.jpg)
Anton Pavlovič Čehov (1860-1904) spada u velike
ruske pisce, a pisao je novele, pripovetke i drame.
Rođen je 29 januara 1860 u Taganrogu, na obali
Azovskog mora, na jugu Rusije, u provinciji. Rođen je u porodici srednjeg staleškog
sloja, u porodici koja je negovala kult verskog
fanatizma, ili verske zatucanosti kako to primećuje Tomas Man, u porodici gde je
otac bio veliki tiranin. Čehovljev otac imao je pored dućana, i umetničkog dara,
a bavio se skilarstvom, tačnije bio je kako se onda govorilo “mazalo”, a to
znači da je slikao ikone. Znao je da samouko svira violinu. Mnogo je voleo liturgijsko
crkveno pojanje, te osniva crkveni hor i
neizostavno svoju decu tera da uzmu učešća. No, Čehovljev otac doživljava bankrot,
te porodica biva prisiljena da beži sve do Moskve.
Čehov je imao još dva brata - oba su takođe nosila
neki umetnički dar, te jedan brat postaje publicista, a drugi slikar, koji sa
malim talentom sve višetone u alkoholizam.
Otac je tražio od sinova da mu pomažu u dućanu, kao što
je od njih tražio da nedeljom ustanu u 3 sata izjutra samo da bi vežbali crkveno
pojanje. Sinove je dao u gimnaziju, a ruske gimnazije bile su poznate u to vreme
po strogoj disciplini, po nemilosrdnosti, a tu niko nije smeo da poseduje nikakvu
svoju nezavisnu misao. Kako dalje primećuje Tomas Man život ovih ruskih dečaka
bio je samo prisilan rad (otac je bivši rob, sluga), a njihovi mladi životi bili
su monotoni, dosadni, turobni, zamorni. Ugnjetavani su obostrano, od strane
oca, od strane škole, itd. Takvi dečaci obično su propadali. No, Anton je imao
veliki talenat, dar za glumu, za imticaju, za oponašanje, a umeo je publiku da
zasmeje, razveseli. Umeo je da unese mnogo humora. Bio je odliačn mimičar i gestikulator.
Imao je dobru moć zapažanja. Umetnost beše sva njegova pokretačka snaga.
Kada je otac bežeći od dužnika napustio Taganrog i
pobegao za Moskvu Anton Čehov ostaje sam da bi završio gimnaziju, sam se
školuje, drži časove i tako zarađuje, a onda prelazi u Moskvu gde upisuje
medicinu. Da postane lekar bio je njegov najveći san, kako Tomas Man još piše -“njegov
najdraži san”.
Dolazi u Moskvu gde nije bilo moguće slobodnije
disati, jer tu je mnogo turobnosti i zagušljivosti, kako piše Tomas Man u svom “Eseju
o Čehovu”. Narod strepi od svojih vlastodržaca. To je vladavina terora.Vlast je
u rukama mračnih ljudi poput Aleksandra III i njegovg ministra Pobjodonosceva. U to smutno vreme cenzora
i ulizica, samo “fini umovi” propadaju - ili se odaju turobnosti, melanholiju,
seti, alkoholizmu ili pak beže u ludilo ili samoubistvo.Tada su mnogi “fini umovi”
poludeli, kako dalje piše Tomas Man, a jedan od njih bio je hroničar Gleb Uspenski,
a drugi romanopisac Garšin počinio je samoubistvo. Intelektaualci što više prodžidru,
gutaju votku, jer to je vreme ruske beznadežnosti.
No, Čehov nije potonuo u alkoholizam, nije zapao ni
u setu, a ni u ludilo, jer je njegov spas bilo to što studira medicinu. Onda je
počeo da sve opisuje i stavlja na papir, te piše svoje prve satire za neke moskovske
humorističke listove, a piše dakle oprezno, najviše šaljive skečeve, crtice, anegdote,
dijaloge i članke, zatim drame, novele, humorističke priče. Pisao je svakodnevno,
mnogo, jer honorari su bili mali, a sam sebi plaća školovanje, čak pomaže i
porodicu, otac više nije ništa radio, te iako mu je tek 20 godina on je sada stub
porodice. Svoje prve radove objavljivao je pod pseudonimom Antoša Čehonte. Sve
patnje društva kritički stavlja na hartiju, stvarajući literaturu.
Sa 24 godine završava medicinu, te postaje internista
u bolnici u Voskresensku, a tu je secirao leševe samoubica i svih ljudi koji su
umrli pod nekim nejasnim okolnostima. Svaki dan napiše po nešto prepuno humora.
Samo neki nazivi njegovih najpoznatijih dela jesu: “Smrt
jednog činovnika”, “Mršavi i debeli”, “Krivac”, “Ćelija (ili paviljon) broj 6”,
“Seljaci”, “Nevesta”, “Višnjik”, “Ujka Vanja”, “Tuga”, “Čovek iz futrole”, “Kameleon”,
“Pismo učenom susedu”, “U sumrak”, “Tri sestre”, “Galeb”, itd.
Jednoga dana dobio je pismo od slavnog pisca Grigoroviča
koji mu odaje priznanje za talenat bodreći ga da nastavi, ali ne pišući
književne sitnice, već da stvara svoj “pravi umetnički rad”.
Od tada prestaje da se potpisuje svojim pseudonimom,
a počinje da pobpljeva od tuberkuloze već sa 29 godina života, a za pisanje imao
je ukupno 25 godina života, a za ktakog života uspeva da napiše oko 600
pripovetki i novella.
Čehov kako nam Tomas Man još otkriva “nije voleo
svoju sve veću slavu”, jer to mu je stvaralo nelagodu, pošto je uvek strepeo pitajući
se – šta ako vara svoje čitaoce, u nemogućnosti da im da odgovore na mnoga životna
pitanja. Od svih istina koje treba proklamovati za Čehova jeste najvažnija proklamacija
zvana “životna istina”.
Čehov je jako mnogo radio, sam je voleo da radi, a u
svom radu ostaje neumoran, te je za njega i umetnost upravo “srž rada”, mada
umetnost po njemu nije samo puka zabava, te mora sadržavati i klicu morala u
sebi, mora nositi u sebi seme smisla, ali i duha, te biti u službi društva, i
mora biti bliska najspasonosnijoj istini, za kojom rod ljudski večito vapi.
Čehov nije proučavao Marksa, kaže nam dalje Tomas
Man, nije voleo društvene lenjivce i parazite, ali jeste bivao jako potrešen
kada opisuje recimo teško socijalno stanje i svu bedu seljačkog staleža.
Tvrdi se da Čehov nije strasno voleo ni jednu ženu, te
da stoga u njegovim delima i nema erotskih naslađivanja, ili dobro opisane
ljubavi. Ipak, Čehov se oženio 3 godine pre svoje smrti, sa glumicom Olgom
Kniper. A svoje zadnje godine proveo je na Krimu. Izabran je za počasnog člana
Petrogradske akademije nauka. Kada su njegovog prijatelja Gorkog odbili da
prime i Čehov se solidariše, te se odrekao ukazane časti. Posećivao ga je i Tolstoj
na Jalti gde je jedno vreme živeo.
Umro je 15 jula 1904 godine, u Nemačkoj, u
Badenvajleru, u 44-oj godini života od tuberkuloze pluća. U svom eseju pod nazivom
“Esej o Čehovu” Tomas Man opisuje Čehovljev genije kao malu orahovu ljusku u
kojoj je potencijal velike snage, ističući dalje kako je oduvek Čehov sumnjao u
svoj talenat, idući čak dotle da u njega više nema vere. Zapravo Čehov je najpre
seoski lekar, a bavi se književnim radom.
Drama “Ujka Vanja” u 4 čina, dešava se na selu, u
letnjikovcu Aleksandra Vladimiroviča Serebrjakova profesora u penziji, gde je
još prisutni njegova mlada žena od 27 godina Jelena Andrejevna, zatim njegova ćerka
iz prvog braka Sofija Sonja Aleksejevna, a tu je njegova tašta ili majka njegove
prve žene Marija Vasiljevna Vojnicka, zatim taštin sin Žan ili ujka Vanja ili
samo Ivan Petrovič Vojniciki, potom tu je i lekar Mihail Lavovič Astrov, jedan
siromašni spahija Ilja Iljič Telegin, stara dadilja Marina i jedan radnik.
Smisao
ovog dela jeste - raditi, dakle imati
neki cilj u životu, težiti ka lepoti života, usmeravati se ka onome što donosi
zadovoljstvo, stvarati i imati lepotu življenja. Ovo je impresionistička drama.
Čehov slika obične ljude, ljude raznih zanimanja i iz različitih društvenih slojeva. Interesuju ga nesporazumi među ljudima i nesnalaženja malih ljudi u odnosu na one koji su nadređeni. Težište je uvek na tragično-komičnom, tj. na grotesknom. U ljudima otkriva i u prvi plan izvlači strah, grubost, sebičnost, tupost, opštu ravnodušnost pred stradanjima malih i anonimnih ljudi. Slika njihove savesti i bitke u kojima dominiraju karijerizam i sitne koristi. Slika zaparloženost i učmalost u društvu i odsustvo volje da se nešto menja. Zalaže se za rad i razvijeno osećanje lepote. Privlači ga lepota običnoga, ljudska akcija i borba za određene ideale. Posebno majstorstvo iskazuje u stvaranju kratke psihološke priče i u stvaranju drama u kojima je težište na unutrašnjim stanjima i društvenoj atmosferi.
Čehov je poznat kao stvaralac impresionističke
drame, a počeo je u novinama sa humoreskama, a kasnije njegov rad prerasta u
novelistički. Tema koja izbija iz drama jeste nezadovoljstvo.
Novele: “Pismo učenom susedu”, “Smrt činovnika”,
“Šarene priče” (“Tuga”, “Veštica”, “Lovac”), “U sumrak”, “Bezazlene reči”, “Stepa”,
“Lopovi”, “Gusev”, “U izgnanstvu”, “Mračna istorija”, “Ćelija broj 6”, “Ostrvo
Sahalin”, “Priča nepoznatog”, “Moj život”, “O ljubavi”, “Čovek iz futrole”, “U
jaruzi”, “Nevesta”, “Kameleon”, “Pismo učenom susedu”, “Mršavi i debeli”, “Stepa”,
“Krivac”, “Dosadna priča”, itd.
Drame: “Medved”, “Prosidba”, “Jubilej”, “Galeb”, “Seljaci”, “Ujka Vanja”, “Tri sestre”, “Višnjik”, i roman “Dvoboj”.
Drama “Ujka Vanja” jeste impresionistička
drama, lirska, bez zapleta i raspleta, bez govora o životu, nekakvih događanja.
Razvija se na planu unutrašnjeg, psihološkog. Atmosfera u kojoj vlada čista monotonija.
Uzrok ovakvom stanju jeste pasivnost, dosada. Ideja i poruka drame: jedini izlaz
jeste u radu i stvaranju. Radnja se događa na imanju Serebrjakovih, a oni su plemići,
spahije, viši društveni sloj. Radnja je zapostavljena. Ništa se ne dešava – samo
unutrašnje i psihološko. Psihološka drama, seoska atmosfera, impresionistička
drama koja ima 4 čina. Radnja se dešava na selu, na spahijskom imanju, plemićko
gnezdo, viši društveni sloj. Profesor Serebrjakov imanje dobio u miraz od
Vojnickove sestre koje je sada napušteno. Likove smo upoznali na samom početku
drame.
I čin
Radnja pred kućom, dvorište, 15 h popodne. Dijalog Marine satre dadilje i lekara Astrova. Astrov govori o sebi, o njegovom dolasku tu pre 11 godina. On poznaje svet, leči ga i pomaže ljudima. Sada je premoren, a život mu je dosadan, glup i prljav. Otupeo je. Ništa ne želi, ne treba mu ništa, nikoga ne voli. Radi po ceo dan kao lekar, ali pri operaciji umire mu jedan pacijent i on je sada time mnogo opterećen. Njihov razgovor prekida dolazak Vojnickog, sina Marije Vasiljevne ili ujka Vanje koji im priča o Serebrjakovom i govori kako profesor samo čita, piše, odmara se, budi ih noću, u 12 sati, ne zna se više nikakav red, ni vreme za ručak, a ni večera, nema reda, 25 godina izučava profesor umetnost i realizam. Jedino ga tašta voli i obožava, te čita njegove knjige. Vernost njegove malde žene lažna je. Ona je mlada i izuzetne lepote, voli da koketira. Vojnicki je učio, radio, sačuvao imanje i podizao ga, a sada samo jede, pije, spava, bez ideala je, bez smisla, iako ima 47 godina i pita se gde su mu sve ove godine prošle. Majka govori sinu da nisu više važna uverenja, a da je najpotrebnije stvarati, jer uverenje je samo mrtvo slovo na hartiji. Ujka Vanja ili Vojnicki bi se najradije obesio. Lekar Astrov ima 36-37 godina, ima mnogo šume, zasađuje šumu, čuva šumu, čak je zbog toga šumozaštitarstva i nagrađen bakarnim odličjem. Šume po njemu pomažu čoveku da razume lepotu, one su ukras celog sveta, pošto usađuju u čoveka veličanstvena raspoloženja, i na kraju šume ublažuju surovu klimu. Zalaže se za čuvanje šuma, a protivi se varvarskom satiranju ruskih šuma. A šuma je sve manje i manje. Kad nema šuma onda presuše reke, nestane životinja. On je najponosniji kad zasadi jednu brezu. Jeleni Andrejevnoj je sve mrsko i dosadno, jer svi napadaju njenog muža, starca.Vojnicki joj prizanje da je voli, i dovoljno mu je samo da je sluša gleda, sažaljeva, pošto dobro zna da nije njegova, da nije srećna, da propada u braku sa starcem.
II čin
U kući Serebrjakovih teče razgovor u
trpezarija. Profesor je reumatičan, oboleo, mrzi sve, ljubomoran na svoju mladu
ženu, sujetan, voli uspeh, slavu, pravi egoista. Ćerka Sonja ga ne voli, nisu više
bliski. Lekar Astrov gleda na život, svet, lepotu, voli šumu da sadi i
sukobljava se sa Vojnickim, jer Vojnicki seče šume. U I činu Astrovu su otupela
sva osećanja, a sada ga zagreva lepota te mlade žene Jelene Andrejevne. Razgovor
Sonje i Jelene o Astrovu u kome Sonja priznaje da voli Astrova, a Jelena ima
simpatije prema njemu ali to skriva i Jelena obećava da će razgovarati sa njim.
Astrov o Jeleni misli da je lepa, lenja, samo spava, šeta, nema ambicija, a njena
lepota je jednostavna, čula uspavana, ona očarava čak i Vojnickog, no nema moć
da reaguje, jer je žena bez osećanja, punjena ptica, neposeduje smisao i volju
za akciju, da život osmisli i obogati, nešto da uradi. Serebrjakov je pak sujetan
čovek, voli uspeh Iislavu, on je egosita, despot i mnogo muči svoju mladu ženu.
Odbija da primi lekara Astrova te da sa njim razgovara, a smatra ga zanesenjakom.
Jelena Andrejevna je nesrećna, nervozna, mnogo plače. Po njoj svet će propasti samo
zbog mržnje, zbog neprijateljstva i zbog svađa, zađevica. Vojnicki je straćio
svoj život, a i sadašnjost mu je strašna, besmislena, promašena. Ne zna šta će
sa svojim život, ne zna kuda će. Njegova osećanja samo uzaludno propadaju. On
dakle pati, jer gleda, posmatra kako propada i jelenin život. On pije. Kad ostane
sam kajaće se što nije oženio Jelenu, pre 10 gdoina, kada joj je bilo 17 godina,
a njemu 37. Sada je ostareo, a Jelena ga više ne razume. Shvata da je prevaren,
izigran, da se obmanuo u pogledu profesora Serebrjakova. Dolazi potom Astrov i priča
mu koliko je Jelena divna kao žena. I on je pijan takođe. Vojnicki dalje kaže -
kad nema pravog života onda treba živeti od priviđenja, jer to je mnogo bolje
nego ništa. Dolazi Sonjai govori ujka Vanji (Vojnickom) kako će propasti od kiša
svo pokošeno seno. Ona je sama i malaksala te strepi da će imanje propasti. Zatim
je Sonja zamolila Astrova da više ne dopusti ujka Vanji, tj. Vojnickom da toliko
pije. Astrov dalje govori Sonji koliko njen otac ima tešku narav, i priznaje
joj da u njihovoj kući ne bi mogao da sastavi živeći čak ni mesec dana, jer bi
se tu od težine vazduha ugušio. I Astrov je nezadovoljan svojim životom, životom
uopšte. I zato kao i ujka Vanja i on voli da o životu mnogo samo gunđa. Palanački
život je okovan, sputan, teško se podnosi, te se on samo mrzi .Astrova sudbina mnogo
šiba, i zato on mnogo pati, te ne vidi zrak svetlosti u svom životu. Nema nikakvih
očekivanja, nikoga ne voli, nikoga ne ljubi. Jedinu nežnost oseća prema sataroj
dadilji Marini. Inteligentni ga zamaruju, jer plitko misle, plitko osećaju, a pametni
su histerični. Obećava Sonji da više neće nikad piti. Priznaje joj da ga jedino
uzbuđuje i zagreva lepota, te da mu je pamet zavrtela, zaludela upravo Jelenina
lepota. Kada ostane sama Sonja se suočava sa strahom što nije dovoljno lepa za
Astrova, za ostali svet. Za njom sun eke žene u crkvi šaputale da je dobra i velikodušna,
ali da nije lepa. Dolazi Jelena Andrejevna te njih dve se napokon izmiriše. I govori Jelena svojoj pastorci da
se udala za njenog oca samo iz ljubavi, a ne iz interesa, ne iz računa. Jelena potom
priznaje da je nesrećna zato što nema mladog muža. A Sonja joj priznaje da voli
Astrova već 6 godina, ali on je uopšte ne primećuje.
III čin
U jednoj sobi, u kućnoj atmosferi, Astrov i lepa
Jelena, Helena razgovaraju, a Astrov (stari vrabac) joj najpre pokazuje slike o
prirodi –živopis, a tu je slika sreza od pre 50 godina, kao i slika sreza kakav
je danas, kontrasti boja, životinje. Lukava Jelena ga testira da li voli Sonju,
a on naslućuje da i Jelena ispituje njegovu naklonost prema njoj i priznaje da
ga privlači, a naziva je grabljivicom dragom i lepom marljivom kunicom. Nema
uvažavanja, ne ceni je. Jelena ne poseduje unutrašnju lepotu, već samo fizičku
lepotu. Jelena govori Sonji da je svaka istina manje strašna od neizvesnosti. A
u srezu degradacija je uništila sve i ništa novo nije stvoreno od pre 5 decnija,
– opet iste besputice, oskudica, tifus, epidemije, požari, borba za puki opstanak,
tromost, neznanje. Astrov priznaje Jeleni da ne voli njenu pastorku Sonju kao ženu.
I reče joj da samo zbog nje (zbog Jelene) dolazi svaki dan. I da žudi za njom.
I traži joj poljubac, traži da se sastanu sutradan negde u šumi nasamo. Video
ih je u milovanju Vojnicki. Jelena je besna i želi da što pre otputuje sa sela
sa mužem. Profesor ih sve poziva na razgovor. Dolazi do nesporazuma između
Serebrjakova i Vojnickog, jer Serebrjakov želi da proda imanje, a Vojnicki je
na njemu proveo ceo život i to mu teško pada, ni dinara nije uzeo, a ni ukrao
za sebe. Vidi ujka Vanja sav egoizam Serebrjakova i to je jedini sukob, jedino talasanje.
Vojnicki shvata koliko je obmanut, otvaraju mu se oči. Okrivljuje Serebrjakova
da mu je ovaj upropastio život, i naziva ga svojim najgorim neprijateljem. Jelena
želi da pobegne iz ovog pakla što pre. Serebrjakov ujka Vanju naziva ludakom.
Sonja kleči pred ocem i govori mu ponizno da su i ona i ujka Vanja nesrećni
ljudi. I očekuje da se otac više smiluje njima dvoma nesrećnicima. Čitav život svi
su radili i pomagali profesora, a sada Sonja očekuje da on prema njima pokaže
više razumevanja. Stara dadilja Marina govori Sonji da ne brine i kaže poslovicu
– koja kaže da će guske samo gakati, a onda prestati. I onda se začuo pucanj. Vojnicki
puca iz revolver i promaši, a onda pokušava sebe da ubije morfijumom.
IV čin
Pakuju se i odlaze Jelena i Serebrjakov, a sa
njihovim odlaskom život se vraća u tokove u kojima je i bio, sve se stabilizuje.
Sonja je nesrećna. Iako dolazi do reda, ipak ostaje praznina. Vojnicki je tromi
mrzovoljan. Astrov je intelektualniji od Vojnickog i govori da bi propao pored
neradnika kao što su Jelena i Serebrjakova. Sonja i Astrov traže ujka Vanju,
jer strepe da se ovaj ne ubije. A kad ga nađe Astrov mu traži da vrati nazad bočicu
morfijuma koju je ukrao iz njegove lekarske torbe. Ujka Vanja ima 47 godina i
ne zna dalje šta treba da uradi, ne zna čime da ispuni sve svoje preostale
godine. A želeo bi da može da sve proživi na neki nov način, te da započne neki
novi život. Ali, ne zna kako da počne, ne zna odakle da počne. I zato plače. Žali
se Astrovu da ga peče srce te traži neki lek. Astrov ga teši, a utom dolazi Sonja
i ubeđuje ujka Vanju da vrati nazad morfijum. I onda mu govori da je isto nesrećna
kao i on, ali da ume da trpi, sve podnosi, izdrži, te i njemu isto savetuje - trpljenje.
Sonja i Vojnicki uzimaju hartije, račune, prihvataju se posla, sređuju hartije.
Vraćaju se svom prethodnom životu. Prekida ih Jelena Andrejevna koja je eto došla
da se pozdravi. Od Astrova Sonja traži da na nju samo misli. On joj reče da su
ona i njen muž svuda unosili samo nered i haos, da je iza njih ostajala samo pustoš
i zgarište. A njihovim odlaskom ova komedija s ezavršava. Ujka Vanja se izmiruje
sa profesorom Serebrjakovom, a profesor obećava da će napisati studiju o tome
kako treba živeti. Zatražio je oproštaj i izvinjenje na odlasku od svih. Profesor
na odlasku svima njima reče da treba raditi. Odlazi i lekar Astrov. A kad ostanu
samu ujka Vanja priznaje Sonji da mu je teško, ali ona mu govori da i pored teškoća
živeti se mora i treba, dakle sve izdržati, trpeti, podnositi, raditi za neke druge,
uvek ponizno, i na kraju umreti, raj zaslužiti, a odmoriće se tek gore, u carstvu
nebeskom, negde na nebesima kad se jednom
upokoje.
Нема коментара:
Постави коментар