"ČOVEK SA SLOMLJENIM PRSTIMA" - Karl Sandberg…

 

Pre stihova i pesme Karla Sandberga postoji jedan “uvod” ili “predgovor” pesmi u kome je sam pesnik kazao sledeće, a što je važno, da se shvati dalji tok i proces nastajanja jedne potresne pesma, a na osnovu jedne istinite ratne priče iz 1942 godine, na tlu Norveške, koja govori o nesalomljivosti ljudskog duha:

“(Kada je ova PRIČA o metodički zadavanim smrtnim mukama bila objavljena u novinama Čikago Tajms korporacije 23 avgusta 1942, mnogi su hteli da znaju da li se je to radilo o ratnoj propagandi ili o stvarnom događaju. Ja sam se služio podacima dobijenim od istaknutog norveškog smučara, poznatog pod imenom “poručnik Andreas” koje je nosio radi sigurnosti svoje porodice. On mi je prikazao događaj tačno onako kako je o njemu čuo od sina glavne tragične figure. Između ostalog pričao je i da su oni nemački vojnici čiji je um počeo da popušta pod pritiskom nečovečnih dela koje su od njih zahtevali njihovi pretpostavljeni, bili vraćeni u Nemačku kao “duševni bolesnici” kojima je bio potreban terapeutski postupak. “Andreas”, razborit i skroman junak, poginuo je u noćnoj akciji bombardovanja Berlina. ”Andreasovi” prijatelji kažu da je niže navedena priča prevedena na druge jezike i da je kružila među pripadnicima podzemnog  pokreta.)”…

Stihovi cele pesme koju je završio sa datumom 23 avgusta 1942 godine, i napisao Karl Sandberg, glase ovako:

“Čovek Sa Slomljenim Prstima baca senku. U slikovitim i večno zelenim norveškim šumama – i širom Evrope i Sredozemlja pa sve do palmi u  Libanskim oazama – on živi i govori znacima koje daju njegovi izgubljeni prsti. Jedan sin Norveške koji se provukao kroz mreže Gestapoa i nacističkih patrola, doneo nam je ovu priču što kruži među onima koji su sada u Norveškoj. Oltar u srcu oni imaju za bezimenog čoveka koji je odbio da se seti imena – imena – imena koja je Gestapo hteo.

”Reci nam ta imena. Ko su oni? Govori! Hoćemo ta imena!”

A on ih je gledao u lice, gledao ih u oči, i časovi su prolazili a imena se nisu pojavila – časovi i časovi i nijedno ime Gestapou. Rekli su mu da će ga SLOMITI kao što su SLOMILI druge. Gumena cev što treska po licu i po vratu, pendrek što zadaje bol a ne ostavlja trag, ili izdvajanje čete za paljbu i smrt u deliću sekunde – Gestapo je razmotrio sve to i odlučio se da za njega nađe nešto drugo.

“Reci nam ta imena. Koji su bili? Govori? Daj odmah imena – ili…!”

Ali imena se ne pojaviše – i tako stalno, ali imena nema. Onda mu SLOMIŠE mali prst na levoj ruci. Zatim tri prsta, i levi palac se savijao dok nije bio SLOMLJEN. Još uvek nema imena. Ostaviše mu dan i noć da se odmori i predomisli. Onda opet zahtev da da imena a on im dade isto ĆUTANJE. I mali prst na desnoj ruci su mu KRIVILI, KRIVILI nazad sve više dok se nije opustio viseći o čašici koja je krvarila. Onda su mu SLOMILI još tri prsta i ISKIDALI jedan po jedan, i desni palac SAVIJALI unazad dok se nije ZDROBILA kost. Da li je mislio o violinama i harmonikama kojih se više neće dotaći? Da li je mislio o dečjoj il’ ženskoj kosi s kojom se neće igrati više? Ili o čekićima i olovkama kojima neće više moći da se koristi? Ili o rukavicama koje mu nikad više neće biti podesne? Možda se trenutno POTSMEHNUO delu Gestapoa, sada dakle za neko vreme neće držati ni nož ni viljušku niti prineti šolju usnama niti potpisati svoje ime držeći pero između palca i prstiju. Ali to nije bilo sve – bili su na pola puta.Veština i lukavstvo Gestapoa imali su određen cilj. Oni su hteli da svako u Norveškoj uvidi koliko Gestapo može da bude grozan. Hteli su da se nadaleko šapuće u strahu o tome kako nacisti postupaju sa onima koji neće da kažu ili dostave imena.

“Daćemo ti još jednu priliku da  nam pomogneš”.

Ali on ipak nije hteo da im oda imena.

Na njegov ZAKLJUČANI JEZIK, njegovu norvešku volju suprotstavljenu nacističkoj volji, na njegovu gordost i veru u PUT SLOBODE, njegovu spremnost da radije umre no da im kaže što žele – na to su odvratili poslednjim besnim postupkom, SLOMIVŠI mu levu ruku u laktu, SLOMIVŠI je i u ramenu – a kad je došao k sebi i za trenutak otvorio oči SLOMILI su mu i desnu ruku, prvo u laktu pa u ramenu. Dotle je naravno zaboravio sva imena, čak i svoje. Ima ljudi ko što smo vi i ja i mnogi drugi koji nikad neće zaboraviti Čoveka Sa Slomljenim Prstima. Njegova volja i gordost slobodnog čoveka nadživele su ga. Kreće se njegova senka, govore njegovi sveti prsti. On govori ljudima da postoji hiljadu načina da se umre ZDROBLJEN i ZGRČEN, i da je bolje umreti redom na sve te načine nego reći da, da, da, kada je odgovor ne, ne, ne, a smrt je dobrodošla, smrt nailazi brzo, smrt je spokojni korak u blagu vedru ponoć”…

Povećavanje i naglašavanje samo nekih snažnih reči, kao što su slomiti, zdrobiti, zgrčiti, kriviti, iskriviti, ćutati, saviti, iskidati, potsmehnuti, zaključati, pričati, put, sloboda, itd. - “delo” su mene čitaoca...

I dobro je prizvati večars Senku i Duh Čoveka Sa Slomljenim Prstima, a nakon 81 godine, koliko traje prizivanje, pričanje i  oživljavanje ove potresne priče-pesme…

 

LUČINDAN 2023...

Lučindanske slike ili još jedno čudo jeseni 2023, na koncu oktobra…

Kad malina po drugi put ume i može da zapupi, a u jesen kao u proleće…

I sve se sprema da procveta, a vrlo, vrlo neobično dakle, te kao da ništa u prirodi ovoj još ne oseća da se treba povući i započeti pripreme za hiberanciju ili faze smirenja i nepomičnosti, ušuškanosti, a sve dok ne prođe ciča zima...  

Ove godine o Lučindanu nema ni prvih jutarnjih mrazeva, a nekada se živelo za prvi lučindanski mraz…

Još ima poletnih i ornih insekata po hrizantemama, a ima i majušnih puževa sa kućicom, koji su se već utaborili na nekim liskama rastinja u avliji, verovatno da tu i prezime…

I samo kruška ima onako jarke jesenje boje svog svoga posustalog lišća…

Počelo je cvetanje malog žbuna mimoze, a tom rastinju vreme i jeste da tako predivno procveta, a tako žuto procvetalo najviše sliči na pčelinje saće...

I dobro je dok ima ovake koloritne jeseni, jer sve je još podosta živopisno i otima se sivilu i maglama koje će jednom stisnuti doline reke...

Itd...

 

 

 

JOŠ NEKE PESME KARLA SANDBERGA…

 

 

Juče nije sve moglo da se nađe u onoj prvoj priči o Karlu Sandbergu, a što se tiče još nekih njegovih izabranih pesama, koje su meni kao čitaocu, važne, a koje čitam tek posle 7 decenija ili 70 leta, a pošto su kod nas jednom objavljene, a u kojima se gotovo mnogo pronađem, čak i dan danas, a koje mi mogu po starosti biti majka vodilja…

Zato je bespotrebno previše tumačiti, ili interpretirati, a važno je samo sve ovo pročitati, više puta čitati, tako preživeti, osetiti, opstati, bolji postati, itd. A ovu poeziju najlepše je pročitati kao prozu, nešto što se prećutno nametnulo samo po sebi, još juče, prekuče...

Pesma “Misli o domu”, kaže ovako: ”Zelenu mahovinu imaju morske stene. Crvene jagode imaju borovi šumarci. Ja imam samo uspomene na tebe. Prčaj mi o tome kako ti nedostajem. Kaži mi da su sati dugi i polagani. O drljači mi pričaj koja ti razdire srce, gvozdenoj drljači dugih dana. Poznajem časove prazne ko limeni prosjački tanjirić u kišni dan, prazne ko rukav vojnika bez ruke. Pričaj mi…”.

Bilo bi neoprostivo da se i danas ne vratim pesmama, koje sam još prekuče, označila kao veoma važne, da se nađu bar u pričanju onom prvom, ne sluteći da će svako novo pričanje da se zaokruži u najmanje dve celine, ili dopunjene priče o istom...

Pesma “Letnja trava”, veli ovako: ”Letnja trava šapuće bolno. Ona želi nešto; zove i peva; otkriva želje zvezdama nad glavom. Kiša čuje; kiša odgovara; kiša dolazi lagano i pere travi lice”…

Da li će zaista poezija Karla Sandberga doneti sutra žuđene kiše, videćemo, ali ono što svakako pre kiše  ova čudno teška noć oktobarska još donosi, jesu još neke pesme, a jedna od takvih jeste i pesma pod nazivom “Zvono u noći”,  i stihovi ovi: ”Dva zvona šest zvona dva zvona šest zvona iz paviljona plavog  iz tihog paviljona plavog između svakog udara zvona razbire se jecaj žene “Gospode noć si stvorio suviše dugu suviše dugu” “...

Na jednu takvu noć u kojoj sve odzvanja, čak i kad ćuti, naslanja se i sledeća pesma pod naslovom “Zlatokrila leptirica”, i stihovi ovi: ”Zlatokrila leptirica sad je između makaza i mastionice na pisaćem stolu. Prošle je noći obletala stotinama puta oko sijalice sa zažarenom žičicom. Njena su krila od mekušnog zlata; to je zlato kitnjastih inicijala na rukopisima srednjevekovnih kaluđera”…

U toj istoj čudnoj noći moglo se pogledati čak i kroz prozor, a ako se smelo pogleda, i progleda kroz “Prozor” Karla Sandberga onda ti stihovi glase ovako: ”Gledana kroz prozor vagona, noć je nešto veliko, tamno i nežno. Ispresecano brazdama svetlosti”...

O čemu možda sve govori noć čusmo, a o čemu govori more u pesmi “Dva nokturna”, rečeno je: “More govori jezikom koji se ne upotrebljava u pristojnom društvu. To je sočni i bezobzirni govor đubretara. Da li je strašno – biti sam?”…

Još pre 4 hiljade godina, mnogo pre, a pre Isusa Hrista, na jednom vavilonskom natpisu pisalo je kao u pesmi “Asurnatsirpal III”: “Tri su zida bila oko grada Tele kada sam došao ja. Uzdali su se u te zidine; niko iz grada nije izašao stopala da mi poljubi. Ja sruših zidine, pobih tri hiljade vojnika, odvedoh stoku i ovce, uzeh sav plen, i spalih pohvatane glavare. Nekim vojnicima odrezah ruke i noge. Drugima isekoh uši i prste. Nekima iskopah oči. Napravih brdo od glava. Okačih glave na drveće oko grada. Kada sam, svršio s tim, nije mnogo šta ostalo od grada Tele”…

Jedna od 4 pesme, zajedničkog naslova “Legende”, a pesme  Karla Sandberga, pod nazivom “Stočna zaraza”, kaže ovako, a dobro je imati na umu bar neku od pesama na tu tešku tematiku, posebno u ovo vreme ne samo ratno, već i epidemično, a opet i opet, baš ovako: ”Kad je misteriozna epidemija desetkovala stoku u Ilinoisu, gospođa Hektora Smita groko je zaplakala što joj je država poklala četrdeset lepookih džersejskih krava; zbog svog gubitka je zaplakala preko stubaca dnevnih listova za milione čitalaca iz Velikog Severozapada”...

Druga od 4 pesme iz naslova “Legende”, jeste  ona pod nazivom “Profiter”, a ona kaže ovako: ”Ja koji sam video deset kršnih mladića gde bezimeni ginu, ja koji sam video deset ostarelih majki gde bezimene daju narodu svoje sinove, ja koji sam video gde deset hiljada dodiruju suncem obasjane srebrne vrhove nedokučive ljudske slave – zašto se podrugljivo nakašljujem gledajući  bronzani vodoskok s česmom što nosi ime nekog čoveka mesto koga je drugi učestvovao u ratu dok je on kupovao deset farmi?”…

Zatim pesma koja nosi najduži naslov, ikada, bar meni, “Otvoreno pismo pesniku Arčibaldu Mak Lišu koji je priložio svoju farmu u Masačusetsu vršenju propagande za slobodu”, kaže ovako: ”Tomas Džeferson je imao crvenu kosu i violinu i voleo je život i ljude i muziku i knjige i pisanje i tihe misli – obožavalac mira, pristojnosti, reda, žita što u leto zri da se čuva za zimu, krava na zelenim pašnjacima, ždrebadi što sisa kobile, jabukovog drveća što čeka da se nasmeje s jabukama  - Džeferson je voleo mir kao čestiti seljak. Pa ipak – osam se godina bori on u ratu – sopstvenom rukom napisao je objavu rata zvanu Deklaracija nezavisnosti, stvorivši od Četvrtog jula sveti kalendarski datum. Isto je tako bilo s njegovim prijateljem i drugom Benom Franklinom, štamparem, piscem, diplomatom: sve što je Franklin hteo beše da ga puste na miru da radi svoj posao kao ljubitelj mira i rada – Franklin je takođe ratovao osam godina – isti onaj Franklin koji je rekao da je bolje da dve nacije bacaju kocku nego da kreću u rat – on se bacio u borbu uz borce za slobodu – osam se godina odricao sveg što je imao: knjiga, štamparije, zabavljanja s elektricitetom, istraživanja i ispitivanja na polju čiste i primenjene nauke - sve je to moralo da čeka dok je on bio obuzet dugim godinama rata za nezavisnost, slobodu. I, naravno, ta dva čudna čoveka samo su dvojica od mnogih: duga je lista tih ljudi, privrženika miru, pristojnosti, reda, koji su se sa svim što su imali bacili u borbu za apstrakcije “sloboda”, ”nezavisnost”. Oni su bili zaista uljudni, nisu tražili kavgu. Zbilja su želeli samo mir, dobar život, slobodu.Više bi voleli da su imali konje učenosti tokom tih osam godina koje su posvetili tigrovima gneva. Zabeleženo je da su obojica bili sanjari, pa ipak su odbili imitaciju stvari željene, pa ipak su  ustali i odgovorili, pa ipak su na govor čelika i lukavstva odvratili upornošću svog čelika i svog lukavstva”...

Pesma “Žene u sećanju”, i stihovi: ”…Vidik pred njima – to je hiljadu bleštavih kandži, to je vilica sa zubima što se zarivaju u bokove noći, - vidik peva o novom i velikom ubijanju. Vidik za njima je zid tame ukrašen uspomenama, nerazdvojan od lika jedne žene; - oni se bore i bore, s čizmama u blatu i glavama pod sivom kišom – za žene koje mrze i žene koje vole – za žene koje su ostavili – oni se bore dalje”...

Pesma pod naslovom “Ja sam narod, svetina”, peva o ruljama  i masama: ”…Znaš li da su sva velika dela na svetu ostvarena zahvaljujući meni? Ja sam radnik, pronalazač, tvorac hrane i odela za čitav svet. Ja sam svedok istorije. Ja rađam Nepoleone i Linkolne. Oni umiru. A ja onda stvaram nove Napoleone i Linkolne. Ja sam tle za setvu. Ja sam livada koja podnosi mnogo oranja. Strahotne oluje prelaze preko mene. Ja zaboravljam. Najblje što imam biva isisano i utrošeno. Ja zaboravljam. Sve osim Smrti obraća se meni da radim i predam ono što imam. A ja zaboravljam. Katkad zarežim, prodrmam se i prospem koju kap krvi da istorija to zapamti. A onda - zaboravljam. Kada ja, Narod, naučim da pamtim… upotrebim pouke jučerašnjice i više ne budem zaboravljao i ko me je lani opljačkao, ko me je izigrao - onda se u čitavom svetu neće više naći niko da kaže ime “Narod” sa trunkom poruge u glasu ili sa jedva primetnim osmehom prezrenja. Svetina – rulja – masa – onda će stići gde treba”...

Pesma “Milion mladih radnika, 1915”, a mladih radnika Čikaga, koji su pali, kaže ovako: ”... A milion ih ima pod zemljom; njihova tela koja se raspadaju biće godinama hrana za korenje krvavo crvenih ruža. Da, milion mladih radnika poklaše jedni druge i nikad nisu videli svoje krvave ruke. Hej, bilo bi još mnogo posla oko ubijanja, bila bi to nečuvena novost i neviđena divota kada bi oni znali zašto su se iskasapili. Kraljevi se smeše, kajzer i car - oni su živi i voze se na automobilima sa kožnim sedištem, imaju svoje žene i ruže za dokolicu, i doručkuju sveže kuvana jaja i buter na prženom hlebu, sede u visokim kućama koje ne prokišnjavaju, i čitaju ratne novosti. Sanjao sam kako je milion duhova mladih radnika ustalo u košuljama grimizom natopljenim… I zagrmelo: Dovraga s nasmejanim kraljevima, dovraga s kajzerom i carem”...

Pesma “Trojke”, kaže ovako: “Kada sam kao dečak čuo tri crvene reči zbog kojih su hiljade Francuza ginule po ulicama: Sloboda, Jednakost, Bratstvo – ja se upitah zašto ljudi umiru za reči. Odrastao sam; ljudi sa brkovima, zulufima,  jorgovanima, govorili su mi da su tri uzvišene zlatne reči: Mati, Dom i Nebo. Drugi stariji ljudi, sa ordenjem, rekoše: Bog, Dužnost, Besmrtnost, - pevušili su te trojke polako iz dubine pluća. Godine su otkucavale na velikim časovnicima svoju priču o propasti i prokletstvu, o svemu i svačemu; meteori su bleštavo kazivali svoju poslednju reč; i iz velike Rusije dođoše tri mrke kratke reči zbog kojih su radnici uzeli oružje i pošli da ginu: Hleb, Mir, Zemlja. A onda sam sreo američkog marinca, morskog vuka što stavlja devojku na koleno da bi imao uspomenu na pristaništa dok kruži zemljinom kuglom, i on reče: Reci mi kako da kažem tri stvari pa ću se, uvek snaći – daj tanjir hemendeksa - koliko košta? – i – voliš li me, mala?”...

Pesma “Knjige za koje ljudi umiru”, kaže: ”Pod osvetljenjem ili u mraku stoje  i čekaju… Za ovu je neko obešen. Za ovu je neko spaljen. Za ovu je dva miliona sveća dogorelo do kraja. Za ovu je neko streljan. Otvorite korice, one govore, plaču, izlaze kao iz otvorenih vrata sa glasovima, otkucajima srca. Bezumnici: kažem vam – skinite šešire… ko je učinio više?... šta onda? Vi knjige što ste sada u tami gde su svetlosti pogašene, vi knjige što ste sada obasjane svetlošću, šta to kaplje, kaplje sa vaših korica? Kakve to usne šapuću, koji to izgubljeni vetrovi lelujaju iz vaših korica? Knjige za koje ljudi umiru – kažem sa vama: šta onda?”…

Ostaje samo još jedna meni mnogo posebna, potresna, pesma, Pesma nad pesmama koju je napisao Karl Sandberg, a koja se našla u ovim izabranim pesmama, a koja će  se sama samcata čuti ubrzo, možda već sutra, sama samcata, možda kaže i više nego što se govori večeras u svim ovim pesmama, zajedno, jer pored nje da stane bilo koja druga pesma, ili je suvišak, ili je samo nešto što je ometa, da onoliko baš ne potresa, a to je inače pesma poslednja kojom se i završava ova mala knjižica iz 1953 godine, a koja nosi naslov “Čovek sa slomljenim prstima”…

Itd...

 

30 OKTOBAR 2023...

 

Danas je sasuto svo organsko đubrivo iz veće bele kačice od 150 litara, u kojoj je previralo, danima, a u balone od 5 litara, jer je trebalo iskoristiti još jedan poletan i radan, a osunčan dan...

Dobijeno je 18 punih balona tečnog đubriva, od po 5 litara, i još pola devetnaestog balona ili još 2,5 litara, a sve ukupno 92,5 litara organskog đubriva u tečnom stanju, što će biti dovoljno kad se razblaži za 9250 litara (skoro za tonu kišnice, koju ćemo početi hvatati  i sakupljati opet u našu burad 2024)…

Opet i opet na rano proleće, kad utihnu svi jutarnji i večernji mrazevi, a dosta nađubrene tečnosti biće za prvo zalivanje nove prolećne rasade u šestoj setvenoj sezoni, Nove 2024 godine, a očekujem nikad bolje...

Premestila sam dakle 3 omiljene setvene gume, na drugu lokaciju, u avliji (nekome se moje gume na novom mestu baš ne dopadaju,  a to je uvek samo onaj koji oko poljoprivrede naše ništa i ne radi, ali ima apetit da sve pokudi,  ospori), te sam tako oslobodila najlon “Hirošime” koji bi posle pet-šest godina odmah u martu 2024 godine trebalo u celosti zameniti, koliko god da skupo me košta (treba kopati svuda naokolo kanale, roviti, izroviti, kupiti skuplji bolji najlon, sve postaviti, zakopati, poravnjati, upeglati da nema tragova rovljenja, itd. Ali, već tome ne mogu da se ni nadam, ni preterano radujem, a mogu da istrpim još ovako pohaban i dotrajali najlon, uništen, itd. Ali me ne košta baš mnogo da planiram, preračunavam, te da imam neku bolju i lepšu viziju,  u budućnosti, itd.) ...

Sada je formacija guma postavljena drugačije, ne onako u nizu, linijski, jedna do druge, već drugačije, kao detelina sa tri lista. Napunjene su gume odmah svelim lišćem, a na proleće 2024 dobijaju kompost, a potom će nečim novim tu da ožive, opet da budu  bujne, pune, cvetne, a najverovatnije suncokretima i kadificama...

Pošto je u te 3 gume uvek nasipan kompost, skinula sam višak grabljicama, čak dve prepune kofe i ubacila ili bolje reći zemlju vratila u “Hirošimu”, a onda sam izravnjala teren na kome su do danas bile 3 gume, i sada će tu da raste novi travnjak, a biće lakše meni za košenje…

Neka raste travnjak…

Spanać je prerastao, nikad krupniji, a za malo više od mesec i po dana, te sam  morala da našišam makazama punu činiju (200 g) i napravim pitu od spanaća na grčki način...

Luk samoniklice iz spoljašnjeg vrta, nakon sve one suše i perioda bez kiše, ispao odličan. I to je takođe otišlo u grčku pitu od spanaća...

Danas su prevrnute naopako dve velike kace, da više u njih ne ulazi kišnica tokom zime, te do kraja zime 2024 nema više sakupljanja kišnice, jer idu mrazevi, ide zima, iako je to sada na ovoj lepoti na koncu oktobra 2023, baš teško poverovati, a teško osetiti, ali zima svakako dolazi  svojim prirodnim kalendarskim tokom...

Sva kišnica uneta unutar “Hirošime”, te skoro sve potrošeno za današnje zalivanje. I sve je zaliveno ručno kanticama i samo kišnicom, a bilo j to divno pešačenje, hodanje, jednom rečju prava fiskultura…

I dok majka može da potegne dve ogromne kante od 10 i 12 litara u istom trenu, moje granice su umerene i ja u obe ruke uzmem samo po 3 litra, ili ukupno sebe opteretim sa neosetnih 6 litara, samo da održim formu do proleća 2024, jer ne smem da preteram ni prenaglim u dizanju tereta, čak ni gram više…

Svih 92,5 organskog đubriva sasula sam iz 92 puta, tj. iz 92 zahvata posudom ili mericom od  jednog litra zapremine. I to je takođe bila dobra fiskultura danas, naročito kad je nivo tečnosti u buretu počeo da opada, te se sve više savijalo nad kačicom. Trebalo je lagano istezati svoju kičmu, a vrlo zanimljivo nije bilo bola, iako ga i dalje u meni ima…

Višak  kišnice otišao je u kupine  i maline…

Rukola je nabrana danas, kao i ljutačice papričice, a dovoljna je samo jedna, da divno otčepi sinuse…

Itd...

KARL SANDBERG (1878-1967)…

 

“Republika je san.

Ništa se ne ostvari dok se prvo ne otsanja”...

 

U svojoj knjizi pod nazivom “Uvek mladi stranci”, na 500 stranica opisao je, kažu, tek prvih dvadeset godina izuzetno burnog, poletnog i aktivnog svoga života, a poživeo je ukupno 89 godina…

U prvoj pesmi “Svežnjevi”, između svih “Izabranih pesama”, koje su kod nas objavljene 1953 godine, u ediciji “Mala knjiga”, od strane beogradskog “Novog pokoljenja”, kazao je o čemu sve najviše voli poetski da razmišlja: “… o obalama, poljima, suzama, smehu… o domovima podignutim - i rasturenim… o susretima, o tome da svaki susret ima svoje zbogom… o  zvezdama koje hodaju same, o strnadicama što lete u parovima, o sumracima što nasumice i sumorno mru. Zaželeo sam da krenem i pređem na susednu, poslednju zvezdu. Zatražio sam da mi se ostavi malo suza i nešto smeha”…

Rodio se u siromašnoj porodici, iseljeničkoj koja je u Ameriku došla iz Švedske. Otac mu se zvao August Džonson, a pri dolasku u Ameriku uzima novo prezime Sandberg, kako u fabrici gde radi ne bi bilo baš toliko ljudi sa istim imenima i prezimenima. Rodio se u višečlanoj porodici. Roditelji su imali šestoro dece, sinove i kćeri...

Evo kako je pesnik Karl Sandberg poetski potumačio ljubav u pesmi pod nazivom “Tumačenje ljubavi”, ispusujući ove stihove: ”Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto gde ljubav prestaje. Postoji dodir dve ruke koji se opire svim rečenicama. Postoji pogled što bukti kao veliko vitlejemsko ognjište il’ mala acetilenska lampa zelenog sjaja. Postoje jednostavna i bezrbižna tepanja čudesna ko velika okuka Misisipija… Postoje cipele koje ljubav nosi i njen je dolazak tajna. Postoji upozorenje koje ljubav šalje i cena njegova zna se tek mnogo docnije. Postoji tumačenje ljubavi na svim jezicima i nije nađeno nijedno mudrije od ovog: Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto gde ljubav prestaje a ljubav ne traži ništa”…

Još u osnovnoj školi, izrana, zarađivao je svoje prve honorare (dečje plate) radeći kao prodavac novina. No,već sa 11 godina napušta školu i zapošljava se. U narednih 9 godina radiće kao raznosač mleka, a zatim će obavljati mnoge druge poslove i biti mnogo toga, i perač posuđa, čistač cipela, a radiće i kao ciglo slagač. Zaposliće se i na radovima u polju, radiće na železnici, u trgovinskim radnjama, ali i nekim kancelarijama…

Pesma “Preobraženje”, donosi ove stihove: “Nekom je čoveku svet izgledao kao iscerena lobanja i ukrštene kosti. Ružičasto meso života vene na svim licima. Ništa nije važno. Sve je samo varka. Prah se pretvara u prah i pepeo u pepeo a onda nastaje stara tama i besmislena tišina. Tako je njemu sve izgledalo. A onda je otišao na koncert Miše Elmana. Dva časa su talasi zvuka udarali o njegove bubne opne. Muzika je isprala nešto u njemu. Muzika je nešto srušila i nešto sazdala u njegovoj glavi i srcu. Pet puta je zajedno s drugima tražio od mladog ruskog Jevrejina violiniste da još svira. Kad je izašao napolje njegova stopala su na drukčiji način dodirivala pločnik. Bio je to isti čivek u istom svetu kao i pre. Ali sad mu je svet izgledao zanavek prekriven raspevanim plamenom i bokorom ruža”...

Potom će raditi u ledari, kod frizera, u kovačnici i na kraju u cirkusu. Svo to bogatsvo zanimnja, poslova i hobija, nuždi, interesovanja, posle će naći mesto u njegovoj poeziji...

Jednom je napisao pesmu o magli, a ta pesma ponela je naslov “Poslednji odgovori, a stihovi vele ovako: ”… I jedna žena me upita šta sam time hteo da kažem. Dotle sam mislio samo o lepoti magle, o tome kako se njena bisena i siva boja mešaju i kovitlaju; I kako uveče pretvaraju bezbrojne brvnare osvetljene lampama u tajanstvene tačke što šarenkasto trepte. Odgovorih joj: Nekada davno čitav je svet bio samo magla i opet će se jednoga dana vratiti u maglu, u našoj lobanji i plućima ima više vode no kostiju i mesa, i svi pesnici vole prah i maglu jer svi poslednji odgovori žure da se što pre vrate u prah i maglu”...

Pola godine provodi u vojsci, a već sa 20 godina počinje da uči na koledžu, mada ni tada neće prestajati da radi, zarađuje, i da se izdražava...

U pesmi “Potpuno shvatiti tišinu”, pesnik Karl Sandberg peva: “Za osamljena srca bezmalo uvek muzike ima. Kad ona malakše, nastaje tišina skoro ista kao ritam muzike. Potpuno shvatiti tišinu znači  shvatiti muziku”...

Njegove prve pesme o svom trošku objavljuje jedan od njegovih profesora, a nakon toga zaposlio se kao novinar, a onda se aktivirao i u političkom životu unutar Socijal-demokratske partije, gde beše okružni organizator. Široj publici njegova poezija postaje sve dostupnija zahvaljujući časopisu “Poetry”...

Pesma “Cvetna ostrva”, i stihovi o tome šta sve mogu da izvedu zemlja i nebo ako se uortače, kakve to svakodnevne poetske predstave: “…U zoru imaju probe. Akrobatska svetlost sunčevog zalaska bledi i iščezava. Zvezde izlaze jedna po jedna, uz bimbo, bimbo. Crvena sunčeva lopta kao balon je visila na zapadu, zatim se videlo pola balona, a onda balona nije više bilo, a onda je deset zvezda iskoračilo, i deset hiljada drugih, i beskraj nedogledne visine neba sreo se s beskrajem morskog dna, na cvetnim ostrvima. U prozirnoj zelenoj jutarnjoj vodi pojavio se splav od srebrnih niti, pipci kruže oko ružičastih polipovih usta. Pipci se opružaju, šire i sklapaju, gladni i nemirni, glatki i neumorni, plivaju kroz slane morske rukavce, gutaju zelenu morsku vodu kao što ruže na kopnu gutaju kopneni vazduh. Grbe sleđenih stena, oble grbe komada lave - kao naprsci na prstima žena opruženih podvodnih džinova. Bogzna koliko njih spava u mrtvilu sedam mora. Tamo gde su baloni sunca, i beskraj, i niti, i pipci, vetar i kiša, kroje godine i prišivaju jednu godinu za drugu. Teški maljevi i visoke erupcije podižu svoje plate, ispunjavaju ugovore – a ima u zoru i generalnih proba, prijatnih monotonih večernjih monologa”...

Po okončanju Prvog svetskog rata počeo je da živi na obali Mičigenskog jezera, u blizini Čikaga.Tu počinje da piše “Biografju Abrahama Linkolna”. Svake godine, ukupno 4 meseca odlazi na krstarenje duž Amerike. I tada bi sa gitarom u ruci pevao i recitovao svoje pesme, te tako izdržavao svoju porodicu…

U pesma “Krajsler”, nostalgično vapijući, tražeći, peva, Karl Sandberg: ”Prodajte mi, gospodine, violinu od starog čudesnog drveta… koja je ljubila tamne noći u čelo gde ljudi ljube voljene sestre… isušeno drvo koje je bolovalo od strasti grleći kolena i ruke oluje… smolu i strune koje su sisale mleko na grudima jutarnjeg sunca… nešto natopljeno krvlju bola i uvek spremno za još jednu pesmu”...

Tek sa 50 godina života objavio je Karl Sandberg prve dve knjige iz te ogromne Linkolnove biografije, a tek nakon još 10 godina docnije, objavio je i preostale 4 knjige. Za ovo svoje obimno delo dobija nekoliko velikih nagrada, a oko desetak univerziteta dodelilo mu je i doktorske titule...

U pesmi “Sreća”, piše Karl Sandberg: ”Tražio sam od profesora koji tumače smisao života  da mi kažu šta je sreća. Išao sam kod glavešina koji upravljaju radom hiljada ljudi. Svi su samo slegnuli ramenima i nasmešili se kao da sam pokušavao da se našalim s njima, a onda sam jednog nedeljnog popodneva izašao da se prošetam niz reku Deplen, i ugledao pod drvećem grupu Mađara sa ženama i decom, bačvicom piva i harmonikom”...

U toku Drugog svetskog rata počinje da se bavi publicistikom, te u to vreme postaje jedan od ključnih aktivista i protivnika izolacionizma…

U pesma “Prah”, Karl Sandberg pevajući o prolaznosti, nestajanju, prisećanju, pita se: ”Evo praha koji se seća da je nekada bio ruža u kosi neke žene… koji se seća da je nekada bio žena sa ružom u kosi. O vi što ste nekada bili prah, o čemu sada sanjate i čega se još sećate iz onih davnih dana?”…

Sa 65 godina života, počinje pisanje svog prvog romana pod nazivom “Stena uspomena”, koji je tek objavio sa 70 godina života...

Pesma “Reći će se”, veli: ”O mome gradu ovo je najgore što bi se moglo reći: odvojio si dečicu od sunca i rose, i svetlucanja trave pod širokim nebom, i bezbrižnog pljuska; pa si stavio decu među zidove da se iscrpljuju i guše, za hleb i nadnice, da gutaju prašinu i umiru prazna srca za šačicu plate u nekoliko subotnih večeri”…

Napisao je ukupno 7 zbirki poezije, a od toga 6 je objavio, u većem vremenskom rasponu, počev od 1916, pa sve do 1936 godine, dakle za dve ratne i posleratne decenije. Sve ih je napisao u formi slobodnog stiha, a kod njega rimovanja uopšte nema i to ne postoji...

U pesmi “Upitnik”, Karl Sandberg donosi ove zabrinute upitanosti kroz stihove: ”Jesam li ikome rekao da laže mene radi? Jesam li siromasima prodavao led u leto i ugalj u zimu da bi mi kćeri odgajivale prugaste terijere i vodile na uzici svoje pse odevene u šarene vunene žakete? Jesam li ikome premnogo govorio - i da li sam ma od koga zatražio da za moj račun lumpuje? Jesam li stavljao vatu u uši kad su se ljudi trudili da mi kažu nešto dobro? Ili mi je to ulazilo na jedno uvo a izlazilo na drugo? Jesam li uzimao dolare od živih i nerođenih dok sam držao govore o odmazdi koja stiže nepoštene? Jesam li činio dobra dela a da to niko ne zna? Ili sam ih uvek stavljao u izloge i dnevne listove?”...

Poezija  Karl Sandberga napisana je u duhu humanizma, a peva o malom čoveku, radniku, običnom čoveku, čoveku iz naroda, i zato su ga s punim pravom nazivali narodnim pesnikom, a kasnije pesnikom velegrada, kao i pesnikom američke prerije, a iz pesme “Dva nokturna”, stihovi ovi: ”Prerija ne priča ništa dok kiša to ne zaželi. Prerija je žena obuzeta svojim mislima. Da li je strašno – voleti mnogo?”...

U pesmi “Kubikaši”, Karl Sandberg poetski kaže: ”Dvadeset ljudi stoji i gleda kubikaše koji riju jarak žućkast od ilovače, i zabadaju oštrice ašova sve dublje i dublje za nove gasne cevi, brišući znoj sa lica crvenim maramama. Rade kubikaši… zastanu za tren... da bi izvukli čizme iz mulja po kome gacaju. Od dvadesetorice što to posmatraju, deset ih mrmlja: “Da đavolskog li posla!”. A deset drugih: ”Ej, kamo sreće da imam ovaj pos’o” “...

Neke od izabranih pesma Karla Sandberga nose sledeće naslove: “Parni brojevi”, “Ograda”, “Prestarele ulice”, “Kuća”, “Dečak i otac”, “Prodavac ribe”, “Baloni od pet centi”, “Crvenokosa kafanska kasirka”, “Vodviljska igračica”, “Dve žene i njihovi očevi”, “Ljubav zidara”, “Možda”, “Otišla”, “Beba od sedamnaest meseci”, “Muška beba iz Čikaga”, “Par”, ”Mag”, “Čorba”, “Otmena i lepa”, “Venčanje odloženo”, “Ukaljani golub”, “Dvoje tuđinaca doručkuju”, “Bele ruke”, ”Telegram”, “Dželat kod kuće”, “Psalam za one koji kreću pre zore”, ”Časovnici”, “Nekim nadničarima”, “Skica jednog automobila”, “Most kod ulice Klark”, “Isečci”, “Vašingtonov spomenik u noći”, “Smrt kroti gorde ljude”, “Ima mnogo načina da se kaže zbogom”, “Pesma o dolini”, “Paula”, “Bela ramena”, “Misli o domu”, “Prolećna trava”, “Letnja trava”, “Zlatokrila leptirica”, “Zvono u noći”, “Prozor”, “Asurnatsirpal  III”, “Legende (“Kad klovnovi umiru”, “Stočna zaraza”, “Sedmice”, “Profiter”), “Tajanstevna biografija”, “Otvoreno pismo pesniku Arčibaldu Mak Lišu koji je priložio svoju farmu u Masačusetsu vršenju propagande za slobodu”, “Četiri prelida o igračkama vetra”, “Žene u sećanju”, “Ja sam narod svetina”, “Trava”, “Milion mladih radnika 1915”, “U  senci palate”, “Trojke”, “Knjige za koje ljudi umiru”, Čovek sa slomljenim prstima”, itd..

Itd…

 

 

SRCE NEPOBEDIVOG SAMURAJA…

Nekada davno, u malom japanskom selu, živeo je dečak po imenu Hiroshi koji je težio da postane veliki samurajski ratnik baš kao i njegov otac. Od malih nogu gledao je svog oca kako se bavi veštinom mača, očiju ispunjenih čežnjom.

Jednog dana, Hiroshi je odlučio da priđe svom ocu, a prišavši mu rekao je: „Oče, želim da naučim puteve mača i da postanem hrabar ratnik kao i ti“.

Hiroshijev otac, iskusni samuraj, nežno se osmehnuo i rekao: „Zaista možeš naučiti puteve mača i postati vešt u tome. Ali, zapamti da je mačevanje samo deo postajanja ratnikom. Da bi zaista postao hrabri ratnik, moraš da obučeš svoju dušu i svoje srce“.

Hiroshi nije bio sasvim siguran i upitao je: „Oče, šta treba da uradim da bih istrenirao svoju dušu i srce?“.

Njegov otac se nasmejao i podelio sa njim sledeću priču: „U prošlosti, kada si ti još bio dete, suočio sam se sa nemilosrdnim razbojnikom koji je pretio našem selu. Nisam samo koristio svoj mač da zaštitim ljude, već sam bio spreman da žrtvujem sebe za sve njih. To je ono što čini pravog ratnika".

Hiroshi je počeo da razume, i od tog trenutka počeo je da trenira ne samo mačevanje već i hrabrost i srce spremno za žrtvu. Tokom godina, Hiroshi je postao pravi samuraj ratnik, uvek spreman da ustane i zaštiti selo i njegove voljene stanovnike.

Priča o Hiroshiju i njegovom ocu nastavlja da bude inspiracija za buduće generacije, pokazujući da postati pravi ratnik zahteva više od same veštine mačevanja; zahteva hrabro srce i spremnost na žrtvu.

(prevod sa engleskog)

 

VIKTOR FRANKL...

 

U svojoj knjizi „Nečujni vapaj za smislom“, Viktor Frankl ispričao je šta se za vreme Drugog svetskog rata dogodilo u varšavskom getu Terezijanštat:

„Transport sa oko hiljadu mladih ljudi trebalo je po rasporedu da ode sledećeg jutra. Ujutru se otkrilo da je preko noći opljačkana biblioteka u getu. Svaki od tih mladića koji su bili osuđeni na smrt u koncentracionom logoru Aušvic, uzeo je po nekoliko knjiga svoga najdražeg pesnika, romanopisca ili naučnika i sakrio ih u svoje torbe“...

 

BOL KOSTE KOČE RACINA KAD SE RAZGORI…

U ediciji nazvanoj “Školska biblioteka”, izašle su “PESME”, Koste Koče Racina u Beogradu, 1952 godine, a tu je zastupljena ona zbirka poezije iz 1939 godine nazvana “Bela praskozorja” (ili “Beli mugri”), koja se sastoji od svega 15 pesama , i još “Ostale pesme”, ukupno još 5, a u tiražu od 5 hiljada primeraka...

I zahvaljući juče i danas tom prelistavanju, a jedne, a onda dve rashodovane i razknjižene vredne poetske knjižice, nastalo je jučerašnje prvo razmišljanje o Racinu, koga pamtim još iz gimnazije samo po pesmi “Berači duvana”. I vraćanje u jedno vreme u kome je pesnik pevao početno samo za sve radničke i obespravljenje mase, najniže klase, ispisujući tako svoje najlepše socijalističke, proleterske, humanističke, revolucionarne stihove…

Iako, svega toga,  pa i socijalizma, tobož danas nema u tom najizvornijem obliku, ima istih problema, istih nevolja. A sve što muči i danas naše hipnotisane i zombirane, uspavane radničke klase i mase, veoma je blisko sa onim o čemu je pevao Kosta Koča Racin, čak u ovom modernom dobu profita i izobilja...

No, još jedna razknjižena i rashodovana knjiga, dakle suvišna u depoima čuvanja prošlosti, samo do kog perioda?!, nema više svog malog mesta, nekako smeta, odbačena sa  polica Biblioteke jedne narodne, ta odbačena neugledna mala knjižica. A to jesu takođe i opet “PESME” Koče Racina, koje su izašle 1968 godine, od strane izdavačkog preduzeća “Rad”, u Beogradu, u ediciji nazvanoj “Jugoslovenski pisci”. I iz svega toga nastaje i današnje drugo pričanje i druženje sa poezijom Koste Koče Racina. A doći će do nekih širih i dopunjenih doznanja, sve vezano za svu tragiku njegovog prekratkog života...

I dok se juče pokušavalo iskristalisati nešto jasnije o čemu je sve pisao Racin, čime se zanimao, interesovao, bavio, danas je već sve mnogo šire i jasnije, sveobuhvatnije. Pisao je uz poeziju, dakle i neke prozne radove, te tako1928, sa svojih 19 godina objavljuje prozni rad pod  nazivom “Rezultat”, a 1932 novelu “U kamenolomu”. Godine 1933 postojali su delovi njegovog romana “Opium” (“Afion”), koji je spaljen, a govori o teškom položaju uzgajivača maka i kupaca po pijacama Velesa, Štipa, itd…

Pored zbirki poezije, za koje smo već juče mogli čuti, u onoj prvoj priči i razmišljanju o stvaralaštvu Koste Koče Racina, danas treba pomenuti da je u rukopisu postojala i još jedna njegova zbirka pesama pod nazivom “Antologija bola”, u kojoj su se nalazile 24 pesme, od toga 19 ih je napisao na srpskohrvatskom, a 5 na bugarskom jeziku, a sve pesme osim jedne potpisane su godinom 1928...

Posle izlaska iz zatvora, poeziju je pisao na svom makedonskom jeziku najviše, ali pomenimo još dve njegove pesme koje je napisao na srpskohrvatskom jeziku. Obe su iz 1938 godine. Prva je nazvana “Smrt austrijskog rudara”, a druga “Balada o stopi”. Prvu je pesmu objavio u Zagrebu (“Radnik”), a drugu u Beogradu (“Mladost”), s tim što je prvu pesmu objavio na jekavici, a potpisao ju je pseudonimom Neven Pejko…

Kosta Koča Racin pisao je i polemike, te treba pomenuti i njegovu polemiku pod nazivom “Blazirane gluposti o osmehu Mona Lize”. Takođe, pisao je i članke, a neki od njegovih članaka, poneli su ovakve naslove: “Za pravilnije shvatanje naše prošlosti”, “Umetnost i radnička klasa”, “Razvitak i značenje jedne nove naše književnosti”, “Nacionalno pitanje u Makedoniji”, “Makedonska narodna pesma”, itd…

Iz poezije Koste Racina oseti se sva ona tuga juga, što pritiska, sva nemaština,  ugnjetavanje, nesloboda, obespravljenost, kuluk, zulum, bezizlaz, ljudska patnja, ljudska stradanja, agonija umiranja, pravo pobune, protesti, bunt, uništenje malog čoveka, degradacija svakog zdravog smisla, iscrpljivanje jeftine radne snage, oskudnost, beda, siromaštvo, globa, ropstvo, jad, uniženost, povređenost, revolt, rasipanje snage, gorkost istrajavanja, obespravljenost, socijalna nepravda, materijalna uništenost, žalopojke, otpor takvoj i svakoj vrsti nasilja, grubosti, mnogi klasni sukobi, itd…

Sve to čućemo kasnije, nakon što samo oslušnemo malo one melodije nekih Racinovih reči, ili nekih stihova, pa čak i strofa. Bilo je dobro ponovo čitati neke pesme na jeziku makedonskom (tako se nekad čitalo po čitankama u osnovnoj školi). Ali, pre Racinovih stihova, da čujemo kako je još neko opisao ono njegovo stradanje, progone, azile, emigracije, kazne. Zato ćemo se poslužiti navodima iz “Predgovora” ove knjižice iz revolucionarne 1968,  koji je napisao te burne 68-e, Vasilije Točanac:

“Odmah po okupaciji zemlje Racin se našao u Sofiji. Bio je uposlen kao radnik na sofijskoj železničkoj stanici. Mada je u to vreme bio van partijskog rada i pod partijskom kaznom, on je održavao veze sa svojim zemljakom pesnikom Nedelkovskim (Kole Nedelkovski živeo od 1912-41), sa kojim je stanovao u istoj zgradi i čijoj je pogibiji bio očevidac. (Ne želeći da padne u ruke policiji u trenutku kad je ova opkolila stan, Nedelkovski je bacio bombu sa šestog sprata skočio na ulicu. Kraj mrtvog pesnika i druga bio je sproveden i Racin u policiju, ali zbog nedostatka dokaza o njegovim vezama sa Nedelkovskim bio je pušten iz zatvora)”…

Iz sofijske emigracije Racin se pak vraća u svoj rodni Veles, a nakon toga prošao je sve ovako:

“Prigušen emigrantskom atmosferom, odvojen od Partije i usamljen, Racin se vraća iz Sofije u Veles upravo onda kad je zavladao nov kurs u Partiji za Makedoniju i kada se posle promena u rukovodstvu krenulo na ustanak i u ovom delu zemlje. Racin je mnogostruko ispunjen radošću: san o revoluciji se pretvara u stvarnost, a on, Racin, oslobođen partijske kazne, ponovo se prihvata odgovornih partijskih zadataka. Izdaje bilten partijske organizacije u Velesu, piše letke i proglase i organizuje gimnazijsku omladinu da se suprotstavlja bugarskim fašističkim uticajima, i sve to, razumljivo, nije moglo ostati neprimećeno od policije. Posle jednog štrajka u gimnaziji, Racin je morao da se skloni u Skoplje, gde je uglavnom živeo povučeno, ali je ipak bio uhapšen i otpremljen u internaciju u jedno selo Pirinske Makedonije”...

Nakon ovoga Racin se pridružio i priključio partizanskim jedinicama, o čemu se dalje kaže ovako:

“Kada su 1943 godine narasle partizanske jedinice, Racin se sa jednom grupom koju je predvodio Dobrivoje Radosavljević prebacio iz Skoplja preko Suve gore u selo Nikiforovo kod Mavrova  da se priključi odredu “Korab”. U gustoj šumi planine Lopušnik nalazila se partizanska baza, i tu je Racin organizovao štampariju u kojoj je pored propagandnog materijala bila štampana zbirka makedonskih narodnih pesama o narodnooslobodilačkoj borbi. Pesme je sakupio i zbirku uredio sam Racin, a započeo je i svoj prekinuti književni rad, ali tu je i kraj jednom pesniku “koji se rodio u nizinama života”, a “uspeo da se uzdigne do stepena stvaraoca  uzbudljive umetničke reči” (Mitrev)”…

I još jednom da čujemo kako je tragično ubijen Kosta Koča Racin:

“Juna 1943 godine pošao je u partizansku štampariju, gde je štampao list “Ilindenski pat” i naišao na stražu koja je čuvala ovu dragocenu ustanovu. Noć je smetala stražaru da prepozna ko nailazi, a Racin, inače u zatvoru oštećenog sluha, nije čuo poziv da stane, i “drug na straži je opalio metak. Racin se srušio, smrtno pogođen… živeo je svega nekoliko minuta”, ali je za sobom ostavio makedonskom narodu sebe celoga, upotpunjenog revolucionara svetlog lika, partijskog radnika i pisca začetnika savremenog književnog jezika, i izvan svega pesnika toplih i humanih osećanja u makedonskoj reči; ostavio je zbirku “Beli mugri” ”…

Ostale su danas iza Racina pesme: “Dani”, “Pečal” (“Tuga”), ”Seoska muka”, ”Berači duvana”, “Lenka”, Rastanak (“Opraštanje”), “Balada o nepoznatom”, “Elegija za tebe”, “Na Strugi dućan da imam”, “Kopači”, itd…

Radnicima  su svi dani bili teški, a svaki dan kao okov ili ogrlica đerdanska teško visi o njihovom savijenom vratu, i sve im je otežalo, otromboljilo se, okembesilo, visi, u tom savijanju kičme. A to je, braćo jedina muka koja ih pritiska, savija, povija, lomi, jarmi, porobljava, tlači, i tera u pad, u klonuće, u posrnuće, predaju, odustajanje, a u toj borbi za goli život puki. Muke i patnje su preteške, a život koji vode gori i strašniji je od pasjeg. Život je radnicima ovim muka, i to muka koja se ćutke podnosi, trpi, dok sve u njima ne proključa. Njihov život je “život kučeški”, pasji. A čovek je sazdan i rođen samo za muku: “Rodi se čovek – rob bidi, rodi se čovek – skot umri, skotski cel život raboti za drugi, tugi imoti. Za tugi beli dvorovi kopaj si crni grobovi!”…

Umorna, tužna, slomljena, bolna Lenka, ej, što ostavi, ostavi svoje zdravo selo, pusto, što se mori, zaposli u varošku fabriku duvana, a za razbojom ti ostade košulja nedotkana. Lenka pođe kao i svi, pečalbari, ne sluteći da je pošla na put bez povratka, lišena prirode, tradicije, korena, porekla, sela, i da će kroz 3 brze godine dana pasti mlada kao još jedna žrtva progresa. Lenku će ispiti i pojesti tuberkuloza…

Pesma ”Balada o nepoznatom”, pesma je u kojoj je Racin ispisao svoj grobni epitaf, a kaže ovako:

“Bitoljska ravan…

…

Pod vrbom raka neznana,

U grobu vojnik – srušen steg.

Svetski rat…

…

Žuđena radost umrla.

Trune u grobu. Tužan muk.

…

A tamo - gora zelena,

Zaklano stado – grobovi

Delija slavnih div-smena,

Za otadžbinu pao cvet.

…

Za zemlje spas ko pogine,

Za pravdu ljudi, istinu,

Sunce se, slavi uzvine; -

Ne mre kod vas, znam, vekuje.

…

A ovde – zašto padoh ja,

Mecima ljutim pogođen,

Zašto me zemlja pritisla,

Za koga ludo pogiboh?

Recite, braćo, recite,

…

Ništa me neće podići

Jer moja je smrt karasmrt!

…

O, teško onim što breme

Ratova tako poneše!

…

Polja su pusta, strahotna,

Mutna su, kobna razdanja.

Tuguje vrba samotna,

Tuguje junak neznani”…

Pesma “Elegija za tebe”, donosi najbolnije stihove ove, što govore o tome čime će se sve ublažiti rane ljute neprebolne:

“…

Korak mi – težak, ja pognut,

Zamišljen, nem i pretrnut;

Grudva mi srce pritište

I crni kamen na grudi.

…

Zaranci u zlatu gusnu,

U crno se srce svija.

Iskopajte dubok bunar,

Izvadite hladne vode,

Nakvasite ljute rane,

Da ne peku, da ne bole.

…

Pod mostom voda – modrina –

Teče i ranu blaguje.

…

Teče, a ovde mučenja

Sve stara i sve starija.

Teče…

…

A kraj nje život, korovom

Prigušen, sanak boravi.

… ”...

O bolu ili bolki peva jedna krvava punoća poetske snage koja cvileći propišti od užasa:

“Bol boli – bol gori,

Bol peče, duša mori.

A bol koga sveti –

Teško, teško, teško kleti!”…

Pesma “Tatunčo”, donosi ove stihove:

“…

Kamen moj je život crni,

A pritište i razgara

O narodu mis’o sveta.

…

Ne kuni me i ne žali, -

U borbi mi drugarica

Blista, trepti kao sunce.

Ako sam pak mlade dane

Po stazama, bogazima

Sa gorčinom rasipao,

Pogledaj mi oči sane:

Zar mi nisi sam pevao:

“Za hajduka majke nema!”

Ne umrem li u svom domu,

Nego vrisak gde zapara,

Oganj borbe gde razgara,

Blago, reci, njeg’voj duši,

Ima rašta duša da je”...

Pohodima u vremena stradalna, monopolistička, politička, kapitalistička, dođe i takav šapat poetski  u kome rob ne nalazi ni neki merak, tj. ni ljubav, a u takvim vremenima više ni zanat nije zlatan, a teško je radniku da zasvira, da zasviri, a i vino koje pije, i ono mu je krvavo stečeno, jer ga pije na veresiju, pošto jedva sastavlja kraj s krajem...

Poemu “Sandanski”, posvetio je Racin najvećem hajduku sa Pirin planine, a reč je o junaku po imenu Jane Sandanski (1872-1915), koji beše jedan od najboljih učenika, sadrug i saborac, kao i sledbenik, saradnik Goceta Delčeva, koji je osnovao Makedonsku revolucionarnu organizaciju. Nakon smrti Delečeva, Jane je u oblasti Sreskoj nastavio da se hrabro bori protiv bugarskih aspiracija, a posebno onih Ferdinandovih težnji. Jane nije bio pomirljiv sa tzv.”vrhovistima”, tj. sa svima onima koji su težili da makedonski oslobodilački pokret iskoriste u svoje lične svrhe i ciljeve. I zato je Jane ubijen kao žrtva njihove jarosti i besa, odmazde, na planini Pirin 1915 godine, na prostoru gde je bio hajdučki car i gde je zametnuo borbu za oslobođenje svog makedonskog naroda...