Juče ili jutros nam
je umrla jedna koka nosilja, ona jedna jako slaba, a još od prošle godine, što
se vukla i konačno se oslobodila svih muka, jer su je sve ove zdrave gnjavile i
kljucale i jedno vreme smo je zato držale samu i izopštenu u drugom boksu…
I mesecima bila je tako
nečujna, neprimetna, čak i beživotna, ali nekim čudom jako dugo žilava i živa,
sve do juče ili danas. I nikad nije snela jaje, i to je pile od poslednje
zapaćene ture podmlađenih kokica nosilja...
Sinoć je duvao olujni vetar, a danas je čitav dan jako
vetrovit, ali i svež, pa prija, a nikad nisam usred šume čula takvu jaku i
glasnu pesmu vetra. Svojim rođenim očima sam posmatrala sedeći na travi kako
vetar ljulja četinare, od korena do vrha, a oni se umrežili u gustišu, pa se
samo klate, ali im vetar ne čupa korene. Odolevaju i nedaju se. Ostaju kao svoj
na svome. Deluje sve filmski nestvarno, a konačno da uhvatim neko prirodno čudo
danas…
I sve je danas nekim prosvetljenim sivilom, kao onim
pred neku nepogodu, neki grad ili kišnu oluju, začepljeno te se ne vidi ono jučerašnje
bistro i predivno plavo, a čisto nebo, jer nešto je pritislo Zemlju i ljude, i
sunce nam sakrilo, ali se na kraju pređenog puta, danas u jednom predelu dalo
videti i više nazreti to okruglo, toplo, a sjajno sunce koje je čitavog dana
sijalo...
Volim da posetim neka usputna, ali i skrajnuta,
marginalizovana mesta, pustoš, posebno kad nema gužve, a nekada mesto jako
prometne železničke stanice. I tako osluškujem tamo danas sve te mnoge seoske
narodne priče, a one iz prošlosti sigurno lepše, te počnem da zavirujem među šine,
među železničke pragove, među navoje, i među šrafove, među stare bespotrebne
vagone, i lokomotive…
Proničem i zavlačim se svojim mislima, u dubine
svega onoga što je danas zastarelo, zarđalo, a meni ima lepšu i trajniju,
življu, energičniju vrednost nego sva dehumanizovana modernizacija ovoga sveta
koja porađa samo potrošnju i monstruoznost...
Proničem samo u to staro odbačeno gvožđe danas, u
sve te retke muzejska vrednosti, ruinirano, ali onda i vaskrslo, renesansno makar u svrhu
turizma, da zahukti makar u mom sluhu ta jednom proključala para, čak i u vidu da zagrme dimne zavese od zahuktale pare, da
škripe kočnice, da pršte iskre i varnice, a negde gore u plavetnilu iza ovog
svetlog i čudno prosvetljenog sivila danas…
A nekada je sve ovo zaista pomeralo mnoge granice,
ljude, a danas pusotoš, nepomičnost, stagnacija, propast, siromaštvo, te ne može
ništa više da pomeri ni najbliže vidike...
I šta mogu da opazim na šinama i prugama danas, a u
nekim trulim ili natrulim železničkim pragovima. Kad gle čudo jedno prugom pređe,
ne zadugo, a mačka ili mačak, ne znam, a po tome kao se možda malo više otromboljilo,
opustilo, imam utisak da je reč pre o mački, nego o mačaru (iako mi intuicija
veli da je mačor), a koja će možda uskoro, ne zadugo da se omaci ili se već omacila,
pa sad mačićima traži hrane, rešena da pohvata poljske gole miševe...
Šarena, crno-bela, krupna, pokretna, okretna, oštra,
mistična. I dok pod jednim drvetom, a u hladu platana, sedim dole pod astalom,
te pijem tursku kafu, bez zere šećera, oslušnem nešto grebe tu ukraj moga uha,
a po kori tog orgomnog drveta. I ustanem, virnem, te vidim ta mačka se vere,
vere, pentra, penje. I počela bogme visoko da se penje, vešto zarivajući svoje
kandže. Podseti me na neko jako spretno i orketno malo meče…
Danas zaobilazim duboke šumske staze, te samo malo
zagazim i u dubinu šume, dok ne osetim prirodan strah od tako krupnih zveri, a
onda kad nešto šušne, ja se pametno vratim u sigurno polje, te se krećem više i
pešačim samo u sigurnim zonama, čak više koristim i asfaltne džade danas, da
naberem broj željenih koraka, bar 6-7-8 hiljada, jer osećam puna je šuma medveda,
i mečića, jer sve se naglo i prerano ove godine probudilo, a ja ne bih da
sretnem još i te čopore medveda, a ni vukova, a ni besnih risova…
Onda je mačka vešto đipila i dole naskočila, a tu ukraj
drveta spavao je i dremao jedan pas, koji nije bio zainteresovan, jer očito
među njima nema sukoba, žive u harmoniji suživota, a svako gleda samo svoj cilj
i svoja posla, svejedno da li mačija ili pseća, sreća je sreća…
I ona, mačka, je dakle mogla da se pored njegove izoštrene
njuške ipak smelo šetka, jer on nije režao ni na koga živog, ni na mačku, ni na
ljude, a bio je lenj i kao da mu je bilo mnogo dosadno, a zapravo predivno da
se izležava na tom suncu bezrečno...
Mačka je hitro prešla preko nekoliko železničkih
malih koloseka zatim, a onda je odabrala svoj pravac i krenula, gore prugom,
sve izvodeći svoje akrobacije posve spretno, vešto...
I pre nego što će krenuti, ona je odmah zastala mudro,
lukavo, i sve dobro unapred posložila, osmotrila, gledala, planirala, dumala,
razmišljala i premišljala, možda čak ni ono malo...
Brzo se onda odlučila, a gle, još je stajala tako nepomična, ćutljiva, nepomično, te mi dopustila da joj se približim. I ona ili on, nije ni ustuknula,
a ja sam je ipak poštovala sa neke veće distance, a onda sam je samo malo, a 4
puta zumirala...
Odmah je znala kuda da se dene, kreće, a svojim
mačjim instinktom ustremi. I koraknula tako odvažno i lagano, sigurno po ivici tog
hladnog izlizanog čelika i metala, ne okliznuvši se, ne zateturavši se čak ni
ono malo, a kakva stabilnost i gracioznost tih njenih koračaja. Balans u sred
samo njenog balansa. Harmonija samo njenog časa...
Kao da je gledala u one daljine, koju ne vide ljudi,
mudra i lukava, a prava vizionarka, jer opazila
je nešto važno čim je onako nakostrešila svoje antenske i prijemčive brke...
I onda se negde u jednom času pak predomislila, te hitro
skliznu, te skoči, i opet napusti svoj željeni cilj ili pravac, te pođe u samo
njoj poznatom smeru, i to u levo, ili na levu stranu, što mora značiti makar u ovoj
priči o njoj, da je opasna levičarka. I kao da joj dosadi taj pravi pravac samo
pravo naviše u jednom smeru…
I na kraju, vrati se ona ili on, na onaj jedan smolom
premazani železnički prag, i tu zastade, te stade okretati glavu, desno, levo,
levo, desno, smotreći i ko zna o čemu sve razmišljajući upravo tada, mačka sa
svojih 9 dugovečnih života...
Tu smo se dakle rastale. I svako svojim pravcima, instinktima
sam vođen. Čovek svojim novim prizorima ponovo rođen, makar za ono nešto svoje sutra.
I pustila sam je da ode neprimetno, kao što u moj fokus i dođe danas...
Ja sam se tu uz kafu i jednu čašicu sladoleda, prisetila
još mogo, mnogo čega. I setim se prošlog proleća i nekih odsečenih pelcera,
svojih pokušaja, neuspeha. Od te prošlogodišnje ture uspelo je samo jedno žuto
drvce, čak 2 grančice od 3 zasađene i eno ga sada taj potencijalni žbun u
ružičnjaku lista, raste...
I danas sam sa svojim omiljenim alatom u torbi - kalemarske
makaze. A dvogled mi samo pravio teret, jer bio je jako nekoristan u toj dobroj
zapečaćenosti, ograničenosti, nevidljivosti, kad se ne vidi ni najbliži breg, ni
brdo, a ni nebo…
Ali, zato kalemarske makaze vešto mogu da nežno
odseku po 3 male grančice, od 3 različita grma ili 3 manja rastinja, naravno uz
dopuštenje, ako čovek ume uljudno da upita šta mu treba da nežno naseče i opelcuje
za budućnost ili neko sutra...
I onda nabasam i na takve vagone, koji me sete na mnoge pročitane logorske priče, knjige, na
one zablindirane stočne vagone koji su išli ka Aušvicu i Golom otoku, a kada su
u njima onako mučki, bez vazduha, zapečaćeno i zablindirano terali i progonili
mnoge i mnoge ljude, i tu se prilično stresem od užasa i jeze, jer silne asocijacije
vaskrsavaju čega se god taknem okom ili mišlju danas...
Planina prepuna vresa, ali i jeremička, te
preovlađuje lepota najmanje dve združene boje. I sve se ljubičasti ili sve je tačnije
roze, sve je ciklama baš tamo, a kako je lepo dok ljubičasto i probuđeno samo još
maštamo…
Još prošle godine po planini razasipalo se kamenje i
ponikle su mnoge manje zagadljive, a narušene bivše netaknute zone, ali jako sirove
i surove buduće deponije, strašne kamene gromade, jedno ruglo vidika, pogleda. I
narušivši tako jedan valjda zaštićen i valjda netaknut prirodni sklad bez posledica.
I baš me danas jako zanimalo da virnem, istražim, a šta se dakle nalazi iza
paravana, iza maski, ili iza, a još malo, a svih tih taloga i nonosa, da li samo ima kamena i građevinskog šuta, otpada...
I naravno, onaj urođeni mačji lukavi instinkt brzo
me danas uverava da iza svega danas postoji jedan lobi ili front ogromnog smeća,
i to onog opasnog, a najlonskih vreća, kesa i džakova, zatim drugog plastičnog otpada,
a tu je i još mnogo polupanih keramičkih pločica, mnogo izbačene staklene vune,
jako opasnih i štetnih materijala. Neko je verovatno nešto renovirao, rušio i
prepravljao, modernizovao, i čistio svoj šut samo u prvi raspoloživ kamion. A
kamion je sav taj, a po onakvu prirodu dakle štetan i opasan šut, dalje samo sručio,
jer neko je nekome odobrio, možda je neko nekome i platio, da zasipa šut usred
jedne zaštićene planine, a ni 50-100 metara od pompeznog novog bilborda koji nudi, na 300-600 metara nacionalnu kuhinju i vrla druga topla naci jela...
Zaista poražavajuća slika jedne od lepotica planina,
a zvane Tara, za koju niko nije nadležan, ni odgovoran, čim se nešto ovako užasno
deponijski odobrava i toleriše, kao otrov na brzinu sasipa i iskipava...
Onda nakon jedne pređene pešačke svoje ture, uspenjem
se uz jedan novi strmi puteljak, uz jedno novo strmije brdašce i otkrijem jednu
posve novu zaravan, jedan nov vidik, jedan ili najmanje dva nova dalja brda...
U povratku svratim u “Hirošimu”, jer sutra me tamo čeka
divan dan pun poslova, energije, snage, i neke zanimljive sadnje. I tamo sve
predivno gruva, čak 3 listića pustili moji krastavci, a ja čekam bar i četvrti
da ih zasadim…
Mogu na sto planeta danas da pođem i tamo neko vreme
da boravim, ali čim kročim iznova i vratim se na svoj najrođeniji prag, u moju
cvetnu, a šeboja i behara punu avliju, u moju najcvetniju aleju, ja ozdravim, porastem,
vaskrsnem i opet oživim, te nema te tuđe lepote koja može da zameni ono što je samo
najlepše moje, moj znoj, moj trud, moj pokušaj, moja radost, moja suza, moj promašaj, moj uspeh, moje cveće, moje drveće, moj behar, moja “Hirošima”, i život moj ceo...
Itd…
