Dobro sam se odmorila, izgleda nekim čudesima
regenerisala neverovatno toliko, a sve unutar sebe, te čim sam kročila u svoju avliju
dobila sam neverovatnu energiju, volju, snagu, elan, te sam načinila još 300
čuda, nakon svega…
Možda sam ovim tek za sutra malo više spremila
prostora za kuvanje, spremanje ručka, odmor, jer sam do završetka još jednog
divno radnog dana uradila baš 300 čuda...
Kad sam zatekla gomilu iscepanih drva (neko je cepao
i teglio panjeve dok sam se ja malo sklonila i odmorila, preporodila, jer
napolju na sparnom vazduhu nisam mogla više), te nisam mogla da ignorišem
nečiji trud, a ionako moram to slagati, pa kad već moram trenutno dobijem inspiraciju
da svaki dan recimo ispunimo samo po jedan red drva (to je mera). I tako je u
ovom drugom danu cepanja veoma olako poređan do vrha i drugi red drva, a počeli
smo čak i treći, jer je nešto i preteklo (sve iscepano pod krovom je drvare ili
kućice “Avgustina”, te nas ni kiša neće iznenaditi)…
Sve sam bliže finišu, sa dva reda manje drva, pa što
da ne, održavam mišićnu kondiciju, te nema odlaganja nužnih poslova, nema
zabušavanja, to je samo divan fizički rad koji se samo jednom u par dana uradi
u godini dana ,kako se ne bi smrznuli u super modernom XXI veku kad stigne ciča
zima…
I kad sam drva nova spakovala konačno otključam moju
zablokiranu biciklu, te je lepo operem vodom, sa načisto izduvanim gumama, a ne
znam kokliko je propalo sve od neupotrebljenosti, te biciklu ostavim u garaži,
jer inače odavno je tu trebala da se prenese. I polako srušim malo onih starih drva
i bolje ih upakujem sada do žice pošto u tom ćošku više nema bicikle, i otvorim
još prostora. Imala sam baš volje da sve utegnem, te da dubi na trepavicama
mojim…
Koristim vreme dok čekam smiraj, baš totalni smiraj ispred večere, da kročim u “Hirošimu”
jer tamo je sve preko 36 stepeni čak i u smiraj, zato gušterčići dalje šniraju
na sve strane, jer u “Hirošimi” je lepo i toplo kao u terarijumu u kome samo
žive gušterčići mali i ništa više...
Tek kada bude oko 30 rasađivaćemo salatu. Kad sunce
zađe malo je sve spalo ispod 30 stepeni u plusu što je dakle krajnje
neverovatno…
Dok radim jedan posao meni već unapred vrcaju ideje šta
ću nešto drugo ili treće, sledeće da uradim, kao da su mi ideje od meda, a uspevam
zaista da napravim još 300 čuda do večeras...
Kad sve spakujemo onda unesemo mama i ja kadicu sa rasadom
naše dobijene salate...
U daljini ili po okolnim stranama grmi, sevaju takve
munje neverovatne lepote, muzike, a namračilo se gore negde, ali nas kiša ove godine
neće, kad bolje zbrojim nismo ni zaslužili ništa bolje, čak ni kap, osim ove
pustoši u kojoj gle - opstajemo, radimo,trajemo, itd...
Danas nisam gledala ni jedan film, čak ni
dokumentarni u nekoliko serija, ali sam zato izrešavala čitavu ukrštenicu, koja
se vukla na astalu mesec dana, još od jula…
Ali, kad sam kročila večeras u “Hirošimu”,
najmudrije ćutim, te puštam majku da sama izvede svoj zaključak koji ja već
čuvam u sebi ćuteći: dakle, i ona uočava da od paprika više nema ništa, da su posebno
večeras svele (a jutros su bile orošene, zalivene, i nešto ih je danas baš
dokusurilo, da su čak i plodovi od današnje previše toplote obareni, isušeni)…
I kaže mi da počupamo paprike. Ja se naravno baš obradujem
(žao mi samo što jutros nisam očistila sve odjedonm), i nabrale smo jednu punu kofu
paprika, a u drugoj kofi je samo pozadnilo
i to je sve – nema više paprika...
Sutra ću dumati šta od nabranih paprika mogu još da napravim…
Nakon toga rasadile smo salatu i dobro zalile, na
mesto gde su nam rasli oni divni krastavci u 5 setvenih linija, i već se
praznina popunjava, te polako iznova ničemo iz ničega, iz nule, iz sve one
ogromne pokradenosti, potrošenosti, promašenosti, iskorišćenosti, itd…
I pošto je organsko đubrivo sazrelo, a da ga ne bi
neka kiša slučajno razblažila na kraju svih ovih radova, ili mojih večerašnjih
300 čuda, kad je već počeo da pada mrak, mi polako balon po balon, majka
pridržava levak i balon, a ja sipam tečno organsko gnojivo. I tako napunismo skoro
117 litara organskog đubriva koje sada čuvamo za sedmu prolećnu setvenu sezonu
2025 možda nikad bolju, a ako sam dobro izračunala, a jesam, nalivena su 23
balona od po 5 litara, a to je 115 litara i dobila sam još jednu flašu od 2
litra, ali nepunu…
Tu me već uhvatio mrak te mi fotografije i nisu
mnogo uspele. A nakon toga večeram jednu čašu kiselog mleka, a onda procedim danas
skuvane višnje, te ukuvam sirup od onih naših sitnih divljih višanja, koje nisam
letos iskoristila za otomansko šerbe, pa dobro sada dođe za sirup. Popili smo
sve flaše soka od drenjka, na kraju se već troši i onaj sirup od kupine, a treba
mnogo soka i tečnosti piti, posebno kad se izvode ovakvi radovi po septembarskoj
vrućini...
I tako više ništa ne obećavam, ne otkrivam šta sutra
smeram, spremam, niti kave mi ideju vrcaju u medonosnim mislima, samo znam kad
lepo ustanem da ću ponovo nešto važno, makar I sitno raditi, nešto korisno,
lepo, savršeno, a šta tačno - ne znam, jer sve zavisi od mog raspoloženja, mnogo
više od moje snage volje, itd., pa i da
ne uradim ništa više od kuvanja ručka sutra, uradiću prekosutra, nakosutra, itd…
Jer, bolje je kad ništa ne obećam, pošto tek onda
slučajno, postignem današnjih 300 čuda, itd…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар