NEKE LJUBAVI DOŠLE SU PRERANO…

Prva knjiga romana “Mjesečina”, prva glava, a ukratko o životu velikog kompozitora Kloda Debisjija, kaže nam se ovako, iz pera Pierra La Mura:

Klodov otac počeo je da izrabljuje talenat svoga sina, jedanaestogodišnjeg malog Kloda, želeći da od njega napravi budućeg malog Mocarta ili zlatni rudnik. Dečak je bivao prisiljen na golemi trud i rad, a kao mali dobijao je i batine.

I kako god da je mali Klod mnogo vežbao sada na klaviru njegov nezadovoljni otac ničim nije bio oduševljen, i tražio je od  ečaka da se zamori i preforsira, i već je očinski maštao kuda će sa njim sve putovati, koliko sticati, dokle sve stići, a koliko se obogatiti.

To je otišlo čak dotle da je vrli dečak Klod počeo da podbacuje, da muzicira jako loše, usporeno, jer beše premoren, preforsiran. Od preteranosti takve boleli su ga i mali dečji prsti. I te godine nije mu pošlo za rukom da osvoji prvu nagradu za koju ga je otac spremao, uprezao, naprezao i preforsirao na klaviru. Zbog ovog neuspeha Klodov otac postaje prava zver, postaje pobesneo čovek, grubijan, koji se ostrvio na sina terajući dečaka da još jače zapne.

Naredne dve godine mali Klod trpi bol i nema napretka. Bilo mu je već 14 godina, a njegovi učitelji klavira više ne prepoznaju onaj nekadašnji veliki Klodov talenat, kao ni čudnovatost. I čim je Klodov otac samo malo popustio u uprezanju, Klod uspeva da se domogne utešne druge nagrade. Postao je jedan mladić koji više nema hrabrosti, i mladić koji se sve više zatvara, izoluje, osamljuje.

U rođenoj kući on je tuđinac, a od roditelja ne dobija dovoljno prave ljubavi i pažnje. Ne ispunjava na vreme ni školske obaveze i zadatke, te ga proglašavaju jako lenjim i sporim. Bio je to period njegovog velikog pada u disharmoničnost. Izgubio je veru u sve.

Kada mu je bilo već 16 godina, a potom i 17, uspeo je da ostane u školi i umalo da doživi da ga načisto izbace zbog nemarnosti, srećom znao je kat treba da izvede po neki veliki muzički zahvat, spasonosan kretaivan podvig, te da tako ponovo kupi vreme i strpljenje kod svojih profesora.

Sve u svemu, mladi Klod Debisi bio je nezadovljan mladić, povučen, izolovan, i jako ćutljiv. Roditelji su od njega tražili da im donosi i zarađuje novac, da izdražva porodicu, govoreći mu da mora platiti čak i roditeljima stan i hranu. I nije imao kud, te je počeo da deci u susedstvu drži privatne časove klavira, koje je naplaćivao pola franka po času.

Kada nema privatne časove, Klod Debisi izlazi na ulicu i tamo započinje svoje lutanje. Provodi vreme u dugim šetnjama pored Sene, a onda posmatra sve te divne knjige u izlozima. Ali, kad oseti glad nečim je mora utoliti,  ili komadom hleba ili sa malo čokolade.

Uspeo je da se stabilizuje u školi, a onda ga primiše na časove kompozicije, te postaje jedan od kandidata koji će se moći boriti za veliku nagradu Rima tzv. Grand prix. Ali, njemu su još tada osporili i pravo i svaku šansu i ravnopravnost da se tome i mislima približi, jer je u njegovom školskom dosijeu stajalo jako mnogo zamerki, primedbi, kao i ukora za razne kazne, a pretilo mu je čak i isključenje.

Bilo mu je svega 17 i po godina, a bio je već pred završnim ispitom, a da bi se upisao na kompoziciju morao je da najmanje osvoji bar jednu prvu nagradu. Njegov profesor tada u njemu prepoznaje jako veliki talenat, čak vidi svog najdarovitijeg učenika ikada, a tada shvata da ima učenika, tj. mladić koji je bio već upropašćen od strane svojih pohlepnih roditelja, posebno oca koji je bio sklon ne samo pohlepi, već i gramzivosti, a uz to i bio jako glup, kao i grub.

Ovaj profesor preporučuje Klod jednoj bogatoj ruskinji meceni velikih kompozitora posebno Čajkovskog koja se zvala gospođa Nadežda fon  Mek. I pošao je Klod Debisi upravo na njen poziv, a najpre u Švajcarsku gde će tokom leta, a na preporuku svoga profesora Marmontela davati časove klavira njenoj ćerki Sonji.

I Klod je slagao svoju gazdaricu da ima više godina, te kazao da mu je već 20. Potom je našao tamo prijatelje među muzičarima i sa njima izvodi koncerte koji su oduševljavali bogatu gospođu fon Mek, koja je gajila najveću strast prema muzici Čajkovskog. Putovali su to leto širom Evrope. Čak je o mladom Francuzu Klodu pisala u pismima i svom obožavanom Čajkovskom.

Kada su se obreli u Veneciji, povela je sa sobom Kloda kod para Vagner, koje je posebno prezirala.

Onda je Sonja na lukav način saznala da je Klodu svega 17 i po godina, i počela je da ga ucenjuje,  a onda da kuje svoje planove kako bi eto mogla sa njim da zaljubljeno živi svuda.

Klod se vraća nazad u Pariz, uz obećanje da će ga angažovati ponovo bogata gospođa fon Mek i narednog leta.

Vratio se u grad jedne kišne noću, u kome ga niko nije hteo toplo sačekati na peronu. A te noći padale su kiše sitne pariške, što su lile. Kočije su bile skupe, nosači kofera takođe i morao je sve sam, da vuče svoj prašnjavi kofer i da dobro pokisne.

Upisuje se na žuđenu kompoziciju. Ali, nije primljen u klasu koju želi, kod Masseneta već kod Guirauda. Da bi imao od čega da živi i da se školuje, uporedo traži posao u nekoj od kafana ili u plesnoj školi kao klavirska pratnja.

I pođe tako vođen jednim oglasom u školu pevanja i tamo se  pogodi, nagodi za platu od 60 franaka mesečno. Bilo mu je 18 godina, iako je na početku razgovora slagao da mu je 21. Vapio je Klod i ubeđivao jednu gospođu da ga uposli. I bio je pravi mladi očajnik tada.

Dobivši posao vraća se kući, ali ga majka napada zato što od nove gazdarice nije uzeo pare unapred kao predujam. U tim situacija otac bi ga istukao, jer tako je radi pre 2 godine. Sada je jedino otac mogao da viče na njega. I strogo mu naredi da sutra ispravi grešku i zatraži predujam.

Nigde nije bio ponižavan kao u rođenoj kući. I te večeri uz dim cigarete, osamljen u svom mraku razmišljao je Klod Debisi o nekim muzičkim teorijskim problemima, rešenjima ili temama. I te noći osluškivao je Klod muziku kiše. I začuo je melodije. A pronašao je neku čarobnu formula za neke svoje velike muzičke početke. I pao je u stvaralački zanos.

Sve to prekidaju školske obaveze za sutradan, još jedan neurađen domaći zadatak. A sutradan profesor mu je kazao da tako neuredno i aljkavo kako vodi život i školske obaveze neće nikad stići do prve nagrade rimskog Grand prix-a. I posavetova ga tada da bude više otvoreniji prema spolja i malo više druželjubiviji.

Da li ga je i koliko slušao, sledio, otkrivamo u nekim sledećim pročitanim i prepričanim glavama.

 

(nastaviće se)