Počeo je dan sveže i jako tmurno te znala sam da će
ponovo biti kiše, ali ne i da će biti onakvog pljuska…
Ali, pre svega, prvo sam nabrala jutrošnje plodove u
”Hirošimi”…
I ponovo pregršt sveže ubranih krastavaca i konačno
prvi sazreli naš paradajaz ove 2024, na dan 12 juna...
Pošto nabrah i ćuranima očistih kupusa, dadoh im još
jednu počupanu lošiju liniju neuspelog ranog kupusa…
Potom nastavih
dalje sve svoje poslove u letnjoj kuhinjici...
Najpre su napravljene punjene paprike sa junetinom za
ručak, uz obiltao svežu salatu “Hirošiminih” plodova...
A onda je skuvana uporedo i posna sarmica od liski raštana
(raštan načisto pokidam i opet pristigne kad je vreme za novu sarmicu). Onako malo
stabljika, a koliko me dugo već hrani…
Pored već rečenog povraća danas se u “Hirošimi” bere
peršun i celer lišćar, luk ljubičasti (u zoni drvare), beli luk se nakupi iz
gajbice, a zatim bere se još jedna ljutačica paprika u “Hirošimi”...
I na kraju, pokidam rukom sve liske pristiglog raštana
i stavljam ih po dve da sarmice izgledaju malo poveće...
Berem i par liščica bosiljka balzamiko...
I taman kad sam skuvala dve vrste jela danas, jednu
sa junećim mesom, a drugu sa mnogo svojih začina i svoga povrća, onda sam na ma
malo ispod 22 sveža i lepa stepena, a dakle po svežini otarasila današnje
zalivanje u “Hirošimi”, te ostatak dana imam tako rano za uživanje...
Dok zalivam sve crevom počinje zahlađenje i silovit
pljusak, pljušti i tutnji fantastična muzika kosmičkih sfera, prasak gromova, svtelost
svetlica munja, kao i siloviti udari vetra (moj najlon sve odlično podnosi, a
ja teram svaku pomisao da će biti grad, vrištim kad čujem silovit pljusak, samo
da ne doživim grad, koga i nije bilo i ne bilo ga iznad moje “Hirošime”), ali pod
novim svodovima i kupolama “Hirošime” ja vrištim i ja se samo smejem. Raduju se
i moje ožednele biljek, posebno one uzgajane napolju izvan “Hirošime”. Pevaju moji
suncokreti žedni…
Taman se nakupilo 500 litara kišnice te sutra treba
zaliti time krastavce…
Danas sam skoro sve zalila osim krastavaca koji su
zaliveni sinoć...
Napravio se brzo potok od tolike silovite kiše, ali je
žedna zemlja sve brzo sve upila i popila, a nije se još napila koliko joj doista
treba...
Hvala kiši, jer nemamo više brigu, niti strepnju, a ni
teret da moramo da mislimo kako će sve izvan “Hirošime“ opstati, preživeti…
A nakon silovite kiše koja potraja samo nekoliko kratkih
minuta, kao kosmička pesma, sve prođe, protutnja te ogreja sunce, pa s
erazvedri i ponovo malo otopli…
Kad se razvedrilo onda po ljiljanima i drugim biljkama
stamen očima sakupljati te suze kišne, i predivne kristale...
Posle kiše obilazim cveće, a jedno je klonulo, oboreno
silinom kiše i vetra, pa ga privežem uz jedan štap...
Zatim primetim da je lepi čovek već počeo da otvara
svoj prvi cvet...
Uz lepog čoveka raste jedna samoniklica paradajza
ili čerija ne znam još pouzdano šta jeste. I tu privežem biljku samoniklu uz
jedan kočić...
Stare polomljene ribarske štapove iz prošlih davnih
dalekih dana, iskoristih danas za kočiće...
I na kraju svega za 120 dinara dobila sam punu kutiju
udica, u čak 10 veličina…
Crviće ću kupiti jednom kad odlučim da ponovo pođem
u svoje nove bistrine i čistine, u daljine, u osame…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар