KLODOVI NAJTEŽI DANI I SIROMAŠTVO…

 

 

Na kraju šeste glave ili na kraju prve knjige romana “Mjesečina” život Kloda Debisija teka o je ovako:

Svuda je tražio Alix, sav očajan, ali nje nigde nema. Kuća u kojoj je živela bila je već prodata. Klodu je od svega ostao samo nalet velikog bola. Počeo je da mnogo boluje i pati. Ućutao se, osamio, i nije imao prave odgovore na mnoga svoja pitanja. I smatrao je tu ženu ipak okrutnom i nemilosrdnom.

Onda je Klod Debisi zapao u jako teške jade. Živeo je svoj lični užas i pakao, siromaštvo. Nagradu je odbacio, novca više nije imao, kao ni cilja. Zapao je u golemi strah, bedu i jad. Obijao je pragove izdavača, ali niko nije hteo da otkupi ni jednu jedinu njegovu kompoziciju. Onda je neke stvari odneo u zalagonicu. I život mu se odjednom pretvorio u košmar. I nije imao hranu, nije imao ni zaposlenje. Pao je u duboki očaj. I više nije mogao da čuje u sferama onu predivnu muziku kao jednom, kao više puta, kao nekada.

Otišao je očajan roditeljima i tamo dobio jednu porciju hrane. I tu je prenoćio, a ubrzo odlazi da poseti svoga profesora Guirauda, kome je pokazao svoje novo delo u rukopisu koje je nazvao ” Blažena djevica”, a koje je ovaj dakle pohhvalio, i kome je ispričao sve svoje dalje zamisli i planove.

Tada mu je profesor kazao između ostalog i sledeće reči:

“Glazba je, u najbolju ruku, nezahvalan poziv, a kompozitori su siročad glazbe. Sjećate se da su Bach, Mozart, Schubert i Chopin umrli bez prebijene pare…”, i onda obeća da bi mu mogao pomoći da se zaposli kao učitelj muzike ili pri nekoj izdavačkoj kući. Ali, Klod Debisi nije voleo takvo nameštenje, pa ipak profesor ga ubeđuje da prihvati kako ga ne bi pojelo siromaštvo u kom se trenutno nalazi. Na kraju daje mu nešto novca i govori mu da kupi kišobran (Klod je uvek hodao pokisao i mokar).

Klod Debisi postaje zatim srećan, jer počinje po narudžbini da radi na uvertiri “Ukleti Holandez”. I odlazi u zalagaonicu i vraća nazad svoje založene stvari. Počeo je da sebi traži ubogi stan i nalazi ga kod gazdarice po imenu Senegal. Krov je prokišnjavao, ali je neke rupe Klod svojom rukpm uspeo da zapuši. Zatim je uredio stan i upristojio ga, i konačno imao je svoju radnu sobicu.

Hteo je da napiše jedan libretto, isto kao što je sanjao i želeo da jednog dana napiše operu. No, došla je zima, nemaština, a nije imao novca da kupi dovoljno ogreva, jer sve pare potrošio je na uređenje tog ubogog stana ili sobička. U hladnoći nije mogao da radi i stvara. Zatim je nešto para zaradio i tako se malo prikrpio.

Potom je našao žućkasto belu mačku, svoju cimerku, svog sagovornika, sapatnika, a kojo je nadenuo ime Lina i koja je počela sa njim da živi i deli svaku tugu i muku. Ubrzo je Klod napisao svoje novo delo i nazvao ga “Arabeske”. I dalje je nastavio da potražuje posao. Ponovo je obijao pragove raznih izdavača. Niko od njih u njegovoj muzici nije video ništa dobro ni komercijalno, ništa unosno. Klodu se nije osmehivalo tržište.

I činilo se da je Klod Debisi uprkos svemu tome ipak na dobrom putu, a kako je tvrdio i njegov profesor. Čitao je Bodlerove pesme, kasnije i Verlenove, i pokušavao da uradi nešto novo. Profesor je i dalje čekao da najtalenotvaniji i nagenijalniji Klod Debisi napiše ono jedno muzičko delo koje ipak duguje Akademiji, i njemu koji ga je toliko štitio.

No, i dalje nije nalazio Klod posla. Brinuo se kako će da preživi i plati onaj ubogi stan. Šta će jesti. Da bi preživeo jeo je kuvani krompir, ali na slaboj hrani bilo je nemoguće stvoriti nešto vrhunsko i dobro. I snašla ga je slabost zbog loše ishrane. I ponovo je glad utihnula onu muziku sfera. Ni u kafanama Pariza nije mogao da se zaposli Klod Debisi kao pijanista. I nije bio potreban ni u jednoj plesnoj školi.

Noću bi lutao sam bez ikakvog cilja. Dobio je prehladu i preležao napad bronhitisa. A posle bolesti ponovo je pokušao da stvara i radi. I došlo je proleće. Uspeo je tada jednom izdavaču da proda svoju muziku, a onda je još nekim izdavačima prodoa neke svoje komade. I dobio je dosta novca, ali je znao da mora štedeti, te da se ne sme rasipati. I počeo je da štedi, čak toliko da sebi nije kupio kišobran. Platio je sva dugovanje za stan i povratio neke založene predmete iz zalagaonice. Onda je profesora častio skupom večerom.

Potom je prodao svoju ”Malu svitu”, a za dobijene pare se raskošnije obukao. I kupio je šešir, svilene kravate i jedan plavi štap. I čak je tada promenio i frizure. A onda na Anžujskoj obali sasvim slučajno srete Alix. Bila je oronula,  ostarela, posve drugačija, obična. I  tada mu je kazala da živi u blizini.

Tada mu je ispričala sve - da je njen muž saznao da ga vara, a onda mu ispriča koliko je bola progutala kad su se rastali, koliko mu je napisanih pisama pocepala i odbila da pošalje, itd. I na kraju kazala mu je da je ona vratarica znala gde živi Alix, ali je po njenim uputstvima to morala da prećuti. I sada mu još reče da živi srećno sa svojim mužem i decom, povučenije, skromnije, i reče mu da je njegova najveća ljubav ne ona i ne nijedna žena, već muzika.

Otišla je zauvek Alix od njega i samo ga na rastanku poljubila oproštajno u obraz.

 

(nastaviće se)