.jpg)
Okupljanja kod Diotime slovila su i dalje za jako uspešne.
Jednom je kod Arnhajma ona je opazila “nemerljivost njegovog stava”, a inače on
se pokazuje sada kao jedan od prijatelja novinara, a od svega voleo je da kaže
upravo ovako: ”Veliki deo stvarnog značaja nekog čoveka nalazi se u tome da
može svojim savremenicima da postane razumljiv”. Po njemu u svetskoj istoriji
ništa se ne događa dakle nerazumno.
Dok je Diotima posvećena lokalnim skupovima, Arnhajm
putuje, a kad bi se ponovo pojavio na jendom od skupova sve su oči uprte u njega,
posebno oči Diotimine, oči sada već preobražene žene koje su u svemu, a najviše
u njemu pronalazile onu probuđenu nadu. A misleći o njemu njene misli su se
grčevito plele i zavezivale u nekakve zamršene čvorove, a onda se od čvorova u njenom biću isplelo
nešto nalik omči, a ona je bivala posve srećna, Paralelnoj akciji i dalje strogo
posvećena. Imala je težnju ka svojim već pokazanim idealima, usled koji je
dosegnula u polje neke nove, a svoje metamorfoze. I ponovo probuđena i duševna,
a našavši se u svakodnevnici kakanijske sadašnjice postajala je sve opreznija, a
sa druge strane nosila je probuđenu snagu ljubavi kao tajnu. No, njen muž Tuci
postavlja samom sebi mnoga pitanja, a jedno od njih tiče se najstvarnijeg
razloga zašto Arnhajm posećuje baš tako učestalo njegovu suprugu Diotimu.
Dok se gospoda okuplja kod Diotime, posluga, tačnije
njih dvoje se udružuju protiv svih njih, a tako što će ih prisluškivati, krišom
posmatrati, uhoditi, verujući da će ipak u svemu otkriti samo nešto mračno. A to
dvoje udruženih da ih uhode jesu Diotimina sobarica Rahilja i crnac Sulejman
uposlen kao rob kod Arnhajma. Sulejman je inače mladi neiskusni dečak koji je
zaljubljen u sobaricu Rahilju, ali Rahilja se sa druge strane zaljubila u
Ulriha.
Za program Paralene akcije zainteresovali su se generali,
dakle vojska Kakanije, posebno general Štum fon Bordver, koga je vojska eto poslala
da na skupovima izvidi u čemu je zapravo civilna stvar. Hteli su da saznaju kakve
su to namere onih koji stoje iza Paralelne akcije. Štum koga su izabrali važio je
za čoveka bez većih ambicija, a usto još i dosta nespretnog. A kada je stigao
već kod Diotime, i čuvši neke prve razgovore tamo, pao je u zanos prema njoj. I
tu je sreo svog starog poznanika iz vojske Ulriha.
I činilo se da Paralelna akcija napreduje, a kod
grofa Lajnsdorfa okupljalo se i sastančilo čak dva puta sedmično, kod onoga koji
se zalagao samo za “realnu politiku”, tvrdeći dalje da svaka ideologizovana
politika ne donosi ništa dobro. Po njemu realna politika jeste ne činiti upravo
ono što se dakle voli činiti, a da bi pridobili ljude treba da im najpre ispune
samo one najsitnije želje. Čuvši sve ovo Ulrih smatra da čovek ipak mora težiti
ka nekom svom cilju.
Svaki put kad pođe kod Klarise Ulrih je posve svestan
koliko je sa druge strane njen Valter ljubomoran muž. I uvek bi udesila da
ostane u razgovoru nasamo sa Ulrihom, a tada mu je kazala da muzika treba da se
stvara “bez svesti”. I onda mu je rekla da je počesto za njega jednom pomislila
da je sam đavo. Odjednom kao da Ulrih više nije znao šta bi joj sve trebao
iskazati, kazati, te seu tim situacijama okrenuo na stranu svoga unutrašnjeg ćutanja.
A kazo bi: “Izvesna pitanja su ljudima oduzeta iz srca.
Za visoko uzletele misli stvorena je neka vrsta živinskih farmi, koje se nazivaju
filozofijom, teologijom ili literaturom, i onde se one na svoj način množe sve
nepreglednije, i sasvim je u redu što je tako, jer nijedan čovek ne mora više
da pred tim širenjem sebi prebacuje što se ne može lično brinuti o njima”.
Onda su se dotakli jako velike teme kao što jeste
istorija, i kazaće da svetska istorija nastaje kao i sve ostale istorije druge,
zatim da je njihovo polazište periferija, a ne središte nečega, jer po njemu
Kakanija jeste “strahovito pometena država”. I zato je po njemu bilo mnogo lakše
živeti u svetu ideja nego u svetskoj istoriji.
Onda je došao kući Valter, i uključio se u njihovo polemisanje.
Ulrih je još pričao o ljubavi kao umetnosti, o stvaranju lepote koja iz toga
proističe, a zalago se za aktivan pasivizam.
Vraća se Ulrih svojoj kući gde ga čeka na razgovor u
4 oka general Štum, a došao je po jednu
vrstu pomoći, zatim ističući koliko je zapravo očaran njegovom rođakom Diotimom.
Arnhajm je sklon pisanju, jer u pisanju nalazi svoje
kompromise, zatim objavljuje spise, a sve što kazuje nema ubeđenosti svoje u
to, a govoreći o duši često je oko sebe privlačio samo žene sklone
parazitiranju.
Ubica Mosbruger ne veruje u boga, već u svoj um, sam
brine svoju brigu o ovoj stvari, a prezren mu je svaki onaj put koji mu neko
drugi preporuči počev od popova, preko žandara, sudija, itd. A dok čeka svoje
pogubljenje on nema utisak da će ga jednom ipak pogubiti, jer smatra da će pre njih
sam sebe pogubiti, ubiti.
Kod Diotime se raspravljalo o velikim stvarima, a govorilo
se sve famoznijim rečima. I govorilo se o nadolasku mehanizacije, o čoveku
novom koga treba uobličiti samo po američkom modelu, zatim o nadiranju
tehnicizma, potom sa naglaskom ubrzanja, itd. Jedno od postavljenih pitanja glsailo
je tada: “da li je deset hiljada gladnih ljudi važnije od nekog umetničkog dela?!”.
Savremeno doba se sve više pokazalo kao nespremno da
iščekuje, tačinje nestrpljivo da sačeka, pričeka, a vazda očekujući dolazak
mesije, ili napoleona, nekog svog izbavitelja, ali on se ne nazire, bar ne još,
čak ni na vidiku. Mladost bi bila sklona samo protivrečnostima, a svemu su suprostavljeni,
ne samo objektivnosti, već i duhovnoj odgovornosti, kao i ličnostima koje su uravnotežene.
Skupova je bivalo sve više i više kod Diotime, a oni
su se samo dosledno nastavljali, nizali, smenjivali. I jednom su Ulrih i Tuci
načeli veliku temu diplomatije. Po Ulrihu za diplomatiju potrebno jeste lagati,
biti kukavica, ljudožder, čovek niskih strasti, a sve skupa to je po njemu samo
melanholija. Tuci pak smatra da je pre tu reč o optimizmu, govoreći o slici nekave
lepe budućnosti, tvrdeći da samo profesori treba da nam smeju filozofirati, a
drugi, ostali, ini ne.
Za Arnhajma bogatstvo je karakterna osobina. Diotima
pak sve više oseća ravnodušnost prema Austriji. Sa mužem više nema šta da porazgovara.
Ni sama ne zna da li je to što sada oseća ljubav prema Arnhajmu, i naposletku o
svemu nema šta da ispovedi, niti ispriča, i zato su njene noći besane, jer je
kao žena sada razapeta između dva muškarca, a prema obojici je kolebljiva,
neodlučna. Muža mrzi, i zato je njena duša bespomoćna da se odluči. I za nju je
skandal razvod te ne bi da se upetljava, a kad bude jednom morala da odluči pribegnuće
renesansnom rešenju, a to je dakle ljubav srca u kome se nalazi zarivena kama. I
krivice tu njene nema kada se u duši odigrava borba, bura. I zato je ona odjednom
jako razočarana, jer ona i ne zna šta to jeste samo političariti. Arnhajm se recimo
zalaže samo za napredni sloj društva i nikad nije za opštu narodnu stvar, dok Diotima
jeste u svom velikom zalagnju, i naposletku on je samo veliki pisac.
Ovo je vreme u kome izostaju velike ideje, a sadašnjica
nema vere u boga, nije humana, nije moralna. I dok bi Diotima da kritikuje svoje
savremeno doba, Arnhajm jeste za to da se savremeno doba ne sme previše
izvrgnuti kritikovanju.
Klarisa definiše Ulriha kao čoveka bez osobina i
tvrdi da takav čovek nije čak ni muzikalana, ali nije ni nemuzikalan. Mučio ju je
jedan novi strah, jer je njen muž Valter od nje očekivao samo još dete. A ona
je pomišljala da će je sve odvesti samo u ludilo, svaki sličan pritisak. I verovala
je da je upravo ona pozvana da kaže onu prvu reč, a kad recimo treba tražiti pomilovanje
za ubicu, ili da se priredi jubilarna svečanost za Ničeov jubilej.
Sve više se govori o pravima koja se ugrožavaju. U svetu
samo oružani sukobi. Kakanija se vojno ipak priprema, te radi na sprečavanju
proširenja Srbije sve do Jadrana, i malo ko je u Kakaniji naslućivao šta će se zapravo
i tačno izdogađati, a pre toga pripremati, a znali su samo malobrojni, no možda
čak ni oni.
Počele su da kolaju neke strašne priče o Paralelnoj akciji.
Ulrih se setio poseta kod tetke Džejn, koja je odavno mrtva. A general Štum postaje
posetilac Državne biblioteke rešen da iz knjiga nakupi što više civilnog
iskustva. Kad bude idući put susreo rođaku Diotimu ova će se požaliti Ulrihu na
generala Štuma pitajući se čemu on tu njima dolazi, zbog čega tu šunja, i šta
napokon želi, jer primetila je Diotima da taj čovek u nju samo pilji, a naziva
ga hijenom, što je Ulriha ipak dobro nasmejalo, jer on je među njih došao
nepozvan, te u svemu vidi Diotima grešku. Ulrih u tome vidi ipak samo sujetu, a
vidi i zaljubljenost između Diotime i Arnhajma. Ona mu priznaje da ju je čak i
zaprosio, ali ga je odbila, no on je i dalje uporan, navaljuje. A po njoj
savremeno doba ipak je samo mrtva pustinja,
a vremena su obezbožena. I neće skrivati koliko jeste zaljubljena u Arnhajma, i
to bezmerno, neizmerno.
