.jpg)
Na kraju šeste glave ili na kraju prve knjige romana
“Mjesečina” život Kloda Debisija teka o je ovako:
Svuda je tražio Alix, sav očajan, ali nje nigde
nema. Kuća u kojoj je živela bila je već prodata. Klodu je od svega ostao samo nalet
velikog bola. Počeo je da mnogo boluje i pati. Ućutao se, osamio, i nije imao
prave odgovore na mnoga svoja pitanja. I smatrao je tu ženu ipak okrutnom i nemilosrdnom.
Onda je Klod Debisi zapao u jako teške jade. Živeo je
svoj lični užas i pakao, siromaštvo. Nagradu je odbacio, novca više nije imao,
kao ni cilja. Zapao je u golemi strah, bedu i jad. Obijao je pragove izdavača, ali
niko nije hteo da otkupi ni jednu jedinu njegovu kompoziciju. Onda je neke stvari
odneo u zalagonicu. I život mu se odjednom pretvorio u košmar. I nije imao
hranu, nije imao ni zaposlenje. Pao je u duboki očaj. I više nije mogao da čuje
u sferama onu predivnu muziku kao jednom, kao više puta, kao nekada.
Otišao je očajan roditeljima i tamo dobio jednu porciju
hrane. I tu je prenoćio, a ubrzo odlazi da poseti svoga profesora Guirauda,
kome je pokazao svoje novo delo u rukopisu koje je nazvao ” Blažena djevica”, a
koje je ovaj dakle pohhvalio, i kome je ispričao sve svoje dalje zamisli i planove.
Tada mu je profesor kazao između ostalog i sledeće
reči:
“Glazba je, u najbolju ruku, nezahvalan poziv, a
kompozitori su siročad glazbe. Sjećate se da su Bach, Mozart, Schubert i Chopin
umrli bez prebijene pare…”, i onda obeća da bi mu mogao pomoći da se zaposli
kao učitelj muzike ili pri nekoj izdavačkoj kući. Ali, Klod Debisi nije voleo
takvo nameštenje, pa ipak profesor ga ubeđuje da prihvati kako ga ne bi pojelo siromaštvo
u kom se trenutno nalazi. Na kraju daje mu nešto novca i govori mu da kupi
kišobran (Klod je uvek hodao pokisao i mokar).
Klod Debisi postaje zatim srećan, jer počinje po narudžbini
da radi na uvertiri “Ukleti Holandez”. I odlazi u zalagaonicu i vraća nazad
svoje založene stvari. Počeo je da sebi traži ubogi stan i nalazi ga kod gazdarice
po imenu Senegal. Krov je prokišnjavao, ali je neke rupe Klod svojom rukpm uspeo
da zapuši. Zatim je uredio stan i upristojio ga, i konačno imao je svoju radnu sobicu.
Hteo je da napiše jedan libretto, isto kao što je sanjao
i želeo da jednog dana napiše operu. No, došla je zima, nemaština, a nije imao novca
da kupi dovoljno ogreva, jer sve pare potrošio je na uređenje tog ubogog stana
ili sobička. U hladnoći nije mogao da radi i stvara. Zatim je nešto para zaradio
i tako se malo prikrpio.
Potom je našao žućkasto belu mačku, svoju cimerku, svog
sagovornika, sapatnika, a kojo je nadenuo ime Lina i koja je počela sa njim da
živi i deli svaku tugu i muku. Ubrzo je Klod napisao svoje novo delo i nazvao
ga “Arabeske”. I dalje je nastavio da potražuje posao. Ponovo je obijao pragove
raznih izdavača. Niko od njih u njegovoj muzici nije video ništa dobro ni komercijalno,
ništa unosno. Klodu se nije osmehivalo tržište.
I činilo se da je Klod Debisi uprkos svemu tome ipak
na dobrom putu, a kako je tvrdio i njegov profesor. Čitao je Bodlerove pesme,
kasnije i Verlenove, i pokušavao da uradi nešto novo. Profesor je i dalje čekao
da najtalenotvaniji i nagenijalniji Klod Debisi napiše ono jedno muzičko delo
koje ipak duguje Akademiji, i njemu koji ga je toliko štitio.
No, i dalje nije nalazio Klod posla. Brinuo se kako
će da preživi i plati onaj ubogi stan. Šta će jesti. Da bi preživeo jeo je
kuvani krompir, ali na slaboj hrani bilo je nemoguće stvoriti nešto vrhunsko i
dobro. I snašla ga je slabost zbog loše ishrane. I ponovo je glad utihnula onu muziku
sfera. Ni u kafanama Pariza nije mogao da se zaposli Klod Debisi kao pijanista.
I nije bio potreban ni u jednoj plesnoj školi.
Noću bi lutao sam bez ikakvog cilja. Dobio je prehladu
i preležao napad bronhitisa. A posle bolesti ponovo je pokušao da stvara i radi.
I došlo je proleće. Uspeo je tada jednom izdavaču da proda svoju muziku, a onda
je još nekim izdavačima prodoa neke svoje komade. I dobio je dosta novca, ali
je znao da mora štedeti, te da se ne sme rasipati. I počeo je da štedi, čak
toliko da sebi nije kupio kišobran. Platio je sva dugovanje za stan i povratio
neke založene predmete iz zalagaonice. Onda je profesora častio skupom večerom.
Potom je prodao svoju ”Malu svitu”, a za dobijene
pare se raskošnije obukao. I kupio je šešir, svilene kravate i jedan plavi
štap. I čak je tada promenio i frizure. A onda na Anžujskoj obali sasvim slučajno
srete Alix. Bila je oronula, ostarela,
posve drugačija, obična. I tada mu je
kazala da živi u blizini.
Tada mu je ispričala sve - da je njen muž saznao da
ga vara, a onda mu ispriča koliko je bola progutala kad su se rastali, koliko mu
je napisanih pisama pocepala i odbila da pošalje, itd. I na kraju kazala mu je
da je ona vratarica znala gde živi Alix, ali je po njenim uputstvima to morala
da prećuti. I sada mu još reče da živi srećno sa svojim mužem i decom, povučenije,
skromnije, i reče mu da je njegova najveća ljubav ne ona i ne nijedna žena, već
muzika.
Otišla je zauvek Alix od njega i samo ga na rastanku
poljubila oproštajno u obraz.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар