23 SEPTEMBAR 2024…

 

Divan osunčan dan i predivan radni dan (osećam se kao da mi je rođendan tek danas) – strogi fizički rad, bez odmora, da se ne ohladi mišićna masa, uz mala zasedanja koliko da se pojede ručak, popije kafa, ispije čaša vode ili soka, a čim se ohladi čovek kičma posle samo štreca, seva, a dok radi i trči, i kreće se ništa ne oseća, čak ni bol – ima način da se od  svega distancira, anestezira, oseti lakim i praznim kao zen meditacija...

Od prve užine, pa sve do užine druge ili od 10, pa do 16 sati raznolikog fizičkog rada pregršt, a napravila sam savršenstvo svoje ponovo, mada ni pola od ovoga nisam zamislila juče da uradim – vazda neka sila me nadahne mimo mojih planiranja…

Nema potreba da čekam baš 25 da opadne mesečeva energija, jer ona sesigurno stišala već i danas, te sokovi svi su smireni u drveću, u čoveku, u Kosmosu, te zašto da čekam neradno još 2 dana, a s obzirom da se oblačalo i duvalo prohladno svi su lepi izgledi da ide hladnije i kišnije vreme, a ja baš trebam mnogo sunca kao pčela da bi sve ovo što sam vredno uradila i doslovno uradila i poradila...

Prvo se latim rukavica, koje sam već poderala koliko radim, već sam ih pohabala, i naravno latim se plavih vučnih kolica i kalemarskih makaza, te krećem u akciju seckanja…

Prvo sečem suvišne i preterano krive ili preterano visoke ili meni smetajuće grane na voćkama, žrtvujem mnogo toga, a na proleće neka udare mlade nove grane, izdanci, kako im bude dobra volja, a oslobađam visinu u kojoj mogu da hodam uspravno kao ponosit čovek bez potrebe da metanišem ili da se klanjam i saginjem, pošto sam vidim uspravno i vito drvo dakle, zatim da ih malo preoblikujem po svom ukusu, jer još dosta ima zelenog lišća, pa će kompost da se pravi fantastično dobar i za iduću sedmu setvenu prolećnu sezonu 2025...

Čim se latim makaza i stalno istog poteza seckanja grana, grančica, odbacivanja lišća u plava kolica, selektovanja grana i grančica za šporet, za potpalu, znam da će mi zbog jednog istog poteza danas “nastradati” i zglob ručni, a i šaka, a i prsti, a i bleda ruka desna, a leva mi je malo od koristi, pošto njom ne umem da sečem kao sa desnom, i zato verovatno ne bih mogla biti bokser – jer levica bi mi bila vazda slaba strana…

Zašto da čekam čak do petka, do Krstovdana (mogu da ga provedem možda i bolje, nego u branju zimskih krušaka), te rešim da ove godine pravila i narodna verovanja više ne važe, ne uklapaju se u Prirodu, te oberem svoje zimske kruške, baš kad su žutnule i taman pristigle, jer prvo moram da ih oberem, a beremo ih majka i ja zajedno, pa tek onda da oblikujem malu kruškicu, koja se savila od plodova i ove godine polomila i izgubila nekoliko grana, jer kruškice su nažalost krte i meke, lako se polome svete...

Neke deblje grane trebalo je prestrugati ručnom testerom, ali sam bila “loše” sreće, jer je nova testera bila van avlije, zaboravljena u gepeku automobila, te sam morala da se malo više pomučim starom i tupom testerom, ali uspela sam ponovo, kad mene zaboli ruka, majka nastavi i mi presečemo…

Onda sečem lišće i grane vinove loze, čak čistim voće u blizini vinove loze koja se popela kao čarobni grašak nebu pod oblake, tako jaka, žilava, otporna, uplela se da je jedva oborim niz upleteno granje dole do zemlje, i tu sam pokidala ruke, i tako nađem jedan predivan, a vrlo sazreli grozd plavog grožđa – to je kao čista sreća koju čovek ne traži, ali kad radeći malo nešto poput liske vinove loze pomeri otkrije čistu sreću – pun plavi grozd...

Kad uklonim suvišno lišće propustim jako mnogo sunca u  tlo koje proždiru senke, hladovina, pogotovo sada kad je sunca sve manje, sve kraće, i otvorim male prostore pune svetlosti...

Preko kamare piljevine popenjem se kao u bure puno grožđa, počnem da skačem, a zapravo gazim samo moj kompost i sve lepo izgazim gumenim čizmama, u kojima sam danas baš prokuvala u termo čarapama, ali u njima radim iz bezbednosnih razloga, trpim vrućinu, radije nego ciču zimu, pa ako zgazim slepića neću se uplašiti ni malo…

I tako i danas stane jako mnogo zelenog i braon otpada, tj. lišća  i grana, ali i pokošene trave...

Dakle, malo više od mesec i po dana dvorište nije košeno, a nije košeno čak od 7 avgusta 2024. Očekujem ako zelena trava baš uzbuja da ću kositi najmanje još jednom, a ko tačno zna – možda i dva puta do okončanja ovogodišnjih poljskih radova. Neću se pak ljutiti da budu još i 3 kosidbe, ali vrlo teško, mada i trava sporije buja o jeseni, pošto se i ona povlači u ćutanje svoje vrlo…

Onda dok sedim ispod majske trešnje, sa nje ne sečem ni grančicu, nju trpim, taman da mi zauzme najviše prostora, to je drvo moja Svetinja nad svetinjama, gde pijem u cugu pola litra soka od marela, pa ugledam ogromnog belog leptira, neuhvatljivog, a onda i jednu malu marljivu pčelu, koju je sinoć doznam privukla statička sila elektriciteta,  tj. sila polena, jer nisam do sinoć ni znala da pčela dakle ima pozitivno naelektrisanje, a cvet negativno, te se dakle zato privlače kao plus i minus…

Kdo Džonijeve kućice odsečeno je nekoliko debelih smetajućih grana na lešniku i oslobođene su neke susedne voćke, a te 4 dugačke leskove pritke dobro će doći da uskoro napravim još jedno mesto za setvu hokaido bundeva idućeg proleća 2025...

Od juče mi ostalo zaliha hrane, te danas nisam skuvala aposlutno ništa (takav dan eto i meni samo retko i ponekad godi), a zaista ne bih imala vremena za šporet danas, jer trebalo je više raditi samo danas, a ovakve odmarajuće fizičke stvari, iako se baš mukotrpno sve podnelo, jer vrućina je (a ja se malo deblje, toplo jesenje obukla), em znoj, em naoblačenje, pa te produva hladan vetar, pa opet ogreje sunce, pa dehidriraš, pa iskapiš pola litra vode kao ništa, pa bole ruke, od sečenja tvrdih i mekih grančica. Konačno jedan dan treba da bude i bez trunke kuvanja, samo pod uslovom da ostanu neke jestive zalihe - kad čovek dobro radi, on mora dobro i da se hrani...

Sutra se može baš uživati u ovom danas postignutom savršenstvu, jer sve je perfektno, sve na svom mestu, a baš odmarati, posebno ako bude lila kiša (mada sumnjam), mada i sutra imam samo jako lagane poslove, posliće, a konačno sutra se vraćam u letnju kuhinjicu, koju od februara rabim, te ću da smišljam nove delikatese i baš sam se uželela princes krofni...

Možda nabacim još koju kantu piljevine, jer želim da utrošim onu preostalu kamaru – volim čist prostor...

Možda rasadim jagode na svojoj terasi u žardinjere ako stignem, jer imam dosta visećih pelcera…

Roman čitam kao kornjača, svako jutro po malih 50 strana i tek sam prešla 500 strana, a kad pomislim da me još čeka nepročitanih HILJADU! strana, spopadne me prava čitalačka muka, a baš se pitam šta na tim preostalim stranama još mogu doznati, a da već doznala nisam...

Drugi put verovatno se neću zaglibiti ili zarobiti u jednu knjigu ovoliko dana, a već sam mogla dve knjige ili više pročitati mnogo brže…

Itd…