Prvo jutarnje branje u “Hirošimi” i ponovo kao i svakog
prethodnog jutra otuda se iznese baš zavidna količina raznog povrća, kao i
začina. Jednom rečju – svega što čoveku živom treba…
Prvo poberem sve krastavce, te dva puta obiđem liniju
krastavišta uzduž i ponovo istom linijom, jer uvek mi oku nešto promakne, a krastavci
se nekako dobro kamufliraju uz lišće, sa kojim dele identične boje...
I dalje svi ovi krastavci samo su oni moji, dakle iz
moje rasade, oni gajeni i pokrivani, ušuškavani, u kadicama, u kojima je pre
toga sasuta balega, itd…
I tek sutra ima samo jedan krastavac da se odbere iz
kupovne rasade…
Potom poberem 6 paradajza, jer za sada svaki dan uberem
po malo, taman koliko treba, te nema još preteranog suviška, niti još ima takvih
viškova da bi se već sada na koncu juna moglo zamrzavati, jer tek smo pčeli da
ga trošimo onako lagano i umereno...
Onda uberem i jednu ljutačicu papričicu...
Pre ručka isečem punu vanglu jabuka, odnesem ćuranima,
naspem im granula, te pokupim jedno jaje od koka nosilja…
Nakon toga pokidam oko 15 liski raštana i ponovo za
ručak skuvam predivnu sarmicu. Mama nije tu za ručak, da uživa, jer bere
maline, a onaj sa kojim delim ručak jedva požvakao malo, a ostalo pobacao
kučetu, jer mu navodno uvek smeta miris raštana, nečeg začinskog i zelenog u jelu
(takav bi žderao slaninu i svinjetinu to mu prija), ali uvek postoji neki baksuz
u životu ili najmanje jedan idiot za astalom, na kome sve diše i miriše, zahvaljujući
nečijem radu i trudu, znoju, a ja sam u slast smazala 4 sarmice, a čini mi se nikad
nisu bile lepše...
Načupala sam u spoljašnjem vrtu nešto crnog luka,
samo dve glavice, ali bogme dobre i krupne, zdrave, da napravim kašu, u koju sam
ubacila i peršuna i celera lišćara...
Rotkvice na dva-tri mesta već iznikle, a dakle za
svega 3 dana počelo prvo nicanje…
Pojavio se i drugi suncokret, a sada je vreme
njihovog probuđenja i pojavnosti, dugo smo čekali da ta najlepša prkosna lepota
istakne sve svoje boje, svoje latice, svoju uzvišenost i eleganciju zna se...
Iz bilo kog ugla suncokret je nenadmašan posebno kad nad njim ima samo plavog i čistog neba i mnogo sunca, u svakom smislu i pogledu baš nenadmašan...
Ne samo pčele već i razni drugi insekti, dakle jedan
ogroman broj života navalio jeste jutros na prve suncokrete, prepune polena...
Tikivce su tu na domaku branja, ali mi se uvek učini
da ih još uvek iščekujem baš predugo, zadugo...
Čekam da prođe vrućina i sparina, nekakva težina, dosada,
te da negde u smiraj dana udahnem i krenem, te sve nekako zalijem sama...
Još nisam počela nijednu novu knjigu, jer još razmišljam
o svemu što sam pročitala u “Mjesečini”, te najverovatnije još i ne mogu početi
ništa novo, ili mogu, to nikad ne znam precizno do konca…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар