STARICA I RUŽA - priča o prolaznosti…

 

 

Iz zbirke crtica Miliutina Uskokovića pod nazivom “Pod životom”, meni najlepše jesu ove dve, zato što mi liče na poučne priče, u sebi noseći mnogo mudrosti, a prva je  ona iz 1903 pod nazivom “Bila jednom…”, a druga je iz 1904  pod naslovom “Basna”. Evo, kako se ukrtako može prepričati ova prva crtica ili “Bila jednom jedna starica”, ili dakle priča koje su naratoru ispričale breze:

Živela jednom jedna starica, čiji je sav imetak bila jedna bašta, a u njoj jedna ruža, pupoljak, i ništa više, a kako zle oči ne bi urekle njenu jednu jedinu ružu na celom svetu, ona podiže ogradu kako bi je zaštitila. I zaštiti je starica kao majka od svega osim od vetra, jer je on imao snagu da pređe preko svakog plota.

I čim pređe vetar preko plota otkri ružu, napi se njenog mirisa te o njoj razglasi drugim ljudima. Zatim i sav ostali svet poče da se naslađuje mrisom te jedne jedine staričine ruže, a onda se ispevaše i prve pesme o jednoj opojnoj, a nepoznatoj ruži, o predivnom rumenom pupoljku, da svi umoliše vetar da im donese taj opojni miris ruže.

I tako vetar polude, pa u svom nestašluku jedne noći po mesečini, a pretvorivši se u blag lahor nežno natera ružu da otvori svoje mirisne latice i tako je probudi. I stade probuđenoj ruži vetar slatkorečivo sve govoriti, te koliko je zanosa, lepa, te koliko treba sve da vidi sveta iza staričinog plota. I stade je nagovarati da pođe u svet, gde će je svi oberučke raširenih ruku dočekivati. I reče ruži još i to da će je poželeti imati ne samo kraljevi, već i vitezovi, a naravno i pesnici.

Na ovu slatkorečivost polakomi se mlada ruža, i tako naivno, nepromišljeno krete u svom zanosu za vetrom i njemu se prepusti, te napusti staricu bez pozdrava. Otišla je ruža nošena krilima slatkorečivog vetra, koji je odnese u veliki svet, koji beše sav šaren i lažljiv.

Izjutra kad se starica probudi, potrča veselo da poželi svojoj ruži dobro juro, te da je celiva, ali tamo na mestu gde je ruža zaštićena rasla starica pronađe prazno mesto i samo jedan trn koji joj ostade za uspomenu. I starica poče neutešno oplakivati svoju nestalu ružu, svoj prelepi rumeni pupoljak.

Vetar je prvo doneo ružu najpre u kraljevu palatu. Od ružinog opojnog mirisa opise kralj te napravi pijanku i muziku, veselje, da proslavi, te tako i dvorski pesnik odmah napisa himnu u slavu jedne takve očaravajuće ruže. Nakon toga iz rata vratio se vitez koga kralj nagradi za sve zasluge sa ovom ružom. I tako vitez uze ružu i metnu je na svoj štit.

Potom je jedan pesnik na gitari ispevao pesmu o hrabrom junaku, a kad vitez ču te stihove, pokloni pesniku svoju ružu. A onda nastavi pesnik da peva u slavu dobijene ruže. Ubrzo stiže pesnik u jednu prodavnicu gitara,  a pošto nije imao novca za gitaru gazda pristade da mu da gitaru za onu prelepu ružu. A nakon ovoga gazdin sluga dođe po svoju zaradu i platu, a pošto gazda nije imao čime da ga plati, on mu udeli ružu.

Kada je sluga dobio ružu ona već beše sva potrošena i uvela,   a pošto je mnogo morao da radi ruža mu postade samo smetnja,te uze uvelak ruže, koji baci na put, na jedno raskršće i ode svojim poslom dalje.

Prolazilo je mnogo sveta tuda i svet nogama svojim stade gaziti ružu. Čak su je prvi zgazili točkovi kraljevske kočije, gazeći uvelak ruže. Čak i vitez kopitama svoga konja pogazi ružu. A ružu pogazi i onaj pesnik, potom gazda, te sluga i još mnogi, mnogi drugi. I takoje uvenula ruža u blatu gažena, ranjavana.

Ali, dunula je oluja, te podigla se prljava prašina, a kovitlac ponese ružu i vrati je u baštu one tužne starice, koja beše neutešna i samo oplakivaše svoju nestalu ružu. Vetar joj vrati izgaženu suvu ružu, a kad ugleda starica svoju ružu, pobledelu, uvelu, svelu, stade je zalivati svojim nepresušnim suzama. No, staričine suze nisu mogle da operu svo blato sa ruže, niti da izleče ružine sve rane.