Sinoć oko 22 sata novi talas kišne “oluje”, dakle grmljavine,
svetlica i munja, kapljica, ali ne i prokapljavanja kroz ploče i zidove, niz
odžake, i sve mnogo pre jutra i svanuća,
prepuna kačica kišnice...
Imao je utisak čovek sinoć da je napolju pravi junski
potop ili nekakvo konačno smaknuće...
I gle čuda, za manje od pola sata, prođe sva buka i halabuka,
sva ta junska kišna “oluja”, tutnjava, grmljavina, vetrovi, i kako odmah nastade
spokoj i tišina, a tek osveženje, neki novi smiraj, spokoj...
I onda ponovo poče kiša, a meni mnogo žao što ne
zapisujem svoje misli koje mi naviru negde odozgo iz Kosmosa, iz Vasione, iz
Galaksije, ali samo kad je kiša, jer mogla je da nastane jedna kišna junska pesma,
ponovo, ali nije, ali neće, namerno, puštam da mi lenjost, nepomičnost,
nehtenje, sve moje misli nekud raznese,
razveje i odnese, jer počesto i nemisao istu bol nanese kao i misao...
Pomislih na svu tu tamu i hladnoću odjendom, na
mrak, i zapitah se nemo – da li ćemo u narednim danima leta, a zbog silne magle
i kiša, vetra, vlaga, poželeti da ponovo vidimo to blistavo sunce što nas
greje, koga možda biti neće zadugo, zbog kiše, zbog tame, zbog, magle…
Posle 11 godina ponovo je 13 jun pao baš u četvrtak i
ponovo na isti veliki praznik, crveno slovo Spasovdan, i prvi u nizu od čak velikih 11 jubileja useljavanja
u vilu “Energija”, jednom na početku nikad srećnijeg, ali danas i nikad
tužnijeg, koji obeležavam bar nečim, bar
ponovnim povratkomu u iste vode za koje smo mislili da su neomućene vode radosti
i sreće, a u naše radosno leto 2006, a onda i sve žalosno danas…
U neko bolje i bezazlenije vreme kada nigde na našim
horizontima, ni u našim životima, ni u dušama, ni u gušama, nije pretilo ništa tako
jezivo i strašno, ništa sramno, ništa podlo i zlo, i ništa bezočno, a ništa nam
nije moglo proreći svu onu, a posle, a pre 4 godine, nastalu tugu, muku i bruku...
Čim se čovek ponovo lati starih alat, zanata i
znanja, a poput ribarskog štapa, znači da je vreme tegobno, te treba ponovo da
pročistimo ne samo još više svoja pluaća, već i svoju glavu, mozak, te da se skoncetrišemo
na trenutni užitak, na onu lepotu malog okretnog plovka, koga talasi i jezerski
vetar nose, u neki valcer gone, sve dok ga bar jedna sitna riba danas za udicu
ne povuče u dubinu, ka dnu...
Posle 18 godina predeo stari se jedva prepoznaje,
teško se i stari put pogodi, malo se promaši, malo se posumnja, malo se galami,
i umalo da se odustane, a onda se nešto i pogodi, dogodi, prelomi, a čovek pamti
svako slovo, svaku reč, svaki smeh, svaku kap radosti, svaki zrak sunca, svako
ozarenje. A za 18 godina mnogo toga se srozalo, spustilo, propustilo, opustelo,
ogrubelo, srušilo, izbrisalo, zatrlo, sakrilo, i odjednom ono nekad malo i skrajnuto
mesto radosti, odjednom se otvorilo kao nešto ogromno i veće, a tuga zapravo…
Pre nego što kretoh u ribolov u “Hirošimi” berem na
brzinu jednu ljutačicu papričicu i bar još 3 krastavac neka se nađe više povrća
za Zen ručak, na obali jezera i danas, pod hladom borova...
Kako nisam imala pojma, da prekuče kupljen štap i nije
isti onaj na koji ja jedino znam da lovim (volim), a koji se prosto zove običan
štap takmičarac od 4 metra dužine bez ikakvih kuka i prečagica, polugica sa
strane. Ali, prekuče na rafu nema ništa od ribolovačke robe (kako kriv
potrošački momenat, a straćiti pare za nešto posve bezveze, jer nekoga je
mrzelo da iz magacina iznese nešto bolje i prihvatljivije), osim ona dva štapa
koji imaju kukice i koji su, a odmah sam znala, samo za smor mašinice, a ja
mašinice ne volim, ne podnosim i neću da im ulazim u filozofiju korišćenja
kontre i antikontre, itd...
Obožavam da zamahnem desnom rukom, gde gdo poželim,
a kroz čist vazduh, a kroz prostranstvo ogromno (prosto plešem za svojim štapom
ili pre mi poletimo zajedno ka suncu, ka vode srcu), svojim najlonom, koji
propuštam kroz dva prsta svoje leve šake i štapom bez ikakvih stega i kukica volim
da dobacim, da dosegnem bar do polovine jezera. A pre 18 godina mogla sam baš na
takav neugledan štap da jedina ulovim klena od 200 g, al ne znam da li su mi ikad
zavideli. Danas mi mnogi zavide, oni koji se guše i cvile i mile u potrošačkoj civilizaciji, kad čuju da ponovo
idem u ribolov…
Kristalno jasna površina vode, refleksija nebesa, odrazi
četinarskih i listopadnih šuma i drveća, plava nebesa, najsjajnije, najtoplije sunce
koje je pržilo i sijalo, čitav jedan osučan, izvanredan dan, Spasovdan…
A krenulo se jutros po velikoj magli, hladnoći, a kad
tamo oko one vode posve drugi predeo, sav osunčan i svetao, sve otkrito, sve
saznato, otpečaćeno, samo treba i dalje čitati, promišljati, zamišljati, a sve
kristalno jasno, kao da je čovek iz svih onih
zemaljskih paklova zalutao konačno u neki čudesni zemaljski raj, gde je
sve čisto, bistro, tiho...
Nekoliko dana spremam se za svoj veliki povratak u jedan od svojih najpametnijih podhuvata i hobija
ikada (još jedna lepota odvažnosti koju mu je neko ilipak nešto izbilo iz mog
života), kad nikad veće opustošenje i razočaranje ponovo u meni, oživi, živi,
ali čak i tako živo ne dotiče me bolno i bolom kao onda, samo me neosetno
okrzne kao golema seta. Koliko čovek otupi ili omudra za svojih najlepših minulih
18 svih prethodnih godina...
Ručak smo postavili na predivnom tek ponovljenom
astalčiću, koji se fantastično uklapa, lako sklapa, a u hladovini pod borovima,
a ručali smo sa Zen pogledom u smaragdnu jezersku vodu, koja kad sunca nema, kad
ga zakloni oblak, ona voda izgleda modra i plava i manje sjajna, nekako
hladna...
Ulovila sam da povratim dobre stare osećaje živosti
svoje i veštine, lakoće (kojih je nekad u meni i na meni bilo tone, zato su me
valjda toliko iskorišćavali i izrabljivali, uništavali), sreće, čak jedina i to
samo jednu jedinu malu ribicu, koja nije zlatna i ne ispunjava želje, a koju sam
posle vratila u vodu, nažalost mrtvu, jer pecam bez dozvole i na vrlo sportski
rekreativan način, uloviš, pa vratiš. Zar treba da kupim skupu dozvolu i da
nelegalno, a pod navodno sve legalnim pokrićem izlovljavam profesionalno ribu, što
se inače i čini, i pravi unosan biznis, tobož pecam sitno, a iz čamca noću
postavljam mreže te izvlačim na tone ribe...
No, moja živa i jako radosna ribica je uginula
danas, nešto je ošamutilo, smutilo, ubilo, a verovatno jako junsko sunce, pa
sam je tako mrtvu vratila nazad (biće obrok nečem življem), ne znam šta joj se
dogodilo. Imala je sve razloge i dobre izglede da se batrga, pliva i živi, ali nije...
Posle ručka ispijam kafu na obali jezerskog krajolika,
gde se nekada krčkalo mnogo dobrog i srećnog, naprednog, a krajolika koji sam
prvi put otktila još davne ili ne tako davne, čak veoma bliske mi 2006, gde sam
nečujno kao zgažena i precrtana senka sedela i plakala. Danas se hvala bogu
smejem, ali zauvek pamtim sav taj jad i čemer. I dans bih trebala možda isto,
plakati i plakati, doveka samo tuđe grehe plaćati i okajavati, ali neću, neka
plače neko drugi, neko treći, neko peti, neko srećniji, ja neću…
“Jedva” sam izdržala, sve negde do 15 sati, sa nikakvim
alatom danas, sa štapom koji je totoalni promašaj, i sa još mnogo čega promašenog
danas, ali s obzirom da čovek ode jednom udecenii daleko, odna malo mora da istrpi,
izdrži, pa se još i dosta namuči, pomuči. Šta bi bilo u nekim drugim okolnostima,
kad nije bilo kapi čudesnog amuleta da te štiti kao možda danas, ako je baš ovako,
a sve nekako ponovo tužno, napeto, setno, bolno, nesretno, a naopako...
Malo je što štap mrsi najlon, što vetar sve zaplete,
a prsti raspletu, razvedu, što nisi u stanju da zabaciš, da zafijuče, a pošto
ništa nije dobro privezano (najlon se privezuje za sami vrh, a neko ga meni
svezao negde ispod vrha, te ni tako uskraćeno ionako malo najlona u zamahu). I
što je najlon za moje oči tanak, kao senka, te jedva vidljiv očima, pa odmah odrežem
sve i ponovo privežem, povežem sama sve i upravo na to svoje vezivanje i svoj mehanizam
samo ja uspeva da ulovim onu jednu živu ribicu...
Eto, sad umem i to, a nekad nisam morala da znam,
čekala sam da stručniji i vičniji, glasniji, prodorniji, zavežu meni sve moje
čvorove, i nakače sve udice i mamce, crve, bolove, ali sam potajno krala očima,
upijala od onih koji su se prsili da znaju da privežu i namontiraju jedan ribolovački
plovak, jedno malo zrnce olova, jednu ubojitu oštru udicu, jednog crvića (a ja
obožavam da nakačim po dva žuta živahna crvića, da namamim što veću ribu kao
jednom jednog klena), najlon bar za metar i po do dva metra duži od štapa za
pecanje, itd. Jaka škola i nauka...
Kad se vratih iz ribolova, prvo odoh da kupim mašinicu,
jer je štap jedino za to i jeste namenjen, tako će postati ubuduće više
koristan, a trgovci ko trgovci ubeđuju mene još prekuče da je to baš taj takmičarac
štap koji ja tražim (ja znam da nije, ali eto obožavam da u vodu bacim sve
pare). I odjednom, a posle 2 dana, a danas, raf pun štapova i to baš onih pravih
bez prepreka, a oblih takmičaraca od 3, 4, pa do 6 metara. A jednom pre 18
godina sam imala dva štapa od 4 metra, a posle dobih i treći od 6 metar teških,
a dobila ga na rođendanski poklon, ali mi je večito taj poklon lomio ruku i
nisam mogla da podnesem tu težinu štapa, koji je prejak za mene...
Naši štapovi prekjuče kupljeni, su skužim tek danas
porazno na obali jezera od samo 3 mala metra, a ja sam čitav život pecala na 4
metra dužine štapa, a to je ipak dužina i širina zamah, to je onaj fijuk koji
se dobro pamti, koji se sanja, to je muzika, to je pesma sfera, i tu je opet
novo razočaranje...
Danas ponovo sebi kupim posve drugi štap ili treći od
prekuče za 800 dinara, a od 4 metra, i dokupim novi najlon malo deblji, a ne
onaj jedva vidljiv od 016, već onaj malo jači i bolji, vidljiviji, a
opipljiviji, a od 0,40. Srećom ostalo mi od nizanja narukvica i đinđuvica kotur
najlona iz stare zalihe od 3,80...
I onda dođem na ideju da vratim svoj štap koji nije
onakav kakav sam trebala i tražila da kupim, te za njega vraćenog zamenim i kupim
mašinicu za drugi štap koji zadržavamo, a cena štapa i mašinice ista 600 dinara,
inače ima mašinica od 2500 dinara, a vidim postoje štapovi i po 8 i oko 4, do 2
i po hiljade dinara, ali nije uopšte važno kako se zove štap, važan je taj
zabačaj, fijuk, krajolik, voda, odraz, obraz...
A ja onda još malo volim da bacim para u vodu, te dokupim
dva namotana gotova mehanizma od 7 metara, iako i sama znam očas posla da smotam
i privežem sve ribarske elemente, ali kupim dva prazna kalema, i opet
razočaranje - najlon na namotanim kalemima tanak od 0,16. Ali, ako mi slučajno dosadi
to št oje nešto slabo i tanko, moje torbe su pune pribora (mama je obećala da
mi šije neseser za moju silnu hobi opremu) i alata, te ću sve iseći, baciti i samo
olako zameniti deblji, a vidljiviji najlon. Ovaj je tako tanak kao paučina, i
džaba što ima adekvatnu izdržljivost od oko 4, 800 g...
Sada treba čekati svoju prvu mnogo povoljniju i
bolju priliku, da se isprobaju novi zavezani i namotani mehanizmi, jer današnji
dan mi je nekako čudno upropašćen, skraćen, osujećen, a zaboravila sam biće mnogo
toga, iako nisam, a što sam jednom bolje znala, umela, volela, ali iako sam malo
ispala iz rutine svih fazona i fora, lako me može prevariti tanki najlon i
pogrešan štap, a ja ću nastaviti da usavršavam svoj ribolovački put ili glad,
možda san, hobi, za dostizanjem nepromašenog smisla...
Više mi se neće ukazati ovako divan dan i pejzaž pun
sunca, jer svaki trenutak je neponovljiv i ne može ga ništa vratiti (moj divan
trenutak oterali su mračni oblaci), a jednom kad se izgubi, nestaje zauvek, ali
nema veze dovoljno da se doživi samo kob zadnjih 18 godina, ponovo i opet, a da
se od užasa čovek u jednom času, kad ga povuče voda, i štap, i sav taj zanos, čudom
nekim oklizne u plićaku, zatetura u dubinu, padne ni tu, ni tamo, a onda do pojasa
se okupa, u hladnu vodu smoči (najgrozniji osećaj, šokiraju se i oči), dugačke nepropusne
čizme napuni vodom jezerskom i tako sav mokar u odelu mokrom ostane da se suši
u muci na suncu, a sav mokar misleći da je suv, kući se vrati prozebao, po malo
sleđen, ali nekako ipak čudnom lepotom doživljenog sređen...
Veoma čudno da se tako okliznem, okvasim, a umalo
stropoštam, da li je moj amulet negde zakazao. I nisam htela da kukam, da
odustanem dok ne ubacim bar jednu malu zekicu u svoju kanticu. A lep je osećaj i
kad čovek negde upeca iz ničega čak i kišnu glistu...
Nekada sam pecala sa najstrmijih i nepristupačnim kamenih
obala, a danas pođem ponosno sa dubokim lovačkim čizmama, sva srećna, jer ću moći da gazim i skačem po vodi,
uz obalu sedim, bacam kamenčiće, te da ostanem suvih čarapa. Ali, šipak, ja ukvasih
i čarape i duboke čizme, i sve tako skvasih se od peta do pojasa, od nogu do
pojasa, a samo mi glava u oblacima u
suncu ostade nepokvašena sve vreme. Sa planine donesoh i malo opekotina,
namerno sam izvodila solarnu jogu, sedeći na suncu bez ikakve zaštite, a znajući
da je sunce najzdravija energija Vasione cele, taman i kad silama života zrači,
a meni tu ništa ne smeta, koža neka malo trpi, zaboli, jer nekako samo sunce prija,
godi toplota...
Pre 18 godina nisam imala svoju malu stoličicu, ali
danas kad je imam u nekim časovima godi, jer koristi dok ispijam šolje svoga
čaja od koprive iz “Hirošime”. Čitave šolje čaja od koprive ispijam i tako sebe
snažim i jačam biljkama, čeličim, krepim, lečim...
Hodala sam u čarapama mokrim po šljunku jezerskom i
kamenju što bocka tabane, upijala veliku enegriju zemlje i vode, vazduha,
sunca...
Predveče kad se vratih i pošto razreših svu zavrzlamu
oko šptapova i najlona, svratih u moju “Hirošimu”, a tamo mnogo predivnih novih
botaničkih iznenađenja…
Mnogo paradajza već počelo da rudi, da rumeni, čak i
čeri paradajz, te za koji dan biće više zrelog i sazrelog paradajza, samo neka svega
dobrog bude, pa kad ubrzo ponovo negde odjezdim da zabacim udicu ka horizontu,
a u veću dubinu, imaću čime i da se jestivo okrepim. Za razliku od pre 18 godina,
sada sam možda mnogo staloženija, starija, smirenija, pametnija lukavija, i snalažljivija,
mudrija, itd...
Kupus ditmar rani između paradajza jako se lepo glaviči,
a to su one bivše liske koje smo, a dok su bile mlade sekle i ostavljale za sarmice...
Potom smo obrale maline, jer smo videle da se sprema
kiša i dobro se spremila, ustremila, i počela čim smo mi sve pozavršavale...
I onda smo za mamu i sebe, napravila po jedan slavljenički
jubilarni koktel, da zalijevo svu vašu sreću i nesreću, sve naše radosti i tugu,
bruku i muku, i ponovo tugu...
Jer nije trebalo čak ni 18 godina, jer već za malo
manje, samo 14 godina spušteni su nivoi reka i voda, duša, a podignuta materijalna
pohlepa, zavist, pakost, laž, bahatost, osionost, bes, penjanje na radnim lestvicama,
a trebalo je mnogo manje svega, samo 14 godina da se unište naše čistine, bistrine,
radosti, život, sreća, budućnost nečija, a dečja...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар