17 JUN 2024…

 

 

Juče negde pred smiraj dana ili par sati negde pred još jedan suton, treći odlazak u ribolov, na mesto gde sve vrvi od skobalja (prevrću se pod vodom koja je providna, a stomaci im se belasaju kao venecijansko užareno staklo na suncu)…

I tako, iz veće blizine u životu nisam videla tako mnogo ribe, krupne, ali nisu htele da pipnu moj mamac, biće da su presite, mamac pun propalih loših crva...

I ništa nisam upecala, nisam harmoniju ničiju narušila (osim ovim porazom samo svoje, jer nekako neće da mi ništa krene, a bila sam uporna da bar ulovim samo jednu ribu, samo da vidi taj osećaj ponovo kad se nešto zabatrga u providnoj vodi), ali sam bar našla mesto za ribolov u  nekoj budućnosti možda, jer lepše od zamaha i fijukanja najlona, lepše je hodati oblacima i azurnim vidicima punim svetlosti sunca...

U visini planinskoj čovek se ne oseti nikad poraženo, kao ukraj vode gde ne uspeva da ulovi ništa, čak ni sitnilež…

I baš odatle, sa rečnog kamenjara, se ogromna zmija bućnula hitro kao munja u vodu, a hvala bogu ja je nisam uopšte videla. Hvala onome ko štiti moje oči da ne vide tu užasnu životinju...

Uveče se stamilo, skoro odmah, a čim se vrnuh iz ribolova, kao iz poraza, kao iz praznine, ali na svu sreću nijedan plovak nije propao, ništa nije uništeno, a štap me dobro slušao, sada se poznajemo još bolje, a podesila sam odličnu malu dubinu i prilagdodila se niskom vodostaju…

I gle, grmi kao da će kiša, ali kasnije saznamo da samo kod nas biti neće kiše. I bolje da nema kiše, nego da nam dođe sa nepogodom kao što je recimo grad. Olujni vetar, a prošli smo bez kapi kiše ponovo…

Jutrošnju glavu romana koji treba da završim, ne uspevam da pročitam do kraja, po planu, već ostavljam za neki drugi put, jer uvek nešto lepše iskoči, nečije preče, te na brzinu doručkujem, potrpam rekvizite, a onda krećem put visoke planine...

I dok nizina se budi i još guši pod plaštom magle, tamo na planini bistrina, svežina, sunce, tišina, plavetnilo...

Iako beše u nekim časovima i malo sivih oblačića, ništa tamo gore nije pržilo, niti bilo sparno, već sve beše azurno plavo...

Nekoliko azurnih preliva i brda u daljini, plavi bregovi koji se jedan preko drugog u plaveti prelivaju u nedogled plavog horizonta kao u najlepšoj plavoj fatamorgani...

Crvrkut ptica neka bude jedini cvrkut planinom, iako i nije…

Trimeri, motorke i mešalice bruje čak i na planini, ali  imam konačno svoj unutrašnji mehanizam da te grubosti ne čujem…

Branje divljeg karanfila i ostalog planinskog livadskog bilja i cveća, trava...

U mom fokusu kamenje, pod kojim sigurno i šarke i poskoci, svi otrovnjaci negde se pritaje između tih kamenih gromada, šupljina, ali čuvam sama sebi svoja leđa, oprezom i budnošću…

I zato samo okrećem čistini leđa, a gledam budnom pažnjom ispred sebe u krš i lom, spremna da me otuda ništa živo ne uplaši i ne iznenadi, te izoštrim  čula, pa se napregnem da čujem i što ne može da se čuje, ali mora, kad najmanji šum negde šušne...

Berem hrabo cveće, ali samo tamo gde je sigurno čisto i prvo oslušnem da li tu išta čuči i smotri, spava ili mrda, pa ako vidim da je čista tišina onda tek pružim ruku da uberem neki cvet...

Majka našla divlje jagode, a ona je kao svako dete sa sela tako hrabra, te upada u visoku travu ne misleći na zmije, ali ja je štrecnem i opomenem, mene taj prizor uplaši, jer možda ovo nisu bezazlena vremena kao pre 50 godina, te ne može se ničemu verovati više, te nabere nam po punu šaku divljih jagoda da se zasladimo na vrućini koja zapravo i nije vrućina već svežina i sama tišina…

Majka je hrabra, pa zađe u travu da mi nabere hajdučke lekovite trave, kao i kantariona…

Ja se držim kamenog širokog puta, jer ne bih da zalazim u krš i lom, kad otuda može svašta da šušne...

Onda ukraj puta, a u vreme ručka, tamo iza 13 sati, razapnem suncobran, te postavim svoj jestivi arsenal, pun astal, te namestim alaske stoličice, te divno ručam, u hladovini, na velikoj nadmorskoj visni, a sa pogledom na ono dole, tamo, nešto oniže planisko jezero, gde sam neki dan ribarila...

I dok gledam plave i modre, mastiljave prelive brda u dalekom nedohvatnom horizontu, pokušavam da dosegnem šta je iza svih azurnih preliva, plavih ilinija, a tamo iza neslućenih granica čudesa...

Po dolasku kući, u nizinu, prvo isečem sve nakupljene lekovite trave, da ih osušim za lekovite čejeve...

Onda u “Hirošimi” na preko 40 stepni u plusu, ali nije danas bilo ni u nizini tako ekstremno, jer rekord od 46,6 još nije oboren,  a mislim da neće još zadugo...

Berem paprike, šilje i ljutačice spremam povrće za sutra…

Onda oberem jedan zreli, najzreliji paradajz, a vidim imaće ubrzo i mnogo zrelog čerija, kao i paradajza...

Berem krastavce, opet punu činiju...

Juče ubrane tikvice mama ispohuje, sutra za ručak...

Pečem štrudlu bez kvasac sa džemom od drenjka, sutra da zasladimo ručak, a pečem i pizzu bez kvasca, ujutru za doručak...

Mama pravi kiflice sa kvascem i sirom…

Sutra ne samo da ću ručati, sutra ću  možda čak i doručkovati sa pogledom u plave daljine...

Kad se vratih nahranimo moje divne ćurane sa mnogo ranog kupusa i blitve (a sutra ću imati još jednu porciju da im očistim u zoni drvare). A među kupusom nađem dve male glavičice te narežem sitno salatu od svežeg kupusa za večeru. Malo da podelimo koju glavicu moji ćurani i ja...

Dok ja crevom zalivam “Hirošimu”, a posle danas pređenih fantastičnih i neosetnih, a nikad lakših 10 hiljada koraka, a zalivam krastavce i paprike, mama bere maline i crne ribizle...

Onda od donetih buketa pravim novu cvetnu ikebanu i ponovo na astalu imam 3 prepune plelepe vaze…

Sutra ću možda manje da šetam, a više da istražujem, čeprkam, radim, jer idem u šumu da tražim malo zemlje i tako se neosetno pripremam za jesenju setvu čašica, a najvećma za novo setveno proleće 2025…

Sutra ću da navučem prljave radničke rukavice, koje su čak i probušene, te da malo čeprkam ašovčićem po slojevima humusa...

Osećam se jako lako i nekako krilato, možda kao svi oni leptirići koje sam danas viđala svuda okolo mene, a po planini, ali zaista i jesam samo 2 kilograma lakša...

Itd…