4 JUN 2024…

 

 

Mozak mi se zamorio, po prvi put, premorio, otupeo, ogrubeo, opusteo, da sam jedva rešila na koncu današnjeg kakvog li, a radno jako napornog dana, da ispišem još jedan zapis iz “Hirošime”…

Isto što važi za mozak, važi i za jedno istrošeno telo, a jako teškim i napornim aktivnostima, a nekoliko puta napornije i teže, nego sva poljoprivreda u sezoni 2024…

Kad treba da se kupe tovni pilići, a ja kažem da više ne mogu da podnesem ovolik otereta, svi me napadnu, i pomisle da sam teški neradnik (a ja najmanje 25 godina redim piliće, i porim im utrobe), te ajde malo, ali to malo, kad dođe dana da se sve okonča, menib ude jako mnogo i preteško, jer teret uvek podne na pleća dve požrtvovane budale…

Ovo su po meni jako muška, krvava posla, a jadna žena svaka koja mora sama da gaji, tovi i kolje svoje tovne piliće...

 I telo, i ono se zamorilo, i kičma, i ruke, i noge, i glava, i oči, posebno ruke se zgrčile od silnih aktivacija mišića, a sve jedan te isti monoton položaj, a pošto meni to nije struka, ja više stegnem oštra nož (na kraju se i malo posečem) u ruci nego što treba, pa stegnem i prstima, noktima, i zubima i sve me tako zaboli, od grča, od nekog ropskog svog položaja, od kako znam za sebe (ja svoje preukusne obroke jako naporno odradim i platim svojim znojem), i čega sve ne. I sada se zamoreno pitam – odakle mi danas snage (ako ni sna nisam imala koliko mi treba, a sve skačem od nekih košmara), da budem i ono što ne volim, što nisam – mesar...

U pauzi između klanja tovnih pilića utrčim u “Hirošimu” na preko 40 stepeni da nasečem sveže blitve za ćurane, kao i neke nove, a današnje plodove od kojih pravim ručaka, danas...

U velikim radovima treba imati i spoljne momke, ili ona leva smetala, koji nizašta nisu sposobni, ali bar da ti naprave ručak ili donesu vode, ali toga nema, moraš da se uzdaš use i svoje poslušno kljuse…

Srećan je svaki dembel koji nizašta nije sposoban, koji ništa ne zna, jer takav se više ceni…

Teško onome koji sve može i mora i nauči i zna…

Najpre naberem dva krastavca iz moje rasade, nekoliko paprika, čak 4, jednu zelenu šilju i 3 žute babura, kao i jednu ljutačicu, ali i na koncu branja, par glavica belog luka...

Naberem i začina celera lišćara i bosiljka balzamiko…

Dakle, 11 sati na nogama, na mozgu, na glavi, i gle – sve čovek naravno završi, postigne, tačnije kao i uvek - čitavo svoje breme velikog posla tova, a posle 8 nedelja truda i rada, ulaganja, opet je palo sve na majku i mene (a ja kad kupim piliće znam približno dan u koji ih treba klati, ali obično tada neki drugi imaju preče poslove, svoj biznis, a nekima je sve preče osim rođena i svoja kuća)...

Ona mi kaže da sve može sama, a ja je slušam da jedva diše, i trči i prti, i nosi, i poteže, a ima divovsku snagu, a ja imam li duše da je ostavim u najtežim situacijama, to ni idiot ne bi uradio, a kamo li ja. Radim, pa dok živim, valjda i postižem skoro koliko i ona, ali se sama potajno pita ko će ovo moja majka raditi kad ne bude tebe i mene, kome će sve ovo trebati…

Od doručka do druge užine, sve se završilo, a to znači mnogo toga, počev od toga da se sve od tovnih pilića poklalo, iseklo, spakovalo i očistilo, tako da nema tragova da smo išta čitav dan radile...

Sledeće godine i 10 komada tovnih piladi biće mi mnogo, a danas je i 22 komda džinovski posao...

Dok sam ja ustala, majka je već podložila šporet, pristavila lonac i šerpe sa vodom, a nije me sačekala da to uradim ja, jer uvek ona sama okrene nešto po svome, misli da je tako brže i da je u prednosti, a uvek će ona pre mene mnogo toga da uradi sama...

Jutros nemam više vreme samo za sebe, a odmah pošto ustanem, osim ono malo oko pola sata da doručkujem i da popijem kafu i čaja od koprive…

Već od 8 sati izjutra, pa sve do 16 sati moralo je da se mnogo toga uradi, poradi, da se mozak zavrti ako se krene od početka, pa do kraja ovog dana...

Trebao je kroz ruke proturti skoro 41 kg svežeg mesa, voditi računa da se dobro sve zbrine, da ne propadne od mušica (koje osete meso iz daljine), a onda se o mesu i jako dobro pobrinuti, sve iseći, sve spakovati…

Pilad nikad bolja, nikad teža, a meni ruka pukne dok podignem pile, i dok ga po više puta okrenem, prevrnem, i naš najmanji gubitak, a svega 2 komada (od ukupno 25 kupljenih komada 12 aprila 2024), a od današ uređenih 22 komada dobijeno blizi 41 kg mesa, tačno 40,950 kg, a to je u proseku svako pile težine od po 2,500 g...

Nikad naš bolji prosek…

Najteže pile 2,350 kg,  a samo 3 komada ispod 1,5 kg, a to su inače oni mali i u starrtu zakržljali, koji nisu ni mogli da napreduju dalje, ali su svi preživeli, što je u tovu najvažnije…

Ona dva komada koja su izgubljena bili su jako krupni, i to je tek prava šteta...

Falilo im je samo 3 dana do punih 8 nedelja tova, te umesto u petak, sve smo okončale u ovaj utorak, da nema ni gubitka više...

Nikad nisu bili tovni pilići ni bolji, a ni krupniji, te ni teži, i možda je zato i ova težina...

Prvo sam isekla sve, te odvojila sva krilca i sve batake posebno, ali zajedno sa karabatacima, a tek onda odvojila ono najdelikatnije, a belo meso ili pileća prsa, i na kraju spakovala preostale koske, sa dobrim tragovima mesa...

Samos u 3 pileta ostavljena cela, ona 3 najmanja, ali bez belog mesa...

Iznutrice nisam merila (još mi i taj zamor treba), a za ručak sam pojela sva pileća srca u jednom svom izmišljenom delikatesu…

Ko lepo radi, mora još lepše da ruča, a najlepše ruča kad sve sebi sam zgotovi…

Čak smo u pauzi morale sebi da spremimo i ručak, a to se zove višestruka sposobnost preživljavanja...

Nikad nismo imale pilad krupnijeg belog mesa, tešimo se, nego ove godine 2024, sve kapitalci, svaki komad, a ovo nam je peta tura, počevši od 2022, kada je anstala naša farma “cosa nostra”...

Dok majka kolje piliće, ja odem do šporeta u kofama prinosim vrelu vodu, a onda zajedno očerupamo, a zakolje po dva pileta, a onda kad sve očupamo, ja rasporim, svako pile, iščupam mu gušu, obrežem mu dupe, očistim od droba, od creva, od govana, odvojim iznutrice, ono jetsivo, (u 3-4 puta pukne žuč pileći, zakači ga moj nož) i onda rasporim i očistim sva ta bubala, koja naposletku i ogulim, da bi bila jestiva, itd...

Onda kad skupimo 6-8 komada uređenih piladi (čuvamo ih u posudi sa hladnom vodom), unesemo sve u letnju kuhinjicu...

I opet nastavimo, brojim koliko nam je još preostalo, sve dok ne okončamo 22 komada…

Kad sve zbrinemo i ostavimo u kuhinjicu da se ohladi, pokriveno, i zaštićeno od mušica, onda očistimo betone, travnjak, da ne ostane perške, ni traga da smo išta čitavog ovog dana radile...

Onda prikupimo u džakove ono što treba baciti, te operemo sve sudove, a koristile smo danas tonu sudova i kadica, vanglica, plastike, astala, krpa, stolnjaka, itd...

Tako je kad se poseči…

Tu u pauzi po neka kafa, šolja crno cejlonskog čaja i na kraju na sav taj umor sladoled...

I tako sve zbrinemo do 16 sati...

Onda majka skupi snage i očisti pileći tovni treći boks, koji nije čistila samo u zadnja dva dana, jer ni ona više nije imala snage, a čisti sve već 8 nedelja, svako jutro čim ustane, i dve kante odnese na compost…

Posle svega prošetam kroz “Hirošimu”, jer među biljkama oživim, dobijem snagu, te zalijem čili papričice u saksijama i kadifice, i još po nešto, a napolju neko cveće…

Sve je izraslo, posebno paradajz već u mojoj visini, te sutra treba malo ošišati lišća, privezati neke jako izrasle biljke, itd...

Tako sve sam uradila, sve smo uradile same, ali mi je na kraju neki mrak pao na oči, da mi se vse i smučilo, svako moje izvanredno postignuće koje plaćam sopstvenim znojem, odricanjem, teškim radovima, jer možda je neko mogao danas da bleji, pa ipak nije...

Nemam više snage, a i kad imam snage moram da je straćim tamo gde ne bi trebalo, itd...

Već dva dana preskačem čitanje antiratnih priča, ali tek od sutra vraćam se nešto lakšim svojim aktivnostima i knjigama, mada sve moje aktivnosti imaju svoju dozu tišine, težine...

Itd…