28 SEPTEMBAR 2024…

 

 

Sinoć je kupljen treći džak lepka, a od 5 kg i 17 komada L profiala i za to je utrošeno 1700 dinara...

Sa ovim u KOKO ŠINJAC utrošeno je do danas 150 evra i 4240 dinara, a to mu dođe već 200 evra utroška, srećom u tu cenu ne ubrajamo betonske ploče, jer to prebijamo radom…

Jutros mama nabacuje zemlju lopatom, a ja grabljicama ili grabuljama ravnjam teren samo sa dve-tri strane koje su zavšrene, a na ostalo moram da sačekam do utorka-srede, pa tek onda da poravnjam teren kad se u ponedeljak sve završi i temelj ili osnova KOKO ŠINJCA oiviči betonskim pločama...

Danas je gotovo sve samo ne jesen, neko leto ponovo htelo bi da se vrati, ali ne može, a najviše ono sparno vrelo leto, te ja danas nema poelta, jer nemam velikog važnog posla, a dan je baš divan i dobro je što nemam danas betonske ploče (još sam u temeljima, ne mrdam naviše, ne rastem), a nešto nisam imala volje. I jedva sam došla sebi, te sam u kuhinjici letnjoj samo izmišljaja današnja mala jela…

Mada, i za kuhanje danas nisam imala snage, ali mora se jesti, živeti, čak i kad nemaš snage, kazali bi Čehovljevi junaci, doduše ne svi, tek neki…

Nisam imala sreće ni sa televizorom danas, tako da nisam mogla ni posle ručka da se nagledam poljskih filmova (sada njih navjiše gledam), a tako sam se lepo zamislila kako ću da se nauživam, ali mi se ne dade, ali to je već neka deseta priča, otkači me neka sila sa netfliksa, i onda mi pobrka lončiće, itd…

Još manje od 100 strana i zavrašam prvu knjigu od 870 strana romana, a jedino tu imam uspeha svako jutro, kad uspešno pročitam po 50 strana, tu me niko ne otkači sa naloga, i tu ne moram da gubim energiju-vreme i da se ponovo vraćam na nalog isti, itd…

Malo sam ručnom testerom jutros na gradilištu KOKO ŠINJCA odsekla jedno parče sa panja jabuke, jednu krišku, jer će smetati kad budemo šafili daske…

Prošećem kroz “Hirošimu” i već vidm kad nastane mladina u utorak uveče, u sredu bih mogla da ponovim setvu salate, jer salata jeste iznikla, ali ne 100 %, te imam i jako praznih čašica. I htela sam danas da pripremim čašice za setvu, ali nisam mogla zbog velike vrućine i tu sam bila sprečena, a nisam htela da nazor tamo boravim ako mi ne prija sparina – danas mi je sve nešto bilo otužno ili kužno, ružno, tužno, ne znam zašto…

Mama je juros nešto zalila dok mene nije bilo, a onda sam ja po silasku napolje zalila ručno kanticama, kišnicom luk srebrenjak…

Prekrili smo najlonom složeno drvo ili daske i letve da ne pokisnu (kiša je počela posle 21 sat – divno pljušti vani), jer počelo je predveče da duva jako, a hladno i stamilo se, a i neka je, jer sutra ću da se izodmaram kao i danas, još i više, verovatno, sa malim kuvanjem, ponovo, a u ponedeljak će mi se olako kazati samo kuda dalje i šta mogu učiniti na svom malom gradilištu podžiću svoj veliki san zvani KOKO ŠINJAC…

A šta kuham danas:

Prvo gulim moju poslednju ovogodišnju, a najveću zelene kore ubranu, ali iznutra predivno sazrelu hokaido bundevu (sakupila sam mnogo semenki za dogodine), i od nje pravim pitu bundevaru za užinu drugu, a za sutra ukiselim dve manje kese mojih ostavljenih zapečenih paprika...

Jednu kupovnu hokaido bundevu kaja je u poređenju sa mojom suva i usahla, ali i dalje preukusna, isečem na manje kriške, komade, te je začinim, a preko nje poređam pileće batake i napravim predivan ručak...

Sav ostatak kore i sredine do ove dve očišćene bundeve odnela sam kokama nosiljama...

Onda sam se vratila igrici i kralju Ričardu (jedna jedina koju igram nekoliko zadnjih godina, royal match, a koju nisam danima odigrala, ne nalazim vremena, a to mi je na poslednjem mestu važnih prioriteta, i dobila jako mnogo bonusa da igram beskonačno dugo, a skoro 5 sati, te sam i to sve uz male prekide iskoristila i dosegnula na poziciju prvu, prešla ravno 70 različitih polja, itd…

Itd…