Jutros malo više gluvarim, mada kasno sam uspela da
zaspim, možda oko 2 tek po ponoći, jer dok sam sve svoje pozavršavala, a onda
sam se jedva probudila u 6 i 30, pošto tako rano započinju sve moje aktivnosti,
sa razlikom od 15 minuta više sna, a više kad ne pijem 3 dana melem…
I ne počinjem
ni jutros svoj krupan čitalački zalogaj, a roman od 1500 strana, jer imam još
malih sitnica da završim bar do ponedeljaka (možda i pre), dužna sam sebi
prepričati ukratko Uskokovićev roman, takođe već davno pročitan, a posle ću imati
verovatno vremena mnogo više za obiman roman takođe roman toka svesti…
Već 2 meseca nemam snage da ispečem svoj omiljeni
irski hleb bez kvasca, ali večeras
definitivno moram skupiti baš te snage…
Prvo izlepim jutros etikete na juče skuvane tegle
džema od maline, te bacim pogled na naše police u špajzu, a polica sa ovogodišnjim
trudom prepuna, a u ćošku desno još dovoljno starih zaliha, čak 7 velikih tegli
džema od šipurka, 1 mala tegla džema do drenjka, 3 velike tegle džema od
trešnje, 2 tegle meda od borovih iglica (kad god pravim sos za špagete kao
danas za ručak, uvek na kraju dodam po jednu kašičicu ovog meda i sos bude baš
preukusan)...
Na pijacu nije bilo balona sa isceđenim šipurkom,
majka je proverila, i dobro da jeste tako…
Mama je
jutros vatreni šporet oribala, a ja sam posmatrala kako se šporet plus i čisti
iznutra od gareži (nismo imale ni mrvicu gareži, ali mi je pokazala kako se to
inače radi), te sam i to danas naučila - da očistim vatreni šporet, da ga rastvorim
do iznutra, rasklopim, jer zaista to nisam znala, niti sam imala interesovanja,
jer mama to uvek očisti, ali ako mi
nekad zatreba sad ću znati čak i to – izvučem donji lim od rerne i tu očistim,
podignem gornju plotnu i tu očistim i to je sve...
Nakon toga spakovane su sve paprike u zamrzivač već do
prve užine ili do 10 sati jutros...
Do prve užine, pa sve do malo iza druge užine, dakle
do 17 sati sva drva su spakovana u 8 redova, s tim što smo danas napakovali 4
puna reda (onaj peti koji je samo započet i tu smo stali zbog šporeta, zatim
šesti, sedmi i osmi, a 7 i 8 su manji i kraći za širinu šporeta i jedne kutije
sa potpalom), a dakle proveli svega 9 dana rada na drvima. I drvara je prepuna
drva kao šibica…
Učestvovali smo svi, a meni su doterivali prepuna
kolica, a ja sam ih sve forsirala umereno, jer sam morala ovo da finiširam, i pakovala
sam brže nego mašina, tako da nisu mogli da mi doteraju kolica drva koliko ja
brzo mogu da ih spakujem, a bila sam brza kao Džon Henri…
Napravljen je uz pakovanje drva čak i ručak, jer mi
nemamo kućne pomoćnice da nas dvore, a predivne špagete sa sosom od plavog patlidžana,
našeg dozrelog paradajza, belog luka, bosiljka balzamiko, a dakle u pauzi
napravim ručak, onda ostavim ručak na ringli smanjeno i spakujem kolica drva, te
trknem u letnju kuhinjicu da promešam sos, i tako dok sve ne završim…
Isto tako pijem kafu, pošto je ne pijem i ne volim
vruću (oprži mi jeziki slova, mada dok radim volim da ćutim, te danas baš u tišini pakujem drva), onda dok se kafa prohladi
ja mogu da napakujem još nekoliko tovara kolica drva…
Nakon pakovanja drva prošetam večeras oko 17 sati “Hirošimom”,
da soetimtulepotu, kojoj jedva čekam da se vratim ponovo u ponedeljak jesenjom
šestom setvom, a bilo je 18 stepeni…
Napolju je čitav dana bilo i kišno kako sam ustala
misleći da neću moći pakovati danas drva (prvo sam se radovala, misleći da će
biti odmora, a onda sam znala da nas to ipak čeka, pa kad nas čeka onda bolje
da ga što pre okončamo), ali je kiša mene ipak iznutra čula, te sve prestade
odjednom, razvedri se, te vreme je meni danas bilo vrlo naklonjeno, a ja sam
zahvalno to mudro iskoristila, sebe prenapregla do svoje krajnje granice, dok
nisam osetila mučninu, a samo da se to završi, da spakujemo sva drva. Jer sutra
ne mogu da se prašim piljevinom, niti sa tim ponovo natežem. I bilo je fino toplo,
osunčano mnogo, a onda je pretila kiša, palo samo malo kapljica, ali Ratnica
Kišna Kapljica pakujem Iipo kiši ako treba,
ali nije htela pasti kiša sve dok ja nepopakujem drva – onu preostalu gromadu pod
najlonnima oko 6-7 dana. I sve u svemu bio je baš ogroman napor (sa mnom nije lako
raditi, nema odugovlačenja i razvlačenja, nema izgovora, a što se pak mora nije
teško), ali sam morala i to da zbrinem iz glave, te do iduće godine više ne
znam za drva...
Što se mene tiče sada može da dođe i zima (ja sam već
navukla jorgan, do sinoć letnji tanki, a od večeras i još deblji jesenji jorgan,
da se ušuškam), može da napada i sneg, ja jedva čekam da se ušuškam u toplu kuću,
trošim svoje sakupljane i stvarane zalihe, te konačno malo više se nauživam…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар