Ne znam po čijim čudima, po čijim molitvama ili po čijim
kosmičkim blagoslovima ipak nam pade ravno sa krovova nebesa, a negde u smiraj drugog
trojičnog dana konačno prava, plaha, i spasonosna,
a baš blaga, i obilata - Kiša, Kiša, Kiša!...
Posle svih jutarnjih peripetija, jurnjave, koje čoveku
padnu da jednom u dve godine poobavlja, uplovim u “Hirošimu”, da odahnem, a po
najvećoj mogućoj sparini i vrućini, (osetilo se da će biti popodne kiše), a
negde pred ručak, jer treba nabrati dozu plodova sunca i srca za danas...
Za jedno posebno, a predivno danas vredelo je umeti
preživeti, iako nije imalo prostora, a ni vremena da se trkne u ribolov...
Berem prvo čeri paradajz i vidim ima ga krupnog kao i
paradajz što jeste, ali i sitnog veličine lešnika (uporđujem plodove i odmičem
ih na dve strane polutara ili hemisfera, da bolje izanaliziram)...
Onda berem ponovo punu činiju krastavca…
I na kraju sve začinim berbom samo jedne ljutačice
papričice...
Potom se divim prvom žutom suncokretu koji danas sve
više i vieš liči na samog sebe na onaj pravi i najlepši sunčev cvet usred
leta...
Onda se malo poigravam sa nabranim plodovima te novim
aparatom ili novom kamerom pravim svoje najbolje, a kasno jutarnje ili popodnevne
fotografije...
Na ehinacei isti prozori, oni što se ponavljaju, a
koji su zato i najlepši, sa mnogo insekata, pčela i leptirića, a jedan i dalje ljubomorno čuva svoju lepotu
ornamenata razbacanih po krilima, te zato kao tajna sklopljenih krila čuva, taji,
kao u inat kupi nektar, čak i kad leti neće da pokaže svoju lepotu, jer čuva je
negde samo sklopljenu unutar sebe samoga...
Na susednom cvetu jedna leteća mala fantazija, kao
mala podnevna muzika, a meni na prvi mah liči na neku malu leteću ribicu ili pre
na dobar mali mamac za velike halapljive riblje oči. Takvo čudašce, takvu rezbariju
krila, od insekta letećeg još nisam do danas opazila…
A nova kamera bi mogla da ide u uveličavanju i do 8
puta, samo treba izučiti sposobnost neke nove tehnike, zatim trikove, efekte,
uglove, a sve bez efekta, itd...
Pre kiše ispohujem mnogo cvetova, jer mama je jutros
uspela da uhvati i nabere velike otvorene cvetove tikvica i budneva. Dobro su došli
za večeru u ono osveženje kišno...
Kad poče ta divna dugoželjena kiša, obučem kabanicu,
dugačku do peta, i šetam kao čudo koje se ne boji nepogoda, a neko mi iza vrata
zamera zbog hrabrosti i ludosti, jer biće da se plaši udara groma, a ja prštim od
smeha, pošto neće grom u koprivu, i tako šetam, upijam muziku kiše, te nadgledam
kako sve pije kišu, kako lije, a onda virnem u “Hirošimu”…
Nakupilo se jedno skoro puno bure ili pola kubika
vode, tj. 500 litara kišnice...
Dobro će doći sutra kišnica za zalivanje…
Dva dana baš dembelišem…
Večeras nisam ništa stigla, a nije ni hitno da se
nužno zalije, jer sutra ću, pošto može i tako, kad si sam svoj gazda...
Kiša je donlea osveženje, a onda malo i pomalo pre svega
pomračenje ili smrkavanje...
Kišna meditacija nešto najlepše, a bila je to prava
kišna simfonija konačno, bez oluje, bez siline, bez hitrine, bez grada, bez
štete, samo sa malo gromoglasnog praska, kao pitomi udar u središte velikog
gonga, malo svetlosti od munja i sve bi ili beše od najlepše moguće koristi
natapanja vodom...
Živnuće sve i uzbujati ubrzo...
Zapalo mi je da sam ostala sama, a tako će me nešto snaći
i sutra, jer mama bere maline, te sam sama nahranila ćurane i sa gnezda pokupila
4 jaja, što su koke nosilje danas snele…
Ko bi rekao da već za 6 dana prolazi i ovaj tek
početi, a odjednom već okončani, a čudnovati
mesec juni. I ko bi kazao da je juli već na pragu. I da li išta na svetu prolazi
tako brzo kao leto...
Itd...
Нема коментара:
Постави коментар