca obruši, uruši, skrši, slomi, uništi,
ubije. U jednom času Zorka odbija da bude Milošu samo naložnica, i spremna je da
raskine ovu njihovu vezu (slobodnu ljubav). Isprečile su se i mnoge preteške
reči između njihove dve duše. Pojavio se stid. Ponovo su se našli u početnom mraku,
u večitom bezizlazu, lavirintu.
Zorkina majka Selena jednog dana se pobuni,
naroguši, te srdito istera Miloša iz svoje poštene kuće, a ćerki naredi da
prestane da viđa tu užičku rđu. Život polagano već pokazuje koliko može biti baš
mučan, a grad polagano baš pokazuje kako sve može biti prazan i opustošen,
dosadan, monoton. Mnogo je nevolja na vidiku sada, posebno za ranjivu Zorku
koja tone u težinu svoje nove osamljenosti, izolovanosti. Miloš i Zorka između sebe
počinju da razmenjuju mnoga i mnoga, čak i preduga ljubavna pisma, puna emocija.
A oboje su počeli da pretražuju nasamo mračne lavirinte svojih duša. Miloš se
već našao pred šeksiprovskom dilemom koga žrtvovati sada - svoju ličnu sreću
ili Zorkinu. Suočio se sa svojom samoživošću, egozmom i sebičnošću. No, i pored
toga Miloš oseća da je samo dostojan svake osude. U jednom do pisama priznaje
Zorki da je Beograd najodvratnije mesto, a živeti u njemu nepodnošljivo je, dakle
nesnosno, jer tu žive ovi svi sitni psi i svi se otimaju oko jedne koske. I Zorka
ima svoje životne muke, a za nju život je jako glup, jer je satkan od gomile laži.
Za nju ova slobodna ljubav je grešna.
Jedne noći Miloš napušta Beograd, u kome dakle nije
još uspeo, nije se uspuzao, i vraća se nazad u rodno Užice. Ostao je bez posla u
redakciji “Preporoda”, gde mu nisu hteli dati ni neplaćeno odsustvo. Vraća se
kao isisan čovek, čovek bez volje da išta više napiše, stvori, shvativši da je
sloboda najpraznija reč na svetu, a znajući da novo mestp ili službu neće tako olako
pronaći. Rodni prag nije posetio već 3 godine. Rastanak od Zorke teško mu pada,
ali će i tamo u zavičaju preko pisama ostati u kontaktu.
Došavši u zavičaj susreće se sa 4 kategorije svojih
zemljaka: prvi pripadaju ztv. spomenicima, a to su sve sami propali trgovci, sloj
stare garde koji polagano nestaje, a za njima slede deca, boranija i prognanici.
U zavičaju oseti nostalgiju za Zorkom, a onda se priseti da je jedina smetnja njegovoj
sreći to što je starija od njega.
Zorka piše pisma Milošu, verno čekajući njegov povratak.
Njen odnos sa majkom smirio se, jer je majka obradovana vešću da je Miloš napustio
Beograd. Zorkina uteha u samoći jeste Miloševa uramljena slika. U jendom od
julskih pisama Zorka javlja Milošu da je izgubila majku. Nakon tog gubitka Zorka
pada u najdublju bol, crnilo, a boli je taj gubitak majke više nego rastanak od
voljenog Miloša. Na samrti joj je majka Selena čak prorčki lepo kazala kako
nikadn eće biti srećna sa Milošem.
O svom otkazu u “Preporodu” Miloš je saznao u varoškoj
kafani iz novina. Pored bola osetio je mnogo ljutine, bespomoćnosti, poniženja.
odjednom život je teška i nerešiva zagonetka, Sfinga, a ko ne uspe da reši tu komplikovanu
zagonetku neće biti kadar da živi. U tom i takvom životu jednom je kazano:
“Biti moćan, značilo je zaboraviti na druge, biti čovek
značilo je zaboraviti na sebe. Biti i jedno i drugo krilo se u magli zagonetke”.
Miloš ne zna šta da uradi, ali zna da se u svakom čoveku,
pojedincu sakriva po nekoliko ljudi, po nekoliko maski. Sada je niko i ništa,
samo običan došljak, tuđin, stranac, čovek
bez oslonca, bez pomoći, bez prijatelja, a u svetu u kome mora živeti sam protiv
svih, a u svetu koji je čitav protiv njega. Ako pođe napred Miloš znači li to da
se poput mnogih spomenika ponovo vraća u zamagljeni Beograd. Ostao je bez sredstava
za život, a treba živeti Miloše. Hoće li proživeti Miloš uzaludno. Hoće li
doista da bude ugušen u ovoj najogorčenijoj utakmici koju modernim životom svi nazivaju.U
svetu opstaju dakle samo svirepi, a on tu svirepost još ne pronalazi u sebi.
Nije dosta živeti samo sitnim životom, niti je dovoljno samo jesti, večerati,
spavati. Našao se pred mučnim zagonetkama života sada Miloš, ali i Zorka.
Zorki piše Miloš o svojim najdubljim, najbolnijim ranama,
i šalje joj izlive velike nežnosti u svakoj napisanoj i nenapisanoj reči. U jednom
pismu joj piše da su dobili blagoslov njegove majke, braće, sestre za brak. I govori
joj da seu avgustu vraća za Beograd, te čak
govori da ih samo smrt može rastaviti. I počeo je Miloš da piše jednu svoju dramu,
rešen da je pošalje na konkurs.
Zatim je u časovima osame počeo da preispituje sva
svoja obećanja, ali i da zamišlja sebe kroz 5 godina pitajući se da li će i tada
u budućnosti voleti istim žarom istu tu ženu, i hoće li biti izvrgnuti ruglu i osudi
od strane palanačkog mentaliteta. I kako će bez službe u svojoj pukoj sirotinji
moći da izdržava ženu, kuću. I ponovo je prelazio Miloš iz jedne krajnosti u
krajnost drugu. Naglo se lomio i još naglije patio. I nije imao kome da ispriča
svu svoju muku, teškoću, tegobu. I pomisli da je postao već rob jedne ljubavi.
Odjedno Miloš ima mnogo materijala te uspešno piše svoju prvu dramu. I pored uspeha
u pisanju njega satiru sumnja, razočaranje, crne slutnje, teški časovi,
negativne misli, malodušje, pesimizam, očaj, itd.
Miloš napušta rodni grad i vraća se kao došljak nazad
u Beograd. Kad ostane sam u vozu muče ga iste patnje - potucanje po tuđim krovovima,
borba beogradskih pasa oko jedne oglodane koske, te sva ta otimačina,
podmetanja, protekcije, itd. Zorka mu je već našla momačku sobu. A kad se ponovo
susretnu to su ponovo oni najlepši zajednički momenti. Pa, ipak, Miloš nije zadovoljan,
čak ni tolikom količnom Zorkine ljubavi. U traženju novog posla dobio je samo niže
mesto carinika, od traženog ili željenog mesta ministarskog pisara, dobio je neko
memljivo i bedno mesto na carini. O njegovom postavljenju odlučivao je dakle
čovek, tačnije načelnik bez diplome, bez dovoljno stručne spreme i bez škole, a
tada čovek na položaju, usto i nepismen, a kazao mu je utešno sledeće:
“Pišite… Vi umete da pišete iskreno i iz srca. Vi znate
za šta živite. Jer to je sve što nam od života ostaje, po nekoliko trenutaka
pesničkog zanosa. Videćete kako je sve drugo ništa, državna služba i udobno kanabe,
puna plata i orden belog orla. Ne malakšite, ne očajavajte: priznanje jednom
mora doći. A šta vas se tiče, najzad, šta misli ovaj ili onaj. U gomili koja ne
piše ima mnogo ljudi koji trpe isti bol; oni će vas razumeti, i njihova zahvalnost
biće vaša najbolja nagrada”.
Za razliku od neukog načelnika Miloš je imao diplomu
pravnog fakulteta, a uspeo je doći do načelnika podmićivanjem običnog
činovničkog poslužitelja, te da dobije jedva malo mesto u buđavoj carinarnici. Od
svog prijatelja Bogdana Vasića saznao je da opet drugi njegov prijatelj
Dragutin odlazi u inostranstvo, na školavnje dalje kao stipendista dražvni, te da
mu je u tome pomoglo malo više nečije protekcije, a mimo svih javnih konkursa.
Miloš je sa novom bednom platom jedva krpio kraj sa
krajem te je na Zorkin predlog prihvatio da se preseli i živi kod nje. Odjednom
osetio je svu onu nežnost za kojom je još na početku muški žudeo, ali ponovo u
njemu se otvara ista dobra stara poznata bol i praznina, nezadovoljtsvo. On je
jako nezadovoljan i sve čini da svoje lično nezadovoljstvo prikrije, potisne,
odloži. Zorki obećava što skorije venčanje, a potajno ili pak podsvesno negde u
dubini svog mračnog ja, o se želi iste te Zorke osloboditi, ali pod jednim jako
čudnim, posesivnim uslovom da se Zorka ničim ne oslobodi više od njega. Za
razliku od njega, Zorka gaji veoma golemu nadu, a njena najveća sreća jeste da
vidi Miloša srećnog, uspešnog, ostvarenog, i spremna je da ga usreći makar to
dalje značilo da ga zauvek oslobodi od sebe, jer spremna je da se samožrtvuje
za njega ,spremna da zbog njega ode u smrt, kako bi on bio bez ikakvih stega, veza
ili obaveza.
Milošu je jezivo dosadno na poslu i sve mu je već tu
dosadilo, dodijalo. Premeštali su ga sa mesta na mesto, i bio je opravdano ogorčen,
nezadovoljan, nesrećan, tužan, zatim ponižen, uvređen. I ponovo zapada u malodušje,
apatiju, u malodušnost. Bolelo ga je to što niko u njemu ne vidi njegove stvarne
sposobnosti, što ne dobije ni jednu pohvalu, ni jednu lepu reč, ni jedno jedino
priznanje, ništa osim po neku usputnu golu reč, a njemu treba posao, plata,
sigurnost, itd.
Spoznao je Miloš da su mnogo gori i nečasniji od njega
uspeli, kao i mnogi bolji od njega, i bilo je sve jasno ko dan - došljacima
niko živ ne pruža otvorene šake. Zorka je umela da uteši, te kaže Milošu:
“Treba biti čovek… Treba se lečiti od slabosti i
mekuštva. I ako hoćeš da to postigneš, ne treba ponavljati svakog dana: ”Ah, kako
mi je teško! Ah, što su nepravedni prema meni!”. Inače ćeš biti nalik na one
ljude koji pate od čestih nazeba, i koji oblače po dva prsluka mesto da se
trljaju hladnom vodom. Treba biti hrabar, treba se boriti protiv bolova, protiv
crnih misli, i treba se sećati svakog trenutka da ti imaš jedan cilj u životu koji
moraš dostići”.
Te zime Miloš i Zorka živeli su svoju poslednju ljubavnu
idilu, januara 1906 godine. Naapre je
njegova drama osvojila prvo mesto na konkursu Narodnog pozorišta, a on je svoje
delo predao anonimno, te niko živ nije znao ko je autor, a čak su nudili i nagradu
da se obznani i otkrije javnosti (“Preporod”), a onda je drama premijerno izvedena,
a on poveo Zorku na pemijeru. Drama se zvala “Sfinks”. Zorku je Miloš zvao svojm
ženom i svojom dobrom vilom. Govorio joj je koliko je mnogo voli, te pomislio bi
svako da nihovoj sreći nema pretnje, nema konca, a ni kraja.
Onda je jednom na poslu otvorio Miloš jedno Dragutinovo
pismo koje je bilo adresirano na Zorku i
osetio jako veliku ljubomoru. Bio je mnogo ljut. Od drugog prijatelja
Bogdana saznaje da se Ljubica udaje za nekog drugog, a ne za Dragutina. Kada se
Miloš vratio kući priznao je Zorki da ga ipak nešto nedostojno mnogo muči i
ubija. Posvađali su se i on je napustio u afektu kuću. Pre toga kazao joj je da
više ne može da se pretvara te da su neke granice prekoračene. I te večeri
kazao joj je sledeće reči:
“Ja znam šta je sirotinja… Ona ne dopušta ništa, ona
ubija sve, ljubav i porodicu, ona se podsmeva najčistijim mislima, ruši veru.
Čovek nije čovek kad je siromah. Ja te volim, Zorka, ali ovo je jače od mene:
ja se ne mogu ponovo vratiti u sirotinju”, itd…
Onda je i Zorka priznala koliko je nesrećna, a Miloš
je izjurio u afektu iz kuće i otišao u kafanu, a vratio se sa buketićem uvelih
mimoza. Lutao je dugo sam bez pravog cilja, bez prijatelja. Kad se vratio nazad
kući Zorki je mnogo laknulo, jer je plakala, jecala, žalila, čak i pomišljala da
je on otišao jednom zauvek. Ali jedno drugom tada obećaše samo sreću, idilu, koju
ubrzo pumitiše neki dramatični događaji.
Otišli su na premijeru Miloševe drame u pozorište, gde
je drama dobro primljena, a Zorka se u jednom delu dobro prepoznala,
identifikovala od reči do reči, od slova do slova, kada je čula šta sve govori
dramska junakinja:
“… Ti ili ja, jedno od nas dvoje mora se žrtvovati
za drugo, žrtvovati se sasvim. Jedno od nas mora se odreći života da bi živelo drugo,
jedno od nas mora se sklonitid a bi načinilo mesto drugome. Inače, ja ne vidim
ništa drugo do očajanje i sreću. Ja sam starija i manje vredna…”.
Čuvši ove reči Zorka je ispusti jauk, krik, vrisak. A
nakon predstave Milo šje otišao iza scene i obzanio da je on autor drame. Dobio
je sve čestitke čak i dobre kritike, posebno od svog bivšeg urednika. No, nakon
ove Miloševe slave Zorka je donela najstrašniji odluku - da počini samoubistvo.
Napisala je oproštajno pismo i poslala ga Milošu preko kurira u carinarnicu i sve
udesila tako da ga primi tek kad ona bude mrtva. U oproštajnom pismu Zorka mu
govori da ga nikad ne bi usrećila, da bi mu donela samo nesreću, sputavanje,
stege, okove, i zato odlazi u smrt, u svoj jedini spas i izbavljenje, da bi on
napokon slobodan i rasterećen sam krenuo put samo svoje sreće.
Napisala mu je Zorka tada:
“Nije smrt nego je život ono što nas muči, što nam stavlja
mučne zagonetke, umorava nas i cedi nam naše snage. Smrt dolazi posle toga,
posle svih tih muka, kao dobar anđeo, i oslobođava nas”.
Miloša dakle Zorka oslobađa sada svake griže savesti
i ništa mu ne prebacuje, niti mu išta zamera. Zorka se utopila dragovoljno u talasima
modrog Dunava. Kada je Miloš pročitao njeno opraštajno pismo, on napušta posao i
kreće da je potraži, a najpre dolazi u praznu kuću, a onda trčeći hita na dunavsku
obalu. Trčećim korakom usput pamti svaki detalj, oživljava uspomene. A kada je
ugledao mrtvu beživotnu Zorku, skameni se od užasa. Za njega vreme je tada
stalo, izgubio je apetit, te sam u očaju pomisli da bi trebao da se ubije, jer kasno
je shvatio da ne može da živi bez Zorke. Od majke prima pismo i vest da majka
već priprema darove za njegovu nevestu. Slomljen Miloš rešio je da se vrati nazad
kući i počne, da ih pomogne, itd.
Iako je dobio mesto u sudu, pohvale, pozive, da piše
više nije mogao. Bilo mu je samo 24 godine i bio je sav iskidan, kao isceđena
krpa, sav izlomljen vetrovima života, a svi njegovi ideali bilu su već bankrotirali
i propali. I sve se okončalo i više ni on sam nije mogao da postoji. Miloš je
sada bio samo neki bivši Miloš. Uništen je, jer nema svoje postojanje. Miloš je
izudaran životnim nepogodama, te uviđa da nije bio ni on sam častan, jer nije hteo
nikakvu obavezu prema Zorki, a ta pogreška ga je načisto dotukla i slomila. I Miloš
je počinio dakle zločin te sada plaća kaznu. Ostao mu je strašan bol, ali to je
bol koji jedino čoveku može da otvori oči. Miloš je progledao na koncu i uvideo
šta jeste trebao da uradi, pa ipak nije.
Naposletku svom prijatelju Bogdanu Vasiću veli Miloš:
“Mi dolazimo na ovaj svet bez naše volje i živimo
kao pečurke, nikle posle jedne kiše, ne pitajući se zašto i kako? Jedan trenutak
dolazi, ranije ili docnije, ali jednom zacelo, kad nas život udari, trgne nas
iz krive nesvesnosti, i postavi nam mučnu zagonetku, od koje zavisi biti ili ne
biti”.
I onda poučno završava Miloš govreći:
“Uživanje nije sreća, jer ono prestaje biti uživanje
kad je ostvareno. Sreća nije izvan nas. Ona je u nama. Ljubav, samopregorevanje…
eto, to je jedina i prava sreća. Ona zavisi od zasićenosti, kaprisa, slučaja i
sredstava… Ja neću tražiti ništa za sebe. Moje skromne snage posvetiću onima
koji me okružuju… Šta mari što ne mogu stvarati? Ja ću umeti pomagati i moj život
neće biti uzaludan. Ja ću biti miran građanin, koji će vršiti svoje dužnosti i
zadovoljavati se nazivom: poreska glava. Moja naklonost će biti iskrena prema
svima čija osećanja su uvređena i lepota ponižena. I ja sam uveren da ću biti
srećan… da, sad srećan kad sreću ne tražim i kad me ona boli…”.
Milutin Uskoković kao pisac smatrao je da svaki
umetnik “mora biti obrazovaniji od (svoje) publike”.
The end
Нема коментара:
Постави коментар