13 SEPTEMBAR 2024…

 

 

Jutros malo više gluvarim, mada kasno sam uspela da zaspim, možda oko 2 tek po ponoći, jer dok sam sve svoje pozavršavala, a onda sam se jedva probudila u 6 i 30, pošto tako rano započinju sve moje aktivnosti, sa razlikom od 15 minuta više sna, a više kad ne pijem 3 dana melem…

I ne počinjem ni jutros svoj krupan čitalački zalogaj, a roman od 1500 strana, jer imam još malih sitnica da završim bar do ponedeljaka (možda i pre), dužna sam sebi prepričati ukratko Uskokovićev roman, takođe već davno pročitan, a posle ću imati verovatno vremena mnogo više za obiman roman takođe roman toka svesti…

Već 2 meseca nemam snage da ispečem svoj omiljeni irski hleb  bez kvasca, ali večeras definitivno moram skupiti baš te snage…

Prvo izlepim jutros etikete na juče skuvane tegle džema od maline, te bacim pogled na naše police u špajzu, a polica sa ovogodišnjim trudom prepuna, a u ćošku desno još dovoljno starih zaliha, čak 7 velikih tegli džema od šipurka, 1 mala tegla džema do drenjka, 3 velike tegle džema od trešnje, 2 tegle meda od borovih iglica (kad god pravim sos za špagete kao danas za ručak, uvek na kraju dodam po jednu kašičicu ovog meda i sos bude baš preukusan)...

Na pijacu nije bilo balona sa isceđenim šipurkom, majka je proverila, i dobro da jeste tako…

Mama  je jutros vatreni šporet oribala, a ja sam posmatrala kako se šporet plus i čisti iznutra od gareži (nismo imale ni mrvicu gareži, ali mi je pokazala kako se to inače radi), te sam i to danas naučila - da očistim vatreni šporet, da ga rastvorim do iznutra, rasklopim, jer zaista to nisam znala, niti sam imala interesovanja, jer mama  to uvek očisti, ali ako mi nekad zatreba sad ću znati čak i to – izvučem donji lim od rerne i tu očistim, podignem gornju plotnu i tu očistim i to je sve...

Nakon toga spakovane su sve paprike u zamrzivač već do prve užine ili do 10 sati jutros...

Do prve užine, pa sve do malo iza druge užine, dakle do 17 sati sva drva su spakovana u 8 redova, s tim što smo danas napakovali 4 puna reda (onaj peti koji je samo započet i tu smo stali zbog šporeta, zatim šesti, sedmi i osmi, a 7 i 8 su manji i kraći za širinu šporeta i jedne kutije sa potpalom), a dakle proveli svega 9 dana rada na drvima. I drvara je prepuna drva kao šibica…

Učestvovali smo svi, a meni su doterivali prepuna kolica, a ja sam ih sve forsirala umereno, jer sam morala ovo da finiširam, i pakovala sam brže nego mašina, tako da nisu mogli da mi doteraju kolica drva koliko ja brzo mogu da ih spakujem, a bila sam brza kao Džon Henri…

Napravljen je uz pakovanje drva čak i ručak, jer mi nemamo kućne pomoćnice da nas dvore, a predivne špagete sa sosom od plavog patlidžana, našeg dozrelog paradajza, belog luka, bosiljka balzamiko, a dakle u pauzi napravim ručak, onda ostavim ručak na ringli smanjeno i spakujem kolica drva, te trknem u letnju kuhinjicu da promešam sos, i tako dok sve ne završim…

Isto tako pijem kafu, pošto je ne pijem i ne volim vruću (oprži mi jeziki slova, mada dok radim volim da ćutim, te danas baš  u tišini pakujem drva), onda dok se kafa prohladi ja mogu da napakujem još nekoliko tovara kolica drva…

Nakon pakovanja drva prošetam večeras oko 17 sati “Hirošimom”, da soetimtulepotu, kojoj jedva čekam da se vratim ponovo u ponedeljak jesenjom šestom setvom, a bilo je 18 stepeni…

Napolju je čitav dana bilo i kišno kako sam ustala misleći da neću moći pakovati danas drva (prvo sam se radovala, misleći da će biti odmora, a onda sam znala da nas to ipak čeka, pa kad nas čeka onda bolje da ga što pre okončamo), ali je kiša mene ipak iznutra čula, te sve prestade odjednom, razvedri se, te vreme je meni danas bilo vrlo naklonjeno, a ja sam zahvalno to mudro iskoristila, sebe prenapregla do svoje krajnje granice, dok nisam osetila mučninu, a samo da se to završi, da spakujemo sva drva. Jer sutra ne mogu da se prašim piljevinom, niti sa tim ponovo natežem. I bilo je fino toplo, osunčano mnogo, a onda je pretila kiša, palo samo malo kapljica, ali Ratnica Kišna Kapljica pakujem Iipo kiši  ako treba, ali nije htela pasti kiša sve dok ja nepopakujem drva – onu preostalu gromadu pod najlonnima oko 6-7 dana. I sve u svemu bio je baš ogroman napor (sa mnom nije lako raditi, nema odugovlačenja i razvlačenja, nema izgovora, a što se pak mora nije teško), ali sam morala i to da zbrinem iz glave, te do iduće godine više ne znam za drva...

Što se mene tiče sada može da dođe i zima (ja sam već navukla jorgan, do sinoć letnji tanki, a od večeras i još deblji jesenji jorgan, da se ušuškam), može da napada i sneg, ja jedva čekam da se ušuškam u toplu kuću, trošim svoje sakupljane i stvarane zalihe, te konačno malo više se nauživam…

Itd…