понедељак, 16. септембар 2024.

15-16 SEPTEMBAR 2024…



 

Dana 15 septembar 2024, a zahvalujući “velikoj” količini kišnice u buradima, čitavih hiljadu litara, te dobro smo kanticama natopile sva mesta koja ćemo sutra da zasejemo. Tačnije majka naliva kišnicu iz veliog bureta u bure manje na ulazu u “Hirošimu”, a ja zahvatam sa moje dve kantice od po 3 litra i zalivam sve...




Onda smo zalile, takođe, kišnicom i kantama svo naše bilje u “Hirošimi” – praziluk, peršun, celer, itd…




Jutros jesam počela novi roman Muzilovog “Čoveka bez osobina”, preveliku i preobimnu knjigu od 870 strana, tek prvu u nizu od dve (slova sitna, da se pitam mogu li sitnija da budu – oči da iskolačim), te sam prešla skoro 70-ak strana, a fali mi još malo da ispunim svoj današnji bonus od bar 100 strana (a kad je sitno jedva čovek pročita i 50 strana na dan!), a kako bi u narednih 8 dana završila bar prvu knjigu. Kako vidim zaginuću na ovoj knjizi zadugo, a jako je zanimljiva, ali mi se ne sviđaju sitna slova koja ne mogu brzo da gutam očima…




Ništa nisam radila danas, osim što sam napunila paprike sa plavim patlidžanom za ručak, i osim što sam sve savršeno umila, preumila, očistila, usisala, obrisala po kući,sve sredila, itd., a sutra je dan jesenje setve, te nemam snage da se trošim na usisavanje, itd…





Malo ispred ručka i malo do iza druge užine, dakle usisala sam generalno svoju kuću, obrisla prašinu tako da mi sve sada peva od miline, od čistine i bistrine. A davno beše 8 jula, a od tada do danas prošlo je mnogo kroz ove tepihe nereda i haosa, (mada u nekoliko malih navrata brisana je prašina, ali bez usisavača uz pomioć zogera, itd.)...







Danas je kišno, prohladno, sveže, a idealno za usisavanje kuće sa širom otvorenim prozorima sa mnogo vlažnosti u vazduhu, tako da nisam imala nikakve disajne smetnje, a ni gušenja zbog grinja i kućne prašine...




Sutra me čeka šesta jesenja setva, a pre setve trebalo je svoj prostor vratiti u ono divno, čisto, nepomućeno stanje, po kome niko nije sejao svoje bubice, itd…






I jutros 16 septembra 2024 čitam Muzilovog “Čoveka bezosobina”, a oči mi se sklapaju, hoću da zaspim od sitnih slova, a kao da sam malo se naspavala (da mogu ne bih napolje ni kročila, jer mi je u kući već 18 stepni i za mene je to hladno),  i odmerim optimistično 100 strana, ali nije bilo tako, nisam uspela čak ni 50, jer je štivo jako sitnih slova, da iskoče zdrave oči čoveku od čitanja, napora, a to moram nekako postići u toku dana ili noći ne zna ni da li ću moći...






I umesto u 10 sati, ja jutros pohitam, napolje, jer jutros  oko 9 sati da započnem šestu jesenju setvu2024( i tek od sutra mogu da se izležavam bar do 9 sati i 30 minuta, te nekako više pročitam Muzilovog “Čoveka bez osobina”)...




Lepa vest koja me omela jutros u čitanju - jeste to da se pojavio u prodaji luk, tako da danas završavam sve osim graška, i baš mi na ruku ide danas sve. I kupljena su 3 džaka luka ili 3 kg luka, a svaki džak po 250 dinara tako da je za lukove jutros utrošeno još 750 dinara, a kupljena su dva džaka luka srebrenjaka i 1 džak crnog luka...





Crni luk je krupan i sav skoro ujednačen da ga je milina saditi. Ali,  luk srebrenjak nisam ni 1/4 imala krupan luk, sve sam sitniš, sića, a ima tu i trulih lukova veličine pirinča, da sam zgrožena kakav nam to sitan i bedan luk stalno prodaj (da li je ovo luk treće klase, majku mu) i to u vrlo providnom džaku da se lepo naoko vidi kako je sve sitno i loše. Ali, da vidimo do idućeg proleća 2025 šta će da se zbude sa ovakvim lukom…




Kad više nisa mogla da sejem tu sitninu, ni prstima da piljkam po luku, ni da premećem, prevrćem tu siću – majci kažem da mi napravi jarčice, a ja lepo samo pospem luk, samo da ga ne bih bacila, da vidim baš šta će od tog džumbusa da mi ispadne. Biće mnogo ljut luk, jer sam ga vrlo naljućena sadila…

Beli luk, jako krupan, sam sadila sama sa uživanjem, sa najvećim jutranjim guštom, a pre svih drugih lukova koje sam ostavila za kraj videći kako su sitni, a luk srebrenjak majka i ja zajedno sadimo, a crni luk sam sadila opet sama, a majka mi iskopa male jarčice…





Nismo juče spremile sve parcele (jer su nam rekli da luka nema do kraja septembra), ali mi smo jutros hitre kao vidre, visprene  te sve uspevamo da uradimo, čak i mnogo više od setve, od 9 sati, dakle malo ispred prve užine, pa sve do 16 sati ili do druge užine, uz pauze za poneki čaj, sok i ručak, ali i kafu…




Utrošaka ima i danas, jer su nabavljeni novi poljoprivredni alati i dvorišne alatke na šta je potrošeno ponovo blizu 800 dinara za jedne metalne grabulje od 350 dinara, kao i za jedne grabulje lepeza 330 dinara. A onda je neke alatke tupe (sekire, itd.) i kuse trebalo poklepati čak i tu skoro 2 hiljade dinara ode…

Kupljeno je 5 najlon velikih džakova da u njih lepo popakujem drvene kočiće i prutiće, a kasnije otkrivam i zašto...





Zafalilo mi je jutros čašica da zasejem salatu te odem u donji boks ili  u svoju ratarsku ostavu (magacin), te ispomeram gajbice sa uredno složenim kočićima, a u jednom času majka mi poviče da pazim na zmiju, i ja se naravno oduzmem, verujući da stvarno imamo na sve ovo još i zmiju. I onda sam počela da otkrivam gde je i šta je. I vidim to se mali slepić, onaj moj saveznik lepo zamotao oko kočića i leži na dnu gajbice - nema šta, čuva nam ostavu. I onda ga mama odnese u travu i baci živog, a ja dobijem stres neopevani, te ne znam ni kako sam došla posle sebi, ali mi u strahu padne na um, da brzo kupim džakove, složim u njih kočiće i sve dobro zavežem. Em ću ih duže sačuvati od kiše i snega, vlage, propadanja, em neće se ništa tu živo zavući da me dobro isprepada...




Onda sam mami rekla da me više tako nikad ne prepada, jer skratila mi je pola života, a konačno sam navikla da se ne plašim slepića posle onog susreta u “Hirošimi”, ali ona to nastavi da zove zmijom uporno, valjda da mene plaši. No, bilo je i optužbi na moj vrlo sređen i uredan sav prostor, u koji danas baš zaviruju, njuškaju, te mi je kazano da držim samo krš. A baš naprotiv kod mene je sve na svom mestu, ali oko mene neki drugi ljudi drže lomi krš, bacaju travu i otpad na trotoar, na ulične površine, imitiraju valjda mene kako ja pravim kompost, ali za razliku od njih koji zauzimaju i prljaju tuđe površine, ja compost pravim na svome tlu, u svojoj avliji, na svoj zemlji…

Sada moram biti oprezna kad se šunjam u dnu svoje avlije oko mog komposta i gajbica, jer mogu nabasati na slepića, možda, ali ne – ima on časove kada se meni ukaže, pojavi, nešto mi danas ispisuje i govori, a onda čudom nestane, a kako god ja volim što sam danas srela slepića, možda donosi sreću, jer kao da mi poručuje da će mi biti uspešna današnja šesta jesenja setva...




Još samo da ugledam onu žabu šarenu, ali nema je već zadugo u “Hirošimi”...

Prvo sam posejala 3 kesice peršuna lišćara, brzo i lako jer sam boks pripremila…

Sve zasejano odmah zalivamo kišnicom i uopšte nismo potrošile ni kap vode sa slavine danas, ništa osim nebeske kišnice, koje imamo dovoljno za sve...

Onda su posejane 2 vrste salate u čašice – Nansen i ljubljanska ledenka…

Kada smo sve završile u “Hirošimi” imamo još sitnih poslova u spoljašnjem vrtu. Neko samo napravi kamare od lišća (dobije čovek elan kad kupin ove grabulje, pa ih testira), a majka mora da ih sklanja, a ja neću, jer kad mi se bude grabilo (grabim lišće samo kad je toplo i kad ima sunca) - grabiću lišće i sama praviti svoje kamare i odmah nositi na compost, te neću čekati da neko za mnom ide i to čisti…

Očistile smo i povadile sve naše maline, mladare, koje su obuzele crnu ribizlu, i prenele u donji deo našeg vrta i oformile jednu voćnu liniju samo od sadnica naših malina...

I našle smo dva mladara crne ribizle te ih zasadile, a od sada će sa prednje strane spoljašnjeg vrta biti gavez, ehinacea, nešto malina i u nastavku linije crna ribizla, dve koje već postoje i 2 danas novo zasađene i još ima mesta za 2 crvene ribizle koje moram potražiti koliko ove jeseni (jeseni je sve bolje saditi, bolje se ožili, primi, jer ima dosta kiše)...






Onda sam očistila 3 ploda hokaido budneve koja nisu uspela da ponarandžaste, ali je sa njih spala peteljka, osušila se, te ću sve to iskoristiti svakako u potažima (nezrelu bundevu treba čuvati na toplom mestu i sazreće, čula sam pre neki dan, te da isprobam)...

Unela sam kaktus u “Hirošimu”, da prezimi, a tu je mnogo toplije nego napolju, jer padaju preko noći dobro temperature, treba se čuvati naglih jutarnjih mrazeva, koji će udariti ove godine izgleda mnogo pre Lučindana…

Napolju nema pčela…

Odabrana je ona jedna domaća bundeva takođe nesazrela, ali u potažu može proći, jer nema tikvica, čak sam dve danas trule koje su dobro krenule bacila kokama nosiljama...

Onda sam očistila burence u kome je rasla bundeva i suncokreti i dve kofe te zemlje sasula i oformila moju žardinjeru ili mali setveni boksić unutar “Hirošime”, a tu ću čim izraste u čašicama salata zasaditi prvu salatu...

Onda na jednom kamenu te novostvorene žardinjere primetim prvog žitelja, kao da je sleteo s Marsa, a jako malu crnu bubicu, možda je to budući veliki jelenak, još jednog divnog saveznika insekta danas koji mi se onako učinio nalik neustrašivom samuraju – krenuo hitro da se penje na kameno uzvišenje i već tako mali kuje svoju novu strategiju...

Onda je mama napravila jače drvene kočiće koje sam ja zakucala macolom oko 20-ak, ako ne i više, te tako bolje pričvrstila crepove na mestima gde smo imale samo tanke, slabe grančice...

Počele smo radove na 14 stepeni, da bi postal pijatno i toplo, a čak je imalo malo i sunca, vrućine, a onda i kiše, a svo vreme imale smo tople uslove, od 20 do preko 26 stepeni...

Napolju sam čistila, sekla sve što je moglo i još imalo, a već prošlo kao ehinacea, da se baci i odnese na compost.

Odsekla sam ručnom testerom neke grane sa najveće smokve koje su se ustremile prema “Hirošimi”  te oslobodila još malo prohodnosti i prolaza ispod smokve te eliminisala neke oniske grane koje bodu oči…

Tek za oktobarski uštap 15 oktobra sejemo grašak i tu se zavrašva naša šesta jesenja setva 2024, a do tada pomono samo posmatram, te čekam da ispratim šta će prvo da se izniklo pojavi na površini, šta će da ubusi, a za mesec dana očekujem da sve bude na površini vidno te da uklonim kesice, kanap i grančice...

U oktobru planiram samo da zasejem kad i grašak još jednu kesicu Nansen salate...

Nismo uspeli da iskopamo sadnicu višnje krupne da je premestimo, jer je zemlja nakvašena samo po površini, a u dubini je i dalje sve katastrofalno suvo, tako da sva ova kiša jako malo znači, jako malo šta može da napravi posle onoliko iscrpljenosti i zasušenosti, dakle u dubinama drveće preživljava svoje strašne drame...

Itd...

 

 

Нема коментара:

Постави коментар